Čekao sam da Bajern pozove kako bih prestao da mislim o Istanbulu

Svaka reč, gest i stav sagovornika podsećaju na to koliki je put prešao, čine da 2005. godina i širom otvorene vilice skauta, trenera i menadžera na Evropskom prvenstvu kadeta u Španiji deluju kao neki drugi život. Tada je relevantni košarkaški svet prvi put ugledao 15-godišnjaka iz Vukovara koji je peti strelac šampionata. Tada su, pred Milanom Mačvanom, svi oni stali kao deca pred izlogom poslastičarnice u kojoj je najraskošnija i najraznovrsnija poslastica.

Od tog trenutka, do danas, pritisak „velike buduće zvezde“ nije prestao. Samo je Milan naučio kako da se sa njim nosi, kako se izlazi jači iz problema koji su ga čekali na svakom ćošku. Jedan ga je iznenadio i prošle sezone, u trenutku dok je bio najvažniji igrač Bajerna. Povreda koja je na sreću sada daleko iza njega, a ispred se približava dan za takmičarski povratk na teren.

Uverili smo se u to i u dvorani „Dinamik“ odakle je i krenula priča, po mnogo čemu ispovest, nekada zvezde u usponu Evrokupa, MVP brojnih takmičenja i 54. pika Klivlenda 2011. godine, kapitena reprezentacije Srbije na minulom Evrobasketu.

– Mentalno sam dobro podneo povredu, nisam imao osećaj depresije. Bili su previše obazrivi u Nemačkoj, jer posle ovakvih povreda treba vreme da ligament sraste bez obzira na moje mišiće i želje. Plan je takav da bi trebalo da budem spreman za sledeću sezonu. Ipak, ne mogu da kažem da ću sigurno za mesec dana biti na utakmici. Super izgleda za sada, ali povreda je takva da ne možeš da planiraš tačan povratak. Ide se postepeno, iz nedelju u nedelju, do finalnog rezultata – priča Mačvan.

Milan je u karijeri bio šampion Izraela, Srbije, Turske, Italije, a sada ima i titulu prvaka Nemačke sa Bajernom.

– Bili smo najbolja ekipa u Bundesligi. Prepotentno bi bilo reći da bismo, da smo svi bili zdravi, uzeli Evrokup, da bismo bili bolji od Lokomotive ili Darušafake. Lučić je odsustvovao tri meseca, Jović u više navrata po nekoliko nedelja, ja sam imao ozbiljnu povredu. Ipak, pored svega toga ostvaren je primarni cilj, Evroliga je tu.

Aleksandra Đorđevića je zamenio Dejan Radonjić na klupi Bajerna.

– Svi su to ispratili… Što se Saleta tiče, bilo je saopštenja sa obe strane. Radonjić je stigao da dotegne neke stvari. Ekipa je reagovala dobro u tom trenutku, u kriznom periodu. Nije bilo idealno vremenski, ali je uspeo sve da poslaže.

Prvenstvo su Bavarci uspeli da izguraju do kraja, uz dosta muka.

– Od Frankfurta smo gubili 2-1 u plej-ofu, igrali na njihovom terenu, ali onda smo preokrenuli. Dobili smo Bamberg. U četrtom meču smo preokretali od minus 15 za sedam minuta. Kao kad bi neko stisnuo dugme, ugasio njih i upalio nas. Protiv Albe je bila dobra serija. Bio sam povređen, ne mogu da pričam… Teško je kada gledaš sa strane, pričaš sa nekim o utakmici i iznosiš lično viđenje. Kako se kaže – sve vidiš, a ogledalo nemaš. Znaš koliko je teško nešto da se uradi, pa ti smeta kada gledaš sa strane. Teško mi je palo. Svih 12 momaka koji su učestvovali, stručni štab, klub, svi su bili kao jedan. Doigravanje je bilo teško, na ivici ispadanja u Frankfurtu, prva ekipa gubi od osme… Digli smo se, možda je to bio i momenat u kojem smo preokrenuli plej-of.

Morali smo Mačvana da vratimo, prvo u bližu, potom i u dalju prošlost. Bliža je bolnija – istanbulsko finale Srbija – Slovenija.

– Strašno mi je teško palo, nisam mogao da se pomirim sa tim finalom i tom utakmicom. Svi znaju koliko smo imali povređenih igrača, ko sve nije došao i niko nije očekivao finale. Rekli smo da idemo korak po korak, grupa, nokaut faza… Taj poraz mi je mnogo teško pao ne zbog toga što smo od minus 10-15 došli do egala i vođstva, nego što je za idealnu piramidu uspeha trebalo da se uzme to zlato. Ciklus od četiri godine, pravi tajming… Čekao sam samo da me pozovu iz Bajerna da bih mogao da se fokusiram na nove obaveze i da vreme to zaleči.

Kapiten je progutao tu gorku pilulu i nosio je u sebi tiho i bolno. Ranije bi na sav glas grmeo od besa.

– Košarka nije posao, već velika ljubav. Bio sam strašno temperamentan do 22-23. godine, možda i sa 24 nisam znao da kanališem emocije. Reagovao sam na sudije, na milion stvari koje nemaju veze sa košarkom. Možeš da kažeš arbitru svoje mišljenje, da možda malo razmisli o tome, ali ne možeš da utičeš na odluku. Prvi zadatak je bio da se pomirim sa tim, čak i ako je nepravda. Nervozom ništa ne dobijaš, trudim se da se fokusiram na teren. Možda je to došlo sa godinama. Nervozom sam samo sebi štetio.

Rastao je sa reprezentacijom, međusobno su se beli “dvoglavi orao” i Mačvan pratili bez izuzetka sve dok ga, u jednom trenutku, više nije bilo na spisku.

– Nisam osoba koja teži eksponiranju, pompeznim izjavama da bih našao mesto u javnosti. Ja sam vojnik Srbije. Poziv u reprezentaciju mora da se zasluži. Imam izražen osećaj samokritičnosti. Ne treba zvati one koji su nešto uradili u prošlosti, već oni koji su to zaslužili u tom momentu.

Imao je hrabrosti da to kaže i selektorima.

Duda Ivković je čovek koji me je ubacio u reprezentaciju, dao mi mesto ispred nekoga kao što je Erceg koji je bio afirmisan igrač. U trenažnom procesu sam bio od 14. godine. Stalno su se očekivale medalje, svaka godina mi je bila „prelomna“, da li ću postati taj koji se čeka. Umor nije fizičko stanje, već stanje uma. Došlo je do zasićenja, bio sam na ivici da ne mogu da dođem i ponovo da igram. Prošao sam kvalifikacije 2012. i, onda, desio se loš trenutak jer se moja odluka poklopila sa tim da u Sloveniji mnogo igrača nije došlo, pa je sve i svašta ispalo od toga. Poziv nisam posle ni zaslužio! Sale Đorđević je bio surovo iskren prema meni i to cenim kod njega, rekao mi je šta misli. Posle toga sam promenio pogled na košarku, na to šta treba da radim, da se čuvam, koliko napora treba da se dođe do reprezentacije. To je moj pogled, najiskreniji odgovor.

Milan Mačvan je igrao sa brojnim superstarovima i onima koji su to kasnije postajali. Kada bi birao…

– Po tom pitanju sam pristrasan. Sa Stefanom Markovićem sam odrastao, u Vršcu smo zajedno stasavali. Kada bih mogao da biram sa kim bih odigrao sezonu pre kraja karijere, to bi bio on. Igrao sam sa velikim igračima, Nikola Peković u Partizanu je jedan od najdominantnijih, Miloš Teodosić je bez sumnje uvek u priči, Bogdana Bogdanovića obožavam. Gledao sam dečka koji nije imao mesta da se skida u Partizanu kod Vlade Jovanovića, a sada je postao superstar.

Mačvan se susretao sa sličnim problemima u karijeri. Kako se to izdrži kao tinejdžer?

– Bogdan je veliki radnik, pobednik, rođen kao zvezda. Ne možeš da napraviš superstara, on se rađa. Jokić voli da se igra košarke i voli konje, ali nije u fazonu da će osvojiti prsten. Bogdan mi je bio cimer i znam da je otišao u NBA kao šampion svega u Evropi, ali i dalje veruje da će osvojiti prsten, da će biti na Ol-staru. Neverovatno samopouzdanje iz čega izlazi želja za radom. I dalje radi najviše, iako je najbolji.

Mačvan je Bogdanovića upoznao u Partizanu. Bio je to prvi susret crno-belih i krilnog centra koji je ostao jedan od najdražih igrača u skorijoj istoriji “Parnog valjka”.

– Odnos sa Partizanom koji sam izgradio je specifičan. Ljudi to nisu razumeli, pogotovo  taj drugi povratak. Meni je to…

Taj drugi povratak, u sezoni 2014-2015 bio je poseban. Mačvan je bio zvezda, ali je želeo da se vrati. Tokom pregovora nije želeo ni da priča o novcu.

– Situacija u kojoj su klubovi na našim prostorima je drugačija. Ne može da se gleda kroz prizmu para i veličine ugovora. To kako sam se ja vratio… Pitali su me iz Partizana i rekao sam da ću doći. Košarku volim da igram, a u tom momentu im je bila potreban pomoć. Nije bilo cenkanja. Rekao sam im da mi ne treba ništa, ali su kazali da moraju da potpišu neki ugovor. Došao je i Saša Pavlović, bilo je momaka koji nisu bili ni plaćeni… Možda se pokrenula ta lavina, da se napravi atmosfera… Svi smo na početku zakorčili na teren zbog ljubavi prema košarci. Izgubi se to u jednom momentu karijere, „profi“ si, hoćeš da zaradiš i da se obezbediš, ali se onda ljubav vrati na prvo mesto. Izlazim iz povrede i sada ne mogu neke stvari da uradim, ali uživam u tome. Na treningu ću ponoviti vežbu 500-1000 puta jer u njoj uživam.

Treba to objasniti i ljudima pored TV ekran koji oalko “ispale” kritike za promašaje i greške.

– Navijači gledaju završni produkt onoga što mi radimo. Ne znaju šta se dešava iza toga, koliko je trnovit put, koliko je velika selekcija bila u tvom uzrastu… Da je tu bilo 1000 dece, a da si ti morao da se izboriš. Ljudi vide utakmicu, koja je i za nas spektakl. Radiš da bi tu bio najbolji, pa se nekada desi nešto što se ni tebi ne sviđa…

Ono što Milanu, posebno 21-godišnjem Milanu, nije prijalo u karijeri, jeste sedenje na klupi kod Dejvida Blata, tada trenera Makabija.

– Makabi je bio najteži, prvi korak u inostranstvu. Koliko god bio kivan što nisam dobio zasluženu šansu, bilo je tu mojih grešaka. Otišao sam prerano, nisam bio spreman da budem stranac. Tek kasnije sam shvatio da sam i ja grešio. Kasno je to sada ispravljati, tamo sam se možda igrački i najlošije osećao. Svaki posao utiče na socijalni život. Nije mi to „leglo“. Igrao sam finale Evrolige što je klupski najveći uspeh. Tada sam mislio da je finale normalno za mene. Evo, sada bih sve dao kada bih mogao opet da igram na fajnal-foru! Kada bih znao da postoji tim koji mi nudi sigurno učešće na završnom turniru, ne bih se dvoumio. Teško se do tamo stiže.

Blat prati Mačvana. Trenutak kada je Amerikanac sa izraelskim pasošem potpisao za Klivlend upropastio je siguran transfer Srbina u NBA.

– Istina, posle druge sezone u Galati, otišao sam u Klivlend. Nije to bio kamp veterana, već su pozvali mene i još nekoliko igrača. Sve je odrađeno super, Kokoškov (u to vreme pomoćni trener Kavsa) mi je mnogo pomogao. I danas se čujemo… Dakle, bili su prezadovoljni i vratio sam se za Beograd čekajući. Čak me je Dejvid Grifin, tadašnji generalni menadžer, pitao šta mislim o Blatu. I, oni su ga potpisali, a meni je priča propala. Ko zna… Da sam otišao možda bi bilo to lošije iskustvo. Prvu konverzaciju s Blatom, posle odlaska iz Makabija imao sam kada sam igrao protiv njegove Darušafake. Mislim da je fenomenalan trener, što pokazuje svojim rezultatima, ima dve Evrolige, a Evrokup mu je šlag na tortu sa onom ekipom.

Razmišlja li nekada iskusni krilni centar o NBA ligi?

– Dok sam bio mlađi, razmišljao sam, želeo sam da odem… Sada sam fokusiran na realnost, znam da nemam taj kvalitet i to telo za NBA ligu i ne želim da trošim energiju na nedostižne stvari. Oni gledaju da igrač može da radi jednu ili dve stvari, da može da postigne trojku, da pravi niz skokova, lupa rampe ili igra odbranu. Njima ne treba neko ko radi sve. Ima mnogo sjajnih Evropljana koji su otišli i nisu se snašli. Odlaziš sa nekim znanjem i uspesima i dolaziš u situaciju da treba da čekaš u uglu da ti neka superzvezda izbaci loptu da šutneš. U Evropi si ti taj koji je kreirao, a sada ulaziš u epizodnu ulogu. Teško je to prihvatiti. Svi imamo ego, zato sada pokušavam da se fokusiram na vraćanje iz povrede. San mi je sada fajnal-for Evrolige.

 

SRPSKA NEMAČKA

Mačvan je za „Basketball sphere“ uporedio zemlje, lige i klubove u kojima je igrao.

– Turska je bila u ekspanziji kada sam otišao, klubovi su počeli da rastu, da se stvara nova košarkaška kultura, počeli su značajno da se dovode strani treneri. Krenulo je od Bešiktaša koji je uzeo Evročelendž, potom je Galatasaraj osvojio Evrokup, pa Fenerbahče Evroligu. Sve to u pet godina. Izrael je nešto nalik Nemačkoj, ima mnogo Amerikanaca. Italija je po kvalitetu ista kao Nemačka. Ima dobrih ekipa, s tim da u Italiji ima više talenta, dok je u Nemačkoj fizika bitnije.

Nemci su i strpljiviji…

– Zavisi kako gledamo. U odnosu na nas su mnogo mirniji, drže se pravila, nekih kodeksa ponašanja. Svaka dvorana je puna, navija se u granicama normale. Veoma je prijatno za igru. Znaš šta da očekuješ. Postoje tereni gde je teže, kao i svuda, ali nije ništa napadno.

Uvek je Milan bio u velikim, prelepim gradovima – Tel Aviv, Istanbul, Milano, Minhen…

– Kultura života u Nemačkoj je drugačija, najrazličitija našem mentalitetu, ali najviše naših ljudi dolazi tamo. Prva dva meseca sam doživeo kulturološki šok. Milano je bio kao Beograd u Italiji, a potom je usledila Nemačka i nešto sasvim drugo. Bilo je čudno, ali kada se uhodaš prija ta njihova organizacija i stabilnost, postoje stvari o kojima ne razmišljaš. Drugačije je od pojma dobrog života kako mi zamišljamo. Kada ideš u prodavnicu, ili na pumpu, lakše ćeš se snaći ako pričaš srpski nego engleski. Prepoznaju nas, bilo je mnogo i navijača, što Zvezde zbog Jovića i kasnije Radonjića, što Partizana zbog Lučića i mene.

 

NIKO NE RAZMIŠLJA O IGRAČIMA

FIBA prozori su još jedna tema koje se Milan Mačvan dotakao.

– Moje mišljenje je da je to katastrofalno urađeno. Nepravda prema igračima. Ako gledaš kao navijač, da biraš utakmice po kvalitetu, gledaćeš Evroligu. Ako gledaš ponos, naboj, gledaćeš reprezentaciju. Video sam neki raspored, Italija – Litvanija se poklapa sa Žalgiris – Milano. Igrači su tu na poslednjem mestu, o njima se ne razmišlja. Mogli su da se organizuju prozori tokom leta. Moglo je četiri-šest utakmica da se odigra po završetku sezone, da se sačeka sledeće leto. Ne može to da zaživi kao u fudbalu. Sve lige staju, odigraju se dve utakmice i vraćaš se. U Evroligi se stalno igra…

U zaštitu igrača bi trebalo da stane novoformirano udruženje pod pokroviteljstvom Evrolige.

– To udruženje je vezano za evroligaške timove. Pokrivaće širi dijapazon tek kasnije. Postoji neka ideja, ide se u dobrom smeru. Mora od nečega da se krene. Fantastična je stvar, ali opet položaj igrača je neshvatljiv. Ne kažem da bi neko iz NBA došao da odigra prozor, ali nijedan tim iz Evrolige neće pustiti igrača da dođe. I ti što dođu, mogu u septembru. Ne shvataju da neće doći u junu. Najranije je gotova sezona tamo u aprilu, najkasnije u junu. Taj čovek koji je završio u aprilu mora da trenira tri meseca sam da bi bio spreman. Ovaj što kasnije završi nemoguće je da ostane u formu.

Traži se dogovor…

– Moraju dve strane da nađu soluciju koja će biti korisna za oba takmičenja. Svako želi da gleda najbolju moguću reprezentaciju. Evroliga ne može da kaže OK, sad je 10 otišlo u reprezentaciju i igraće.

Srbija bi trebalo da bude kompletnija.

– Nadam se da će u septembru doći veći broj igrača da igra te dve utakmice, bitne su za Svetsko prvenstvo. Grupu smo prošli, šteta zbog poraza od Nemačke u poslednjem meču, jer se prenose bodovi. Možemo da se kvalifikujemo na Mundobasket.

AKO SE NE OPORAVLJAŠ NA „TVITERU“ NEĆE TI VEROVATI

Kako se Milan javno našalio na svoj račun na tviteru, “sa 5-10 godina zakašnjenja” se aktivirao na društvenim mrežama.

– Jedan prijatelj u Italiji mi je vodio društvene mreže i rekao sam mu da ugasi sve. Ne težim eksponiranju. Tviter sam otvorio iz šale. Ako se od povrede ne oporavljaš na Tviteru ili Instagramu, neće ti verovati da se oporavljaš – šaljivo je kaže Milan – Možeš da selektuješ ono što želiš da čitaš i to je jedan od razloga što sam na Tviteru.