Autor čuvenog teksta: I dalje je “Pionir”, jer tamo moram da se vratim

Zamislite da možete da prisustvujete još samo jednoj košarkaškoj utakmici u životu. Kako biste izabrali? Ovim pitanjem Frenk Loulor je počeo kolumnu koja je, kada je objavljena na sajtu Evrolige uoči sezone 2012-2013, eksplodirala na srpskom medijskom, navijačkom, ali najviše košarkaškom tlu. Jer, izbor ovog Amerikanca iz Filadelfije, nekada izveštača sa utakmica Seventisiksersa, reportera sa prijema Džulijusa Irvinga u Kuću slavnih…bila bi utakmica u – “Pioniru”!

Tada je (kao i sada) Loulor bio opčinjen Partizanovim magičnim noćima, ali je sada povezanost sa beogradskim hramom košarke začinio Zvezdinim evroligaškim večerima. Urednik zvaničnog sajta Evrolige, za “Basketball sphere” je rado govorio o svim temama. Pre svega je odgovorio na pitanje izvučeno iz naslova njegove kolumne od pre šest godina – “Da li je i dalje bez dileme Pionir?”

– I dalje! Bio sam u “Pioniru” otkada je promenio ime u dvorana “Aleksandar Nikolić”. Išao sam da prenosim utakmicu nedelje Evrolige i nosio sam slušalice koje štite od buke 15 minuta pre početka meča i 15 minuta posle. Mogao sam da osetim atmosferu pre, tokom i posle meča, osećao sam kako mi se sedište trese, ali sam čuo samo eho iza mog glasa. Nekoliko puta sam skinuo slušalice – samo sa jednog uha – i delovalo je kao da mi uragan ulazi u glavu. To mi je bilo dovoljno da shvatim da ovde moram da se vratim – priča za “Basketball sphere” Loulor.

Koliko ste poruka dobili i kakve su bile reakcije posle teksta koji navijači Partizana verovatno smatraju remek-delom?

– Nekoliko mojih kolumni su naterale ljude da me pronađu kako bi mi rekli da im se sviđa ono što pišem. Za dobre ili loše stvari, mene je teško pronaći, jer nemam profile na društvenim mrežama – izvinite, ali malo sam zauzet – ili javni e-mail. Ipak, posle priče o Partizanu neki ljudi su uspeli da dođu do mene i ja sam im zahvalan na tome, jer sam se divio Partizanovom duhu godinama pre toga. Sećam se i da su mi neki slali čak i “pres kliping”, isečke iz srpskih medija koji su preneli priču, što se i kasnije dešavalo za druge priče. Naravno, ja ne pišem ono u šta ne verujem, a priča o “Pioniru” je nastala jer sam želeo da odam priznanje tamo gde je to zasluženo – timovima i navijačima koji tu arenu čine možda i najboljim mestom na svetu za gledanje utakmice.

Najbolja utakmica kojoj ste prisustvovali?

– Bilo ih je mnogo, ali povratak za titulu Olimpijakosa u finalu 2012. je moj izbor, bez mnogo muke. Imao sam tu sreću da prenosim meč, iako sam izgubio glas pred kraj. Osim veličine i drame tog preokreta, kao i poslednjeg šuta, ono što čini tu utakmicu nezaboravnom je poštovanje između dva tima. Niko iz CSKA se nije bunio, nisu doveli u pitanje bilo šta što se dešavalo. Shvatili su da je u pitanju istorijski momenat prema kojem su se ponašali dostojanstveno. Olimpijakos se isto tako ponašao tokom meča, tako da sam zahvalan što sam bio deo tako nečeg što je veće i od samih timova. Već znate šta se desilo i zašto, ali likovi u priči su ljudi koji čine Evroligu onim što jeste – ne samo najintenzivnija košarka koju možete da gledate, već takmičenje mnogo poštovanja prema sportu.

Sada taj meč uporedite sa najboljom utakmicom na kojoj ste bili u NBA?

– Bez dileme najbolja utakmica kojoj sam prisustvovao u NBA bila je slavna bitka tokom plej-ofa 1994. između Čikaga i Njujorka, na starom Čikago stadionu. Treća utakmica četvrtfinala koju je dobio Toni Kukoč savršenim pogotkom u poslednjoj sekundi za 104:102. Sedeo sam odmah do terena, iza koša, video sve savršeno. Već sam bio fan evropskih igrača, ali gledajući Kukoča pažljivo te sezone, bio sam još više ubeđen. Možda se ljudi ne sećaju, ali u toj utakmici je izbila i velika tuča između dva tima koja se događala tik ispred Dejvida Šterna. Sledeće sezone liga je donela pravilo da će bilo koji igrač koji napusti klupu tokom tuče, biti suspendovan. To pravilo je pomoglo da se spreči širenje tuča, očistilo je igru. To proleće na Čikago stadionu, scene ogromnog broja velikih trenutaka Majkla Džordana

Pratili ste Filadelfiju Seventiskiserse tokom novinarske karijere. Koji trenutak posebno pamtite iz tih dana i kako vidite trenutni “Proces”?

– Moje godine praćenja Seventisiksersa nisu bile baš pune velikih trenutaka, ali sam upoznao sjajne ljude kao što su Džon Lukas i sadašnji guru Golden stejta, Ron Adams, koji je tada bio asistent uz Toma Tibodoa. Ne pratim “Proces” previše pažljivo, ali mogu da kažem da i pored seleri-kepa i ekonomskog buma u NBA, uvek je bilo potrebno mnogo godina da se dođe od dna na tabeli do borbe za titulu. Malo je timova uspelo da postigne to za, recimo, pet godina. Dakle, “Proces” ima smisla, ali je to samo još jedan detalj u već komplikovanoj istoriji Siksersa. Ipak sam ja iz generacije kada smo bili najdominantniji tim u NBA 1983. godine, koji je doveo Čarlsa Barklija naredne godine i imao prvog pika 1986… A, opet, nismo osvojili titulu.

Objasnite novinarima kako neko ko je radio za “Filadelfija Inkvajer” odluči da se preseli preko Atlantika i zameni NBA evropskom košarkom?

– To je priča o ljubavi. Prvo sam se zaljubio u jednu špansku senjoritu koju sam upoznao i koja je moja supruga poslednjih 25 godina. Onda sam se zaljubio u Evropu koju sam upoznao tokom godinu dana dok sam živeo u Barseloni za Olimpijske igre 1992, pa sam se, ubrzo, zaljubio u evropsku košarku, moju omiljenu verziju sporta.

Bili ste na inauguraciji Džulijusa Irvinga u Kuću slavnih. Koliko je to zaista veliki događaj?

– U mojoj novinarskoj karijeri to je najveća čast koju sam dobio. Doktor Džej mi je bio idol od kada je došao u Filadelfiju, kada sam imao 13 godina. Nisam ga poznavao lično, ali sam dobio poziv da odem u Springfild i ispratim njegov ulazak u Kuću slavnih. Kratka “trivija”: Irving je igrao dve godine na univerzitetu u Springfildu, u dvorani sa najboljim imenom: “Curry Hicks Cage”. Dok je bio najspektakularniji igrač na terenu i čovek najvećeg stila van parketa koga sam video. Ponašao se prema meni tog vikenda kao da sam stariji, poznatiji novinar koga je poznavao tokom cele karijere. Znam da drugi ljudi vole Džordana ili Lebrona, ali ja bih kompletno pakovanje Džulijusa Irvinga izabrao i dan danas.

Čuli smo priču o tome kako je Dr J ustao od stola u restoranu kako bi vam se javio. Pričajte nam…

– Preselio sam se u Španiju na leto 1995, a stari Mekdonalds turnir se igrao u Londonu. S obzirom da sam poznavao veliki broj NBA ljudi, otišao sam kao “frilenser” da izveštavam o tome. NBA je dovela legende na taj događaj, sećam se da sam pričao sa Oskarom Robertsonom u metrou! Ljudi iz Londona nisu znali da se voze sa košarkaškim Bobijem Čarltonom. Jedne večeri sam bio sa nekim evropskim novinarima u “Roni Skots” džez klubu kada su se vrata otvorila i Džulijus je ušao. Okrenuo se, prepoznao me, mahnuo i bacio klasičan filadelfijski pozdrav – “Yo, Philly Frank!” – ali nije prekinuo svoj hod prema “bekstejdžu”. Kada sam se okrenuo prema ljudima sa kojima sam bio, njihova usta su bila širom otvorena od šoka.

Radili ste kao trener u Španiji i imali čak dosta uspeha. Zašto ste prekinuli trenersku karijeru?

– Bio sam trener jednu godinu u LEB Gold (druga liga), ali to je bio splet srećnih okolnosti. Radio sam malo kao TV komentator, a vlasnici kluba su tražili nešto drugačije i pronašli su mene. Nisam imao pametnija posla i prihvatio sam. Iako bi me izbacili iz bratstva evroligaških trenera jer nisam stručnjak, umalo nije upalilo! Moj tim je sredinom februara bio na prvom mestu, pobedio dva puta Fuenlabradu sa Velimirom Perasovićem. Dobio sam čak i priliku da treniram tim stranaca na Ol star meču. Ali, onda su nam se desile povrede, a nismo imali novca za zamene, tako da je sve krenulo nizbrdo. Izgubili smo u četvrtfinalu. Nekoliko agenata je htelo da me zastupa, ali sam bio svestan da sam ja ipak novinar, a da je bilo mnogo boljih trenera od mene. Vratio sam se svom pozivu.

Kako ste se obreli u Evroligi?

– Radio sam na nekom londonskom sajtu kada sam prvi put čuo da se formira Evroliga 2000. godine. Nekoliko meseci kasnije, jedan zajednički poznanik je rekao za mene Vladimiru Stankoviću, prvom direktoru komunikacija Evrolige. Vladimir, sada moj sjajan prijatelj, kontaktirao me je i bilo je lako vratiti se sportu kojeg najviše volim.

Vaš omiljeni igrač?

Džulijus Irving u NBA. U Evropi ću reći igrača koji je prvi privukao moju pažnju: Jurij Zdovc! Ne kažem da je najbolji, ali moj omiljeni kada sam bio navijač više nego novinar.

Omiljeni trener?

– Uvek sam voleo inovatore u napadu koji donose zabavu. Počeću od još jednog čoveka iz Filadelfije, Pola Vestheda koji je trenirao Lejkerse do titule (protiv Siksersa) 1980. u prvoj sezoni Medžika Džonsona. Vesthed je takođe predavao o Šekspiru na univerzitetu. Onda, na mom prvom fajnal-foru u Evropi, svidelo mi se šta je Jonas Kazlauskas radio sa napadom Žalgirisa 1999. Na kraju mi se svidelo šta je Pini Geršon uradio sa nekim Kazluskasovim idejama da bi napravio moćan napad Makabija. Znate da su njegovi timovi uvek bili zabavni!

Najdraži intervju?

– Osim prijema Doktora Džeja u Kuću slavnih, jedna osoba koja mi je uvek u glavi zbog njegove zbog inteligencije jeste Matjaž Smodiš.  Slično kao i Irving, ovaj gigant evropske košarke ovog veka veliki je džentlmen van terena. Moram da pomenem i Nikosa Zisisa, Smodiševog saigrača u šampionskom timu CSKA 2008. Nikos je bio pažljiv i čovek sa stilom od momenta kada sam ga upoznao i nije se promenio.

Sa ove vremenske distance, kako se sećate utakmica u “Pioniru”? Ali bez prepisivanja Vašeg teksta iz 2012…

– Dva puta od tada kada sam prenosio utakmice u “Pioniru”, Zvezda je pobedila Real i Panatinaikos. Bile su to prva i poslednja pobeda u neverovatnom nizu od sedam vezanih krajem 2016. i početkom 2017. Za mene je to možda i najimpresivniji niz u Evroligi svih vremena! Podsetiću vas na žrtve – Real, CSKA, Žalgiris, Fenerbahče, Makabi, Baskonija i Panatinaikos. Privilegija je prisustvovati prvoj i poslednjoj pobedi u nizu, iako sam mogao da čujem samo sebe kako pričam.

Šta može da se očekuje u Evroligi ove sezone?

– Žao mi je što moram ponovo da pomenem moj rodni grad, ali Filadelfija je sjajan košarkaški grad. Nekada davno, mnogi NBA igrači su leti igrali “Čarls Bejker” ligu kako bi ostali u formi. Najavljivač utakmica bi govorio: “Dobrodošli u Bejker ligu, gde sve može da se dogodi…I verovatno hoće!” Tako se i ja osećam kada je u pitanju Evroliga. Da, postoje najmoćniji timovi, ali je svaka noć nepredvidiva do kraja sezone. To je zbog velike strasti igrača, trenera i navijača. Kako bismo drugačije dobili Olimpijakos 2012, Makabi 2014. ili Žalgiris prošle sezone? Srećan sam što mogu da kažem da svake godine možemo da očekujemo još strasti i nepredvidivosti.

Vaše mišljenje o Evrokupu ove sezone?

– Mislim da se dinamičnost Evrokupa približava Evroligi. Više je dobrih timova, više kandidata za titulu. Imamo dva uzastopna pobednika koji nisu imali prednost domaćeg terena u finalu, Unikahu i Darušafaku, što je dokaz koliko je Evrokup jak. Kolege koje prate Evrokup više od mene, smatraju da je ova sezona jača nego ikada. Reći ću vam jedno: Ako Partizan ili Crvena zvezda budu igrali finale narednog proleća u Pioniru, mogli biste da me pronađete u Beogradu, bez slušalica. To ne bih propustio.

KATEGORIJE