Druga brzina

Ima onih momenata u životu koji vam preokrenu sudbinu i koje pamtite zauvek. Nekad sam verovao da postoje dobri i loši momenti, dok sada, sa 47 godina, znam da je svaki dobar, samo ga treba prihvatiti i ponekad se s njim boriti i izboriti. Tako pamtim 1988, finale srednjih škola. XIV gimnazija protiv moje Pete beogradske. Srebrna medalja zaslugom pre svega maestralnog Guberinića i dodela medalja tada mladog trenera Partizana Duleta Vujoševića. Stojim treći u nizu, Dule mi stavlja medalju oko vrata i kaže: Bravo mali! Koliko sutra sam bio u Koraćevoj Avliji kod Mileta Simendića na treningu.
Ili momenat kada Muta Nikolić traži sastanak sa mnom da me dovede u Beočin. Nit sam znao ko je Muta Nikolić, niti gde se Beočin nalazi.
Da ne bude da ima samo lepih momenata, urezan je i onaj kada sam u četvrtoj utakmici finala plej-ofa protiv Partizana polomio metatarzalnu kost, pa se nisam pojavio na spisku Željka Obradovića za OI u Atlanti.
Ipak ja bih o ovom poslednjem, iz maja 2016. kada mi je iz KSS, u petak uveče, javljeno da bi bilo zgodno da se sutradan pojavim na manifestaciji Osoba sa invaliditetom u Knez Mihajlovoj. Prihvatio sam, iako nisam imao ideju ni šta treba da radim tamo kao ni povodom čega je manifestacija, osim što je jasno ko na njoj učestvuje. Na  ulici je bio montiran koš na kojem su šutirali momci u kolicima. Prilazeći vidim da su mahom mladi, mlađi od mene svakako, i već se osećam nelagodno razmišljajući kakve su im sudbine i šta ih je u kolica dovelo. Od tog dana prošlo je dosta vremena u kojem mi je ukazana ta čast, a dodao bih, i privilegija da jednoglasnom odlukom postanem predsednik saveza košarkaša u kolicima.
Nasledio sam Mikicu Budimirovića, čoveka koji je mnogo uradio za savez i obećao mu da ćemo nastaviti da poboljšavamo uslove rada svih naših ekipa, kao i da ćemo učiniti sve da ponovo ožive klubovi koji više ne postoje. Po prvi put od osnivanja imamo našu kancelariju na Novom Beogradu, doduše još neopremljenu, ali i to će doći na red, baš kao i mnogi projekti čija se realizacija očekuje do kraja godine.
Danas, a naročito posle zajedničkog putovanja i gostovanja na međunarodnom turniru u Oradei, nelagode nema. Uživam u njihovom vedrom duhu, optimizmu, šalama i u svemu onome što čini jedan tim. Interesantno je da koliko god da ih ima toliko je i različitih priča i sudbina. Znam očekivali ste tužnih priča zar ne? Tugu nećete primetiti, jer sve njih vezuje neverovatna strast prema jednom od najlepših sportova u kojem pokazuju svoje nemalo umeće. Utakmica koja je u direktnom prenosu išla na rumunskoj TVR3 bila je dodatni motiv da daju sve od sebe i vrate se kući sa peharom. U tome su i uspeli kao što se nadaju novom uspehu na turniru Trofej Beograda od 21. do 23. septembra u Košutnjaku, na kojem će uz domaćina KKK Singidunum biti još pet ekipa iz isto toliko zemalja. Turnir koji će biti najjači turnir za igrače u kolicima održan u Srbiji ikada. Sigurno je da neće biti prenosa, ali verujemo da će doći dan kada će se i to dogoditi. Do tada dođite da bodrite ove momke koji će vas kupiti iz prve svojim košarkaškim umećem i pre svega neverovatnom energijom i strašću. Mi možda i vidimo prepreke koje su pred njima ali verujte mi, za njih prepreke ne postoje!

KATEGORIJE