Islanđanin Virijević: Ponosnih i vrednih 350 hiljada fanatika

Kada neki dečak krene da igra košarku, pa još završi u podmlatku Crvene zvezde, mašta se retko zaustavlja na skromnim dometima. Međutim, već prve bombe 1999. godine raspršile su snove mnogih dečaka koji su morali da vrate crveno-bele uniforme nakon što je klub sa Malog Kalemegdana rasformirao celu generaciju.

Mirko Virijević se tada možda jeste oprostio od karijere u Zvezdi, ali nije od iskonske ljubavi. Narednih 18 godina igrao je na uzbudljivim lokacijama, živeo od košarke, učio jezike, dobio novi pasoš… I, na kraju, srećan i ponosan ispričao je za „Basketball sphere“ njegovu priču.

Na srpskom jeziku, mada je komotno mogao i na islandskom.

– Težak jezik, ali naučio sam ga dobro za ukupno 11 godina koliko sam tamo. To je neka vrsta staro-norveškog. Razumem i norveški, dok sa danskim nema nikakvih sličnosti.

Prvi put je Virijević otišao na hladni sever 2000. godine.

– Proveo sam tada četiri godine, preselio se u Nemačku potom, a onda se vratio na Island 2011. i od tada sam tamo.

Njegova košarkaška priča kreće ranije, u daleko prijatnijoj, umereno-kontinentalnoj klimi.

– Igrao sam za Zvezdu, ali je onda 1999. krenulo bombardovanje. Trenirao sam kod brata Baneta Prelevića, ali iz te generacije je retko ko prošao. Milutin Aleksić samo. Raspušteni smo 1999. i uglavnom smo svi prestali da treniramo, završili poslednju godinu srednjih škola i oni koji su hteli da nastave otišli su preko. Ja sam se zaputio u drugu ligu Islanda.

Nije to bio Island kakav smo gledali na poslednjim evropskim prvenstvima kako prete i renomiranim reprezentacijama.

– Tada je košarka tamo stvarno bila amaterska. U mojoj ekipi su bili ribari koji bi nekada otišli na more po dve-tri sedmice i bilo bi nas šestorica na utakmicama. Ali, to su bili počeci, sada je to na mnogo većem nivou.

Sada ih gledamo na najvećim takmičenjima.

– Izbacuju često talente. Hlinason iz Valensije projektovan je za draft. Bio je Gudmundson ’80-ih u Lejkersima, onda je Stefanson igrao za Dalas kratko… I Hermanson je sada potpisao za Albu. Sve više ulažu, posebno u mlađe selekcije. Okupljaju se tokom godine, skautiraju mlade, ozbiljno rade. To im i donosi rezultat.

I na klupskom nivou se razvijaju – kaže Virijević.

– Mnogi potcenjuju ligu, ali oni se penju finansijski. Imali su krizu 2006. ali su se brzo podigli i sada je ekspanzija. Ima jedan Amerikanac po ekipi, ali EU igrači dobijaju prilično dobre pare. Recimo da je to srednja klasa za Evropu, što uopšte nije loše.

Islanđani su veoma vezani za Sjedinjene Američke Države.

– Sve je u dolarima, kompanije su američke. Oni su do skoro samo pratili američki sport. Njima je NBA mnogo gledanija od islandske košarke, tek sada su počeli da prate evropsku. Vremenska razlika je manja u odnosu na SAD pa mogu više da prate NBA.

Koliko u Islandu znaju o srpskoj košarci…

– Poštuju nas dosta. Svetislav Pešić je bio tamo na nekom seminaru, profesor Trunić takođe. I predsednik FIBA je bio Islanđanin.

Kaže da su Islanđani fanatici za sport.

– Mala su država, ali deca treniraju po dva-tri sporta. Vredan narod. Infrastruktura je tu bitan faktor. Oni su uložili mnogo u fudbal. Kada sam prvi put otišao tamo, imali su jedan stadion, a sada ih imaju 20! Klinci treniraju i zimi, imaju dobre trenere, strance… Islanđana je ukupno 350 hiljada!

Jedan od njih je i Mirko. Pasoš je stigao posle četiri godine!

– Imao sam sreću da dobijem brzo papire. Bio sam jedan od boljih igrača u ligi, hteli su da me osiguraju da igram za reprezentaciju, pa sam odigrao jednu utakmicu. Dobili smo Poljake u Rejkjaviku. Posle sam se preselio  u Nemačku.

Nema dileme, otišao je u potpuno drugu kulturu.

– Meni odgovora taj mentalitet. Činjenica, malo su hladniji, nema toliko druženja tokom nedelje, svi su fokusirani na posao i porodicu. Ali su vikendom aktivniji.

I, ono što se posebno dopada Virijeviću, jeste što se svi bave sportom i uporedo rade!

– To pričam igračima koji idu tamo, da probaju da se naviknu. Tamo svi rade, reprezentativci imaju poslove pored košarke, zarađuju super pare i tako funkcionišu. Oni su izuzetno ponosni na svoju naciju. Do pre 50 godina nisu imali ništa. Recimo, u februaru imaju nedelju dana kada jedu samo tradicionalnu hranu koja se jela do pre pola veka kada nisu mogli da uvoze. Jede se šta imaju, ovcu kompletnu, ne baca se ništa. I mnogo su ponosni na to. Oni su bili pod Danskom. Samo su Farska Ostrva i Grenland ostali pod Dancima.

Vreme, za ljude sa strane, deluje depresivno. Međutim, nije baš tako, otkriva naš sagovornik.

– Od septembra do decembra je jesen, kao kod nas. Onda bude tri-četiri meseca sneg, pa opet jesen. Leti je maksimalno 20 stepeni. Bele noći su leti dva meseca, dok je zimi mesec dana mrak. Meni sve to prija, mogu da se naspavam.

Jedna zanimljivost…

– Postoji priča da je, kada je davano ime državi, napravljena greška. Island je prepun zelenila, kao neka Irska, Škotska, dok je Grenland ustvari leden. A imena su obrnuta.

Pa još jedna…

– Islanđanke spadaju u lepše žene na svetu. Zato ide priča da dok su bili Vikinzi, kada su pljačkali po Engleskoj brodovima, otimali su sve lepe žene i dovodili ih na Island. Zato je sada ovakva situacija – nasmejao se Virijević koji za sebe jednako vedro kaže da je jedan od pionira koji je sa ovih prostora probio led odlaskom na Island. – – Ima oko 1.500 ljudi iz stare Jugoslavije, što je dobar procenat od 350 hiljada od ukupnog stanovništva. Ima dosta fudbalera, košarkaša…

Košarkaških klubova ima 12 u prvoj ligi, osam u drugoj, otrkiva nam sagovornik.

– Pola su u Rejkjaviku. Ali, vicešampion Islanda je iz mesta od 2000 ljudi! Međutim, jak je sponzor, trener Španac…

Ekonomija…

– Turizam skače svake godine za oko 100 odsto. Neverovatno je. Turizam je grana broj jedan, pa izvoz ribe. Oni imaju veću površinu mora za ribolov od Engleske. Tu je bio i rat u kojem su pobedili.

Hrana?

– Ovčetina i riba na 100 načina. Sve ostalo uvoze. Losos, bakalar, isa, list… Dobro je kada igraš u klubu u kojem je gazda veliki izvoznik ribe. Onda ti napune frižider sa 20 kila ribe.

Piće?

– To je luksuz. Pivo je 10 evra u pabu. Inače, može samo da se kupi u specijalnim prodavnicama za alkohol koje rade četiri sata dnevno i košta tri evra. „Viking“ pivo je njihovo i odlično je. Brenevin je neka vrsta rakija. Rejkjavik je mesto koje treba posetiti što se tiče i provoda, vikendom je „ludnica“ u dve-tri ulice. Dolaze Amerikanci, Englezi… Oko 40.000 turista dođe svakog vikenda!

Dvorane su, kako kaže Virijević, „male, ali fantastične“.

– Generalno, infrastruktura je izvanredna. U plej-ofu bude po 2000 ljudi i napravi se super atmosfera. Imaju svuda bazene, za oporavak… Nisu slučajni rezultati.

Iskusni igrač karijeru je šest godina gradio u Nemačkoj – u Hemnicu, minhenskom Bajernu kada je bio treća liga i Geti.

– Bajern je i tada bio super organizovan, imali su projekat da sada budu tu gde jesu. Kada sam ja bio, 2008. godine, gradio se „Audi dom“. Otišao sam kada smo ušli u drugu ligu. Tada su doveli mnoge reprezentativce, trenera Dirka Bauermana, da bi ušli u prvu ligu.

Virijević i saigrači su stalno bili na fudbalskim treninzima i utakmica jednog od najvećih klubova sveta.

– Bili su tada Luka Toni, Oliver Kan, Frank Riberi… Gledao sam nekoliko utakmica, za Oktobarfest smo bili zajedno sa njima ispod „Bajern Minhen“ šatora. Crpele su se pare iz fudbalskog kluba, ali tada to nije bilo mnogo. Posle sam dve godine bio u Geti, i to je bio jak projekat. Bilo je lepo.

U Hemnicu je takođe bilo uzbudljivo…

– Jedan od najorganizovanijih klubova iako je stalno bio u Drugoj ligi. Imao je po 3000 ljudi na svakom meču. Osećala se i tada razlika između Istočne i Zapadne Nemačke. Čak se sećam, kada smo išli u Zapadnu Nemačku na neki meč u novembru, razvili su nam transparent na kojem je pisalo: „Ovo je vaš praznik, ne naš“.

Virijević nije mnogo rizikovao u karijeri u potrazi za snovima. U jednom trenutku je prepoznao svoje mesto u magičnoj igri.

– Sviđalo mi se to. Samo u Nemačkoj i Francuskoj kada potpišeš ugovor znaš da ćeš biti i isplaćen bez obzira na povrede ili bilo šta. Ja sam uvek gledao da budem isplaćen na vreme, da budem siguran, a ne alav. I da znam da mogu da odradim dobar posao. Nisam mnogo rizikovao, ali sam, eto, igrao 18 godina. Možda je moglo da bude malo bolje, ali sam potencijal ostvario. Svake godine istrajao, osnovao porodicu…

Po svemu drugačija, za Srbe neuobičajeno mirna i apsolutno sportska priča. Očigledno može i tako.