Katić u penziji: Šumadincu je bila čast da služi svojoj zemlji Srbiji

Raško Katić je čovek koji je sve radio na jedinstven način. Bio je poseban njegov početak karijere – krenuo je sa 19 godina – poseban i njegov stil kojim je izgradio veliko ime, a sada će, kako objašnjava za „Basketball sphere“, biti specijalan i završetak ove bajkovite priče.

– Ove godine sam odlučio da definitivno prekinem profesionalnu karijeru – saopštio je odmah na početku razgovora snagator iz Kragujevca. – To je bilo uslovljeno raznim faktorima, ponajviše činjenicom da imam trojicu sinova, od kojih dvojica idu u školu i nemam više snage, a ni želje da menjam sredinu i krećemo sve iznova. Mislim da je 39 godina sasvim pristojno vreme da se prestane.

Film premotavamo unazad, kada je vožnja krenula. Na sada već davnu sezonu 2003/2004 kada je Raško Katić stigao u Crvenu zvezdu.

– To izgleda kao neki drugi život, ali na neki način i blizu. Moram priznati da je posle samo četiri godine od početka mog treniranja, jer sam krenuo veoma kasno, sa 19, taj prelazak bio preuranjen. Iako sam imao 23 godine, nisam mentalno bio spreman za tako veliku sredinu. Sa distance i sa ovim životnim pogledom shvatam da nije bilo toga, verovatno ne bih sada bio gde jesam.

U Hemofarmu je Katić nastavio da gradi ime. U klubu koji je imao veliku ulogu u srpskoj košarci, mnogo sjajnih igrača, ali malo trofeja.

– Za Hemofarmom ostaje najveći žal, jer je to bio gradić sporta, nestvarno lepa atmosfera u celom gradu, samo ste mogli da srećete mlade sportiste. Jako pozitivna atmosfera, jako prijatni ljudi, sve vezano za Hemofarm mi je ostavilo samo pozitivne uspomene i pored toga šta se profesionalno dešavalo. Velika, velika šteta što taj klub ne postoji u formatu u kome je bio. Šteta što ljudi koji su tada vodili košarku u Srbiji nisu prepoznali i malo više zaštitili taj klub.

Bio je igrač koji je prelazio iz jednog u drugi, pa u treći, odakle se vratio u prvi najveće rivale u srpskoj košarci. Iz Hemofarma je otišao u Partizan, a onda se direktno vratio u Zvezdu.

– Nikada, apsolutno nikada, nisam osećao nikakav strah. Kada sam dobio poziv menadžera sa ponudom Partizana, bio sam iznenađen zbog prethodne turbulentne sezone i okršaja između ta dva tima, međutim nikada uplašen. Prijalo mi je što jedan tako ozbiljan tim, evroligaški, sa takvom istorijom želi mene u sastavu. Kasnije, kada sam odlučio da pređem u Crvenu zvezdu, ne mogu da kažem da sam imao većih neprijatnosti, sve je to bilo u granicama uzavrele krvi koju naš narod poseduje. Razumem strast i poštujem je, samo ne treba preći u fanatizam.

Katić zna ko su ljudi koji su ga najviše voleli i cenili, kao i zbog čega?

– Mislim da su me pravi navijači, koji cene igrače i njihovu profesionalnu posvećenost, sa obe strane voleli i poštovali. Naravno postoji i drugi deo, masa koja vidi stvari na drugačiji način i ja ih razumem ali donosim odluke profesionalno i u skladu sa potrebama moje karijere i prevashodno dobrobiti za moju porodicu.

Na početku karijere nije mogao da pretpostavi da će pored njegovog imena i prezimena, kada bude napuštao igru, stajati – šampion Srbije, ABA lige, osvajač Kupa, prvak Belgije i vlasnik Kupa i naravno – svetski vicešampion.

– Ne želim da budem lažno skroman, niti želim da pričam priče da se dopadnem nekome. Jednostavo, krenuo sam da treniram košarku bez ikakve ambicije, povučen tadašnjim dešavanjima, bombardovanjem, gubitkom oca i ponajviše bez prevelike ideje šta posle, jer meni je prioritet bio da studiram arhitekturu, a uslovi nisu dozvoljavali. Sada sam i više nego ponosan, jer materijalno prođe, a titule ostaju.

Raško vraća film na srebro na Svetskom prvenstvu u Španiji.

– Celokupne dve godine kada sam nastupao za reprezentaciju su za mene više nego značajne. Ja sam Srbin, Šumadinac i za mene je jako bitno da na neki način mogu da služim zemlji. Srebro je bilo pocetak dominacije Srbije. I za mene predstavlja neverovatnu čast i sreću što sam bio deo toga.

Iz perspektive osvajača medalje iz 2014. godine, Katić najavljuje i naredni Mundobasket.

– Očekujem kao i uvek da motivisano igramo za svoju zemlju, što se tiče rezultata, ne treba stavljati previše imperativa da se definiše gde ćemo biti, jer mi pripadamo vrhu ali često se zaboravlja da sa samo 6,5 miliona stanovnika ovo što Srbija radi je nestvarno.

Kum Boban Marjanović je u NBA ligi, ali i u Holivudu.

– Još nisam odgledao film ali jeste neobično da pored raznih glumačkih veličina, baš je on uspeo da uđe na vrata Holivuda.

Raško važi za bespoštednog borca koji nije ustuknuo ni pred kim… Protiv koga je bilo najteže fizički?

– Pa mislim da definitivno dva igrača koja su mi ostala u pamćenju kao najteža su Skorcijanidis – on je najteži u bukvalnom smislu te reči – i igrački i snagom, Mark Gasol.

Ima li nešto što ovaj momak nije uspeo da ostvari u karijeri, za čim žali?

– Ima. Najteže mi je pao poraz od Partizana u ABA ligi u finalu u Laktašima, ne zbog činjenice da sam igrao u protivničkom timu pa zbog neke osvete, jer toga stvarno nije bilo ni u tragovima, već zbog činjenice da smo na poluvremenu vodili i imali jako dobru situaciju. Taj poraz mi je definitivno ostao urezan kao najteži.

U karijeri je posebno ponosan na…

– Na to da sam sve postigao sam, uz podršku porodice, da sam uspeo da pored profesionalne karijere zadržim privatni život i da imam porodicu kakvu danas imam.

Šta bi poručio klincima koji danas kreću u profesionalne vode?

– Ono što primećujem kao fenomen je da danas deca imaju jako malo poštovanja, vide sebe na cilju koji je NBA, ništa manje. I to se vide u vodećim rolama, a velike su šanse da tim razmišljanjem ostanu tu gde jesu. Mislim da porodica, očevi, majke moraju manje da traže i pruže više ljubavi i nauče decu da poštuju i uče, važan je put koji pređeš i nevažno od toga gde stignes, bitno je biti zadovoljan.

Postoje brojni momenti, kaže Katić, koje će zauvek nositi u srcu i pamćenju.

– Fajnal-for ABA lige sa Partizanom u Ljubljani, Evropsko prvenstvo, Svetsko prvenstvo i još mnogo toga.

Radio je Katić sa brojnim stručnjacima, ali jedno ime posebno ističe.

– Definitivno ne postoji jedan trener koji kreira igrača, čak i loši donesu vam nešto dobrog ako znate da uzmete. Međutim Mikica Tomović je neko ko je najviše uticao na moj karakter i igrački deo. On je trener učitelj za razliku od trenera menadžera koji obično obitavaju po klubovima.

Može li Kragujevac opet da dobije kvalitetan kolektiv koji će opet jednog dana igrati Evropu, ali i izbaciti reprezentativce – veliko je pitanje. Srbija je 2014. imala u reprezentaciji čak četvoricu koji su u nekom delu karijere igrali za kragujevačke klubove Katić, Birčević, Kalinić, Jović.

– Kragujevac je grad, srce Šumadije i definitivno jedini grad u Srbiji u kojem bih mogao da živim. Nadam se da će na zdravim osnovama koje su već postavljene izaći klub koji će biti značajniji u srpskoj košarci, ne hibrid koji preskače nivoe i koji novcem obezbeđuje rezultate, već zdrav klub koji svojim radom i mukom ide korak po korak napred, jer je na taj način teže i nešto da se uništi. Definitivno postoji volja i postoji znanja, ja ću se potruditi da ako mogu doprinesem što više svojim autoritetom da Kragujevac bude klub koji napreduje – zaključuje Katić, čovek koji će nedostajati igračima, ne i rivalima.

KATEGORIJE