Marjanović: Lepo je bilo kod kuće, ali jedva čekam da počne sezona

Prethodnih dana su nam iz Kalifornije stizali izveštaji o aktivnostima Bobana Marjanovića. Videli smo ga kako dominira na „pick-up“ utakmicama, kako jednako vlada i u trening centru Klipersa, kako mu kamere sve više predstavljaju prirodno okruženje u kombinaciji sa Tobajasom Herisom

Međutim, to je nešto na šta se javnost već navikla. Iznenađenje bi bilo da smo ga, recimo, videli kako sa uspehom sa reketom „šamara“ zelenu lopticu. Da, Marjanović se priključio sve većoj grupi košarkaša koja uživa i na teniskom terenu.

– Nikad u životu nisam igrao tenis. Interesantan sport, malo za promenu, nešto novo, kao zabava. Naučiću, pa ću da izazovem ove naše tenisere – nasmejao se Marjanović i dodao: – Sve je teže kada gledaš sa terena, za sve je potrebna tehnika. Mi, košarkaši, imamo snagu, čak i sličan rad nogu kao teniseri, ali opet postoje tu neke posebne stvari, druga vrsta kondicije, tehnika udarca kao kod nas tehnika šuta, pas… Sve je to praksa, trening. Mora da se vežba.

Sve je Bobi stigao ovog leta (i proleća) od aprila, kada je odigrao poslednju utakmicu u NBA ligi. Da, biće skoro pola godine bez utakmice, izuzev dve za reprezentaciju u junsko-julskom prozoru, u sportu koji, ipak, najviše voli.

– Samo da počnemo sezonu. Uželeo sam se utakmica. Lepo mi je bilo kod kuće, ali mislim da moramo da počnemo ozbiljno da se spremamo. Jedva čekam da sve krene.

Kroz sve će proći u tandemu sa Milošem Teodosićem. Dvojica srpskih asova su uzajamno pomagali jedan drugome posle trejda između Detroita i Klipersa u kojem je Marjanović stigao u Los Anđeles.

– Drugačije iskustvo je u pitanju, realno je da se Teo brzo privikao. Mnogo je lakše kada imaš nekog svog, ko je bio tu, ko može neko znanje da ti prenese vezano za organizaciju utakmice, skauting… Pomogao je on meni, pomogao ja njemu. On meni, na kraju krajeva, pomaže tako što mi dodaje loptu – smeje se raspoloženi Marjanović.

Bogdanović i Bjelica su u glavnom, a Marjanović i Teodosić u najvećem i najpoznatijem gradu Kalifornije. Samo Jokić se „razlikuje“, u Koloradu je.

– Svi plaćamo velike poreze – nastavio je u istom „ritmu“ Bobi. – Bitno je da smo u NBA, da smo svi na Zapadu, a ne u kojoj smo državi. Četiri puta igramo jedni protiv drugih, zajedno smo na ovoj strani. Družimo se i tako ćemo da nastavimo.

Marjanović iza sebe ima uzbudljive, ali i turbulentne tri sezone u NBA ligi. Radio je, ali i živeo, u San Antoniju, Detroitu, Los Anđelesu…

– To je već pitanje za duboku konverzaciju. Drugačiji su gradovi, boje… Svako ima nešto što mu se više sviđa, ali je meni svugde bilo lepo na svoj način. Svaki tim ima svoju priču.

Greg Popović je bio prvi koji je verovao u Marjanovićeve NBA kvalitete. Onda su se sreli na kampu „Košarka bez granica“.

– Pričali smo, smejali se… Drago mi je što je takva veličina bila u našoj zemlji. Zadovoljstvo je biti u okruženju tog čoveka i igrati za njega.

U Detroitu je bilo mnogo igrača sa ovih prostora. Rebrača, Varda, Miličić, Marjanović

– Darku se posrećilo, osvojio je prsten. To je neki put koji svi mi moramo da prođemo. Očekujemo da taj peti koji bude u Pistonsima „pocepa“. Čekamo tu prekretnicu, momka koji će biti zvezda Detroita.

Bobi ulazi i u Holivud. Nastavak serijala o Džonu Viku nudi i Bobija na platnu.

– Ništa ne smem da pričam o tome, osim da ću biti u jednom filmu. Barem ja tako mislim – smeje se Bobi i dodaje. – Biće premijera u maju sledeće godine. Ne mogu da pričam stvarno.

Prihvatio je američki stil života, „igru“ i van terena.

– Bitno je da se ljudi razumeju. Ostalo dolazi samo po sebi. Ne piješ kafu sa nekim zato što moraš.

Prethodne sezone, kada je gostovao Crvenoj zvezdi sa Žalgirisom, Beno Udrih je sasuo hvalospeve na račun bivšeg saigrača iz Detroita.

– Beno je vhunski momak i odličan igrač. Njega sam imao kao pomoć u Detroitu. Sprijateljili smo se, razmišlja dušom kao naš čovek. Posle 13 godina u NBA i dva osvojena prstena, suvišno je pričati o njemu.

U San Antoniju, na startu NBA karijere, Bobi je takođe imao pomoć. Ali od budućih članova Kuće slavnih.

– San Antonio je građen maltene po evropskim igračima, ljudi su dugo bili tamo, Dankan, Đinobili, Parker… Generalno, sistem je izgrađen tako da svako zna šta ti treba. Tamo je navikavanje lako. Manu i Toni baš dosta prate evropsku košarku, ostali ne toliko. Đinobili zna i svakog igrača u Srbiji, baš voli igru, nije mu ništa strano. Upućen je u sve.

Koliko god „obični smrtnici“ mislili da je NBA asovima lako u Americi, Marjanović objašnjava kako padaju trenuci prinudnih selidbi porodica iz grada u grad.

– Dobra stvar je samo to što klub plaća „pomeranje“. Najveći problem su deca i njihova škola. Treba sve to organizovati. Na primer, kada ti kažu „dođi, igraš za Žarkovo“, to ti je tu. Znaš gde ćeš da živiš, recimo na Banovom Brdu, Košutnjaku… A tamo ti moraš da gledaš šta je dobro. Imaju agente koji rade sa nekretninama i daju ti broj telefona. Ali, stekneš prijatelje i nisi prepušten sam sebi.

Uskoro će Bobi ponovo u gradski derbi, sa mnogo poznatih lica na terenu, ali i pored njega.

– Igrao sam samo jedan derbi, to je bila bukvalno poslednja utakmica sezone. Nije bilo takvog intenziteta kako će biti. Bila je puna dvorana, ali…

Lične i „klupske“ želje Bobana Marjanovića su…

– Da igram što više, da budem zdrav i ostanem u NBA što duže. Timski, da uđemo u plej-of.