Čanak: Povici u “Areni” su rana koja neće zarasti

U trenutku se sve promenilo. Grčevitu borbu za njegov Partizan, zamenilo je pakovanje kofera i odlazak u nepoznato. Delovaće kao da je baš planski izabrao Panevežis kao jedino mesto na svetu gde može da pobegne od sivih oblaka koji su okruživali Humsku i koji bi, s vremena na vreme, sasuli pljusak na njegove prethodne uspehe sa crno-belima.

Sumnjamo da bi se na ovakvu konstataciju pobunio i sam Nenad Čanak. Barem takav utisak stičemo posle razgovora sa trenerom Lijetkabelisa koji je za kratko vreme osvojio hladna litvanska srca uvek okrenuta protiv ljutog rivala – Srbije.

– Bila je dosta turbulentna sezona – počeo je Čanak intervju za „Basketball sphere“. – Otišao sam preko noći u nepoznato. Posle 20 dana čovek koji me je doveo u klub je otišao – Jonas Vainauskas. Ljudi koji prate košarku I koji ga poznaju iz Ritasa, znaju da ima energiju, viziju, da poznaje košarku, ali je nepredvidiv… Kada je otišao, ostao sam bukvalno sam. Samo u Žalgirisu i Ritasu postoje strani treneri u Litvaniji, nigde drugde ih nema. Ne mogu da kažem da nemaju simpatije, ali gledaju Srbe kao na košarkaške rivale. Teška situacija za mene, posebno jer je Jonas promenio praktično pola ekipe pre mog dolaska. Ponosan sam na to što sam uspeo da stabilizujem ekipu. Igrali smo jako dobro. Dobili smo Ritas tri od četiri puta, Dižon, Fuenlabradu, Bamberg… Rezultiralo je trećim mestom u Kupu, četvrti smo bili u Ligi, ali je tu plaćen ceh velikom broju povreda. Nismo pet na pet trenirali poslednja dva meseca. Protiv Neptunasa smo izgubili tri utakmice u egalu i eto završili četvrti.

Nisu pet na pet trenirali dok se Nenad Čanak, nekadašnji kapiten Partizana, nije skinuo u uniformu i ponovo zaigrao.

– Dođem kući i razmišljam da li sam napravio još veću budalaštinu. Kako da korigujem neke stvari. Radili smo tri na tri, četiri na četiri, bez tog petog čoveka. Litvanci prate sve, znaju da sam bio igrač, ali im je opet bilo neobično kada sam se pojavio na treningu. Imali smo dobar odnos, ujedinili smo se dodatno sa tim problemima.

Dobar odnos je nešto što prati Čanka u trenerskoj karijeri – kažu svedoci njegovog rada u Megi, Spartaku, Partizanu…

– Ne mogu da glumim nešto što nisam. Da li je to mana ili ne, ne znam. Bio sam igrač, znam da ako momci misle da glumiš – ništa nisi uradio. Mnogi iskusniji treneri su mi na tome zamerali, nadređeni su tražili od mene da budem oštriji. Stvarno ne mogu da budem što nisam. Umem da planem, imao sam situaciju i u Litvaniji kada sam izgubio živce, mada se trudim da svi budemo tim. Igrači mi veruju,a poverenje se najbolje stiče kada se dobijaju utakmice. Što se odnosa tiče, i pored tog mog pristupa nisam imao nikakav problem sa disciplinom, autoritetom. Sve je bilo dobro.

Navijači su se takođe „zaljubili“ u Čanka. Tražili su od uprave da potpiše novi ugovor sa Srbinom.

– Svakako mi znači takva podrška navijača. Najteži trenutak u karijeri mi je bila utakmica u Areni (protiv Zadra) i skandiranje navijača. Možemo da se foliramo, da koristimo razne floskule, ali te tako nešto pogađa. U tom momentu je to bila baš rana koja nikada neće zaceliti. Nije me ubilo, ojačalo me, ali je bilo blizu da me ubije.

Kad smo se već dotakli Partizana. Mali broj trenera crno-belih kroz istoriju je podnosio ostavke. Čanak je smogao hrabrosti.

– Meni je ova sezona u Litvaniji dosta pomogla, očeličila me, otvorila oči. Džikić je odvno pričao o krugu znanja. Nacrta se ta kružnica koja predstavlja koliko znaš, a sve unutra je koliko ne znaš. Što se više krug znanja povećava, to više vidiš koliko ne znaš. Ova sezona mi je mnogo pomogla. Postalo mi je jasno gde sam grešio u Partizanu. Kada nema rezultata u skladu sa potencijalom ekipe onda je do trenera. Da li je to zbog nekog odnosa sa upravom, ili je neko imao veći uticaj na igrače od mene, ili nisam izabrao dobre saradnike… To su sve alibi priča. Ukratko, sve je moja odgovornost, ja sam taj koji je pogrešio. Kad vraćam film na to, nisam imao Zagorca ni Sija u tom momentu, Novica se vraćao, a Stefan Janković se tek pojavio u timu. Dosta siromašan start. Da li je trebalo drugačije da reagujem, sad može da se priča…Kada Partizan izgubi pet utakmica zaredom, sve je jasno. Posle prvog poraza može da se priča o tome da neko nije pogodio koš, posle drugog da neko nije zagradio, posle trećeg da su sudije grešile… Ali, šta da kažeš posle pet vezanih poraza?

Sve je krenulo od Krke u Novom Mestu.

– Nije, prvo moramo da gledamo Mornar. Partizan mi je rana. Nikome ne priznajem da voli Partizan više od mene. Evo, sad sam se naježio… Dakle, igramo u Baru… Let je bio u 7 za Podgoricu, dakle morali su igrači da ustanu bar dva sata ranije, a pre toga smo igrali sa Zenitom… Možda smo mogli da oemo koji sat kasnije… To je sitnica, ne kažem da smo zato izgubili, ali…

Ipak, ostaje da je Nenad Čanak prekinuo post kada su u pitanju trofeji Partizana. Osvojen Kup u Nišu bio je veliki uspeh.

– Istina, ostalo je to zapisano. Ali, druga sezona je bila dosta čudna. Išli smo na pripreme u Španiju gde nismo bili spremni za mečeve i rivale tog kalibra. Tu se već stvorilo neko nepoverenje prema meni. Niko to nije rekao, ali se osetilo. Prebrodilo se nekako, dobili smo Cedevitu, pa izgubili od Trenta, pobedili Zenit… I onda dolazi taj Mornar. Sve je do trenera. Sad shvatam iz ove pameti i proživljenog u Litvaniji gde sam ostavljen sam na vetrometini. Napredovao sam trenerski, taktički, stekao još neko iskustvo. Mnogo više sam napredovao u odnosima, prioritetima, kako treba da se postavim, koga treba da zaštitim.

Litvanija je barem zemlja u kojoj može da se pokupi nešto od košarke.

– Mi smo košarkaška zemlja, ali su oni neverovatni. Zemlja od dva miliona i 700 hiljada ljudi. Imaju ozbiljnu ligu od 10 timova. Žalgiris igra top 8 Evrolige, Ritas top 8 Evrokupa, Neptunas top 8 FIBA Lige šampiona, moja ekipa je odigrala korektno… Ima još dosta timova sa solidnim budžetima. Smatram da je to neki putokaz kako mi treba da igramo. Izašli su iz VTB lige, Baltičkih liga, fokusirali se na svoju litvansku ligu. Imaju manje igrača od nas koji drže ligu. Ne jure strance. Znaju da uvek imaju Litvance koji tu žele da igraju. Svaka ekipa ima dva-tri iskusna igrača koji su tu i pomažu mladim igračima. Košarka im je sve. Oni nemaju problem sa selekcijom. Naša deca odu na fudbal, tenis, odbojku. Tamo svi idu samo na košarku.

Zato je i glavna tema Svetsko prvenstvo u Kini.

– Pričaju stalno o tome. Adomaitis i sukob sa Motiejunasom su najveće teme. Svi žele tamo da osvoje medalju, gledaju već sa kim će da se ukrštaju…

Čanak ima iskustvo rada sa mladima. U Megi je vodio veoma talentovanu generaciju.

– Mišković, Pecarski, Bitadze… Tada sam trenirao juniore i kadete. Generacija 1998/1999/2000. godište. Njih trojica, plus Novak Musić, dok je Nedeljković doduše nestao.

Teško je izbacivati konstantno igrače u svakoj generaciji.

– Mega tu radi baš dobru stvar. Možda je grubo reći da ciljaju one koji će biti, ali ne greše u tome. Nije posebno teško, taj Bitadze kada je došao videlo se da je odličan i da njega treba razvijati. Ne treba biti Ajnštajn za to. Velika je stvar jedan-dvojica iz generacije.

U razvoju Džoka Lendejla u Partizanu je učestvovao i Čanak.

– Igrači su dovođeni u dogovoru sa Lončarom. Obojica smo dogovorili da je to to. Džok je pokazao svoj kvalitet. Momak je prva liga, izuzetno pametan. Australijanci imaju dobru etiku. Vidim da pišu da će u Žalgiris. Ako je tako, napraviće još veći iskorak u karijeri.

Čanak je dao slobodu i Vanji Marinkoviću. Ali, zasluge za napredak sjajnog beka šalje na drugu adresu.

– Marinković je mlad igrač. Katastrofa je kada se promeni toliko trenera za kratak period kaoliko je on promenio. Gledao sam ga kao igrača, bio je naša najbolja opcija. Hteo je, borio se. Imao je boljih i lošijih utakmica. Radan je, vredan momak. To što je napredovao je, po meni, zasluga je Ace Matovića. Provodio je dosta vremena sa njim, Vanja mu veruje. Sav taj individualni napredak je Acina zasluga.

Čanak je radio kao asistent u Partizanu kod Aleksandra Džikića. Ipak, posle odlaska Džikića u Budućnost, klub je preuzeo Miroslav Nikolić.

– Čujem se sa Džikićem. Mi smo prijatelji bez obzira na sva dešavanja. Dobio sam ga ja u Beogradu, pa sam se hvalio. Neće da prizna baš kako je bilo, ali ajde – nasmejao se Čanak. – Igrali smo i Superkup u Laktašima, izgubili smo pola koša. On je mnogo uticao na mene. Bio je pomoćni trener u kadetima i juniorima, drugačiji je od drugih. Imaš poverenje, želiš da ga slušaš, da ga pitaš. Ima nekonvencionalno gledanje. Inteligentan je, obrazovan, zna kako da nam priđe. Pružio mi je ruku kada sam otišao iz Mege, zvao me da radim sa njim i od tada…

U stručnom štabu Nenada Čanka rade samo Litvanci.

– Nisam još dostigao taj nivo da mogu da dovodim svoje. Nemamo ni budžet. Oni su dosta sujetni za trenera iz Srbije zbog rivalstva i svega.

Šta Čanak nosi lepo iz Partizana?

– Ništa ružno nije bilo, da sam povređen ili tako nešto. Ostaje moja lična žal, što nisam uspeo da uradim ono kako sam ja želeo i davao celog sebe. Rezultat nije bio dobar. Taj Kup, vođenje utakmica. Sve to ću uvek pamtiti. Moram da izvučem pouku iz svega drugog.

Takmičar kakav je uvek bio, ima još jednu želju, ako bi ponovo dobio priliku.

– Znate, teško je pričati šta bi bilo kad bi bilo. Ali, negde duboko u meni postoji želja mi da uradim sa Partizanom nešto što nisam uspeo. Ne radi nekog dokazivanja drugima, već je to moja želja.

Bilo je priča sa nekim timovima iz ABA lige koji su pikirali Čanka da vrate u region…

– Ljudi iz mog okruženja i ja shvatili smo da je ovo bolja priča. Košarkaška zemlja, druga takmičenja, da treba neko vreme da prođe. Da se izgradim još.

KATEGORIJE