Povratak u budućnost

Počelo je finale srpske Superlige između Crvene zvezde i FMP u koje su slavniji crveno-beli zakoračili posle dva večita derbija, dva u tri dana, medijski daleko manje ispraćena nego nekih ranijih sezona. Obe utakmice krajnje čudne za uslove u kojima živimo.

Prva maltene bez navijača domaćeg tima, koji su, ruku na srce opravdano, očekivali više od ove sezone. Druga, sa konstatnim prepirkama dve (ili više) navijačke frakcije, što, kako kažu oni koji godinama prate Partizan i kada je na vrhu i kada nije, nisu doživeli. Kada se uzme u obzir i to da šampion Srbije, osim prestiža i još jednog pehara u vitrinama, ne dobija ono što mahom donose velika finala – plasman u neki od evropskih takmičenja – deluje kao da svi jedva čekaju da se sezona završi.

U tom ambijentu moj najveći utisak o kojem bih rekao koju reč, jesu dva “poslednja mohikanca”, (iako znam da to može biti samo jedan ) Nenad Čanak i Milenko Topić. U doba kada su igrali za timove koje sada vode, verovatno su sebe zamišljali kako se jednog dana, kao prvi treneri, bore za trofeje. Ono što sigurno nisu zamišljali su okolnosti pod kojima su došli na pozicije glavnih trenera, a na kojima im niko ne bi mogao pozavideti.

Čanak se, iako član Džikićevog stručnog štaba iz prethodne sezone, učinio prekobrojan kada se donosila odluka o strategiji za sezonu 2017-2018. Duboko sam ubeđen da je sebe video na istoj poziciji, ili makar sličnoj, ali je umesto toga posao našao u subotičkom Spartaku. Sumnjam da je bio oduševljen destinacijom, ali je uradio izuzetan posao i postavio Subotičane na vodeću poziciju KLS. Imao sam priliku da sarađujem sa njim u sklopu Evropskog prvenstva za igrače do 20 godina u Linjanu 2015, kada smo se okitili zlatom posle mnogo godina, i to bez ijednog poraza. Odmah po završetku sam mu prišao i upitao da li je trenerski poziv put kojim će ići? Odgovorio je potvrdno i drago mi je što je tako.

Topić se pojavio u Zvezdi s malim trenerskim iskustvom ali, kao igrač koji je obeležio drugu polovinu 90-ih, bio je kapiten Zvezde kada je osvojena poslednja titula u prošlom veku i koji je iskustvom želeo da bude tu kada je teško. A bilo je. Poznat po svom razumevanju košarke, Topić je trebalo da bude, na neki način, savetnik znatno mlađem glavnom treneru, neko ko oseća igru i može da predvidi ono što mnogi, manje iskusni stručnjaci, po logici stvari, ne mogu. Poznajući ga, sve što je želeo je da bude deo Zvezde.

Ni Čanak ni Topić nisu sanjali da će sezone završiti na mestima na kojima su sada. Čanak je nasledio prilično neobičnu, a pokazalo se lošu ideju sa žrtvovanjem Evrokupa zarad… Čega beše? Topić je, kada je situacija iz loše prešla u katastrofalnu, pak ostao tamo gde mnogi ne bi.

Šta je zajedničko Čanku i Topiću, a vraćam se na legendarni savez plemena? Osim činjenice da su igrali u, ispostaviće se, veoma kvalitetnoj YUBA WINSTON ligi, obojica su timove preuzeli iz, pre svega, osećaja lojalnosti, ljubavi i poštovanja prema klubovima koji su im mnogo pružili i za koje su se borili dok je trajao onaj, definitivno, lepši period njihovih karijera. Smatrali su da se to od njih očekuje, da je to njihov zadatak iako će, ruku na srce, teško izaći kao pobednici kako god se završila sezona na izmaku. Nisu se povukli i sakrili. Čanak sa Kupom, Topić verovatno kao prvak Srbije. Kroz medije, među navijačima, pa i pojedinim košarkaškim radnicima se samo govori šta njih dvojica NISU uspeli. Gde su onda ti treneri kojima treba dati šansu? Zar je nije imao Alimpijević i u čemu se on razlikuje od pomenute dvojice? Nikolić koji je započeo sezonu u Partizanu rezultatski nije uspeo ni ovo što je uradio Čanak, zar ne?

Bilo mi je zanimljivo da im gledam reakcije, pročitam sa usana šta savetuju igračima i nije bilo teško, čovek posle toliko godina zna i oseća šta može da bude izrečeno. Dešavanja na terenu ne odaju sliku da su saveti urodili plodom i to u oba slučaja. Da li im prolazi kroz glavu da je to bilo nezamislivo u timovima u kojima su igrali? Ne poslušati ili što je gore, a možda verovatnije, ne razumeti šta trener hoće, nije moglo dok su, ne tako davno, i oni bili u ulogama igrača. Kako se dopire do igrača? Samo i isključivo onako kako je 1991. na trenersku scenu stupio Željko Obradović (bez preuranjene nervoze, nemam nameru da ih poredim), sa jasnom porukom tadašnjeg tandema Kićanović-Savović koja je glasila: Ovo je vaš novi trener. Ako neko ima problem s tim neka se javi nama. Naravno, ostalo je istorija, zlatna…

Na kraju, pitanje koje se samo nameće: Da li ćemo ih gledati i sledeće sezone na istim pozicijama ili će biti potrošeni kao i mnogi pre njih?

S druge strane iskoristio bih priliku, koja se ne ukazuje tako često, tačnije nikada do sada otkako je Crna Gora postala nezavisna, da se osvrnem i na promenu vlasnika šampionske titule kod naših jugozapadnih komšija, u sezoni koja nam je donela, za Barane fantastičan kraj, za Podgoričane priliku za prst na čelo.

Braća Pavićević i možda poneki od njihovih igrača, čvrsto su verovali da ova sezona može da bude ta u kojoj će Budućnost biti svrgnuta sa crnogorskog trona. Davali su, katkad, za širu publiku pretenciozne izjave, dok su s druge strane snažno radili upravo na tome i ulivali samopouzdanje igračima. Pokazali su da četvrto mesto u ABA ligi nije proizvod slučajnosti i nedugo zatim podigli termin “crnogorski derbi” na viši nivo. No, koliko god je težak bio put do prve titule šampiona, još teže će biti na tom putu ostati. Po novinama se priča o odlascima, dolascima, promenama, ali na sve to igrači i stručni štab Barana, još ne moraju da obraćaju pažnju već da još neko vreme uživaju u onome što su ostvarili.

S druge strane, ne sumnjajući u zaslužen trijumf Mornara, činjenica koja ne može biti zanemarena je da je Budućnost na čelu sa Džikićem ostvarila najveći uspeh od osamostaljenja Crne Gore i da će posle decenije i po opet nastupati u najjačem evropskom klupskom takmičenju. Ovaj uspeh je sigurno uticao na fokus igrača pred završnicu crnogorskog prvenstva, ma koliko, a ubeđen sam da je baš tako i bilo, Džikić pokušavao da objasni da sezona nije gotova sa podizanjem jadranskog pehara. Budućnost u finalnoj seriji domaćeg šampionata nije imala onu energiju kojom je Zvezdi preotela titulu i ulaznicu u Evroligu. Takođe, najblaže rečeno, nespretno, a mislim i bespotrebno se pričalo o budućim pojačanjima, neki su čak i promovisani  za narednu sezonu, što sigurno nije ostavilo ravnodušnim pojedine igrače, naročito ne strance u Budućnosti. U tom smislu je i uvodni deo o prstu na čelu… Svaka sezona donosi nova iskustva, svi timovi prave greške u koracima, a prvak je na kraju onaj koji ih manje napravi.

Iskreno se nadam da Mornar neće predstavljati bljesak, da će, ne samo oni, već i drugi pokušati ono što je bilo nezamislivo, a to je da se približe, sada već dvojcu koji vlada crnogorskom košarkom. Atmosfera koja je vladala ne samo Crnom Gorom već i Srbijom, bila je ona koja je nedostajala, donela je draž i neizvesnost, bez obzira za koga navijali. Zato sve čestitke za sjajne košarkaške predstave u upravo završenoj sezoni sa nadom da su samo početak novih sportskih rivalstava.

KATEGORIJE