Put kojim se retko ide: Nikolu Koprivicu koledž diploma dovela do NBA

Daleko od toga da mi košarka ne nedostaje… Ja i dan danas, sedam godina posle moždanog udara, sanjam da igram utakmicu, da sam dao koš za pobedu ili me trener ubacuje u igru… Probudim se obliven znojem, ceo dan razmišljam o tome… To su košmari, to nisu normalni snovi, jer se ja toliko unosim, toliko mi nedostaje…

U retrospektivi košarkaških početaka, s posebnim osvrtom na surovu stranu života, koju je upoznao sa 22 godine, u razgovoru za „Basketball sphere“ nekadašnji reprezentativac svih mlađih selekcija Nikola Koprivica, ispričao je emotivnu, ličnu priču, sa prevashodnom željom da današnjim mladim igračima ukaže na važnost posedovanja „plana B“, koji je njemu bio zračak svetlosti u trenutku kada mu se ceo svet okrenuo naglavačke.

–  Sa osam godina sam znao da je košarka nešto čime želim da se bavim. Nije bilo lomova, kao kod većine klinaca koji u tom, najranijem, dobu promene po 10 sportova. Toliko sam bio odlučan da će to biti moj poziv i ništa mi nije predstavljalo problem. Sećam se, celo leto, 1000 stepeni, tučem u sali… Nikada mi nije bilo teško da treniram, pogotovo u tim mlađim kategorijama, kada je košarka još uvek igra… Uživao sam da učim, bilo je fenomenalno i slepo sam verovao u sve to… Veliku ulogu imala je i porodica, koja se postavila dobro u tom smislu da nikada pred mene nisu stavljali prevelika očekivanja, nikada me nisu terali ni na šta…

Košarkaški pedigre, karijera oca Žarka, kapitena trofejne generacije Crvena zvezde, i bratovljeva koja je išla ka vrhuncu, u tim najranijim danima nisu predstavljali preveliki teret za dečaka koji je, ipak, morao da se izbori sa neizbežnim pričama o protežiranju, vanterenskim radnjama…

– Bilo je teško, ali ne previše… Otac nijednom nije gledao moje utakmice u mlađim selekcijama, nikada nije došao. Mama je gledala, Jovan kada bi stigao, ali tata nije želeo da stavlja taj pritisak, koji sam ja u svakom slučaju imao, bio on tu ili ne. U reprezentaciji se uvek provlačilo njega otac gura, ovaj, onaj… Nije me to toliko pogađalo, iako je bilo  “saplitanja” u reprezentativnim selekcijama, u momentima kada sam imao pozive da igram za starije generacije. Za 1987. godište  nisam zaigrao zbog nekih izmišljenih priča koje se nisu desile. Ne ulazim u to da li je zbog mog oca, neki treneri su se plašili da me zovu s pričom da sam isti kao brat i obrazloženjem što bi me zvao kada se s njim nije slagao… Možda je jedan od razloga zbog čega sam otišao u SAD bio i to što nisam hteo da dozvolim da neko drugi kroji moju sudbinu, a sa koledžom sam nekako postajao svoj čovek…

Dečak, tek zašao u sport, imao je vrstu samonametnutog pritiska, dok su njegovi vršnjaci imali slobodu da zbog mladalačkih kaprica poneku obavezu na košarkaškom terenu i preskoče.

– Odrastao sam mnogo ranije u odnosu na svoju generaciju, jer sam postao profesionalac sa 10, 12 godina. Iako meni nikada nije rečeno da nešto moram, nikada nisam propustio trening. Jednom sam zakasnio, jer sam se zagledao u nešto, i otac mi je posle rekao: “Sine, moraš da rešiš, ili ćeš da se baviš ovime ili nećeš. Niko te ne tera, ali ako očekuješ da to bude na vrhunskom nivou, ti moraš da se posvetiš.“  Teško jeste bilo, pogotovo iz ove perspektive, kada vidim koliko sam stvari propustio zbog košarke, ali ne žalim, jer je volim, dala mi je mnogo i srećan sam zbog toga.

Posle upoznavanja sa “kraljicom igara” kod Moke Slavnića, u tandemu sa nekadašnjim reprezentativcem i košarkašem Crvene zvezde Markom Kešeljom ubrzanim koracima je išao ka seniorskoj košarci u AS basketu kod oca Žarka, koji je u Nikolinoj 16. godini procenio da je vreme za prelazak na najveću scenu.

– Ni u juniorskoj konkurenciji Marka i mene niko nije mogao da čuva, bilo je vreme da se ide dalje. Imao sam ponude Zvezde i Partizana. Jovan je u tom trenutku bio prvotimac crveno-belih, zbog tadašnje situacije u klubu nije bio za dolazak na Mali Kalemegdan, dok ja nisam bio za Partizan. Pričamo o 2004. godini, oni su bili na vrhuncu s Duškom Vujoševićem, to su bile šampionske ekipe, koje su igrale Evroligu i u tom trenutku nije bilo realno da dobijem bilo kakav prostor. Morao bih u juniore, a moj cilj je bio da sa 16 godina barem treniram sa prvim timom. Procenio sam da igranjem u mlađim kategorijama Partizana ne bih dobio ništa što već nisam imao u AS baksetu.

Dogovor s Hemofarmom nije bio ostvariv jer još uvek nije bilo vreme da se napusti porodični dom, pa je Koprivica prve seniorske minute dobio u Atlasu. Zajedno u klub dolazi sa Stefanom Markovićem, tada dobrim drugom, a danas venčanim kumom.

– Oni su u tom trenutku bili mlad klub, zdrava priča, s trenerom Lukom Pavićevićem. Dražen Dalipagić je bio jedan od funkcionera… Luka posle godinu dana odlazi u Hemofarm, umesto njega dolazi Aleksandar Džikić, s kojim smo imali fenomenalnu saradnju. Dao je nama, klincima sa 16, 17 godina, prostor da igramo, tada, izuzetno jaku Prvu ligu… Ipak, posle Džiletovog odlaska u Minesotu stvari su se promenile, dobijali smo sve manje prostora, a kada je došlo vreme za potpisivanje profesionalnog ugovora osetio sam se veoma razočaranim jer su ljudi iz uprave, koji su bili prijatelji s mojim ocem, jedno pričali, a na terenu su se dešavale potpuno druge stvari.

Odluka je pala, umesto ulaska u profesionalne vode, odlazak na koledž. Ali, kao i mnoge stvari koje su mu se kasnije izdešavale, priča sa školovanjem u SAD nije tekla glatko od samog početka.

– Za SAT test sam se prijavio pet dana pred ispit. Nema mesta, stavljaju me na listu čekanja, što znači da ulazim samo ako se neko ne pojavi… U sedam ujutru dolazim tamo, ima jedno slobodno mesto, ali sam zaboravio pasoš, koji mi donosi majka. Ulazim u poslednjem momentu, test nekako završim, ne znam ni sam kako, pošto u tom trenutku meni engleski nije bio najbolji. Celo leto sam vagao da li da idem u SAD, Vašington Stejt se javio preko prijatelja, a kako je moja prva komšinica pohađala taj Univerzitet i nahvalila ga, prelomio sam da odem. Želeo sam da završim školu, imao sam velike snove…

Sa tek napunjenih 18 godina Nikola kreće na put od 18 sati do malog mesta zvanog Pullman, u kojem će otvoriti novu životnu stranicu, koja je počela na nešto teži način.

– Nije bilo lako, pozdraviš se sa porodicom na aerodromu i ideš, nećete se videti godinu dana. Odlazim tamo 1. septembra, a škola počela 20. avgusta. Prvi problem je bio jezik, mislio sam da ga nikada neću savladati, ali tamo nisam imao naših ljudi, družio sam se sa Amerikancima pa je brže išlo sve… Na terenu sam razumeo šta se dešava, ali škola je bila problem. Jer, ja slušam profesorku, čujem jes, pa bla, bla, bla, pa no. Čujem svaku desetu reč. Trebalo mi je vremena da se priviknem.

Problem je bio i kultura.

– Puno su drugačiji od nas, od oblačenja, pa do normalne komunikacije sa saigračima, neke percepcije košarke koja je tamo potpuno drugačija nego ovde. Dođem u takav sistem i pitam se šta je ovo. Ali takav sam, nisam se bunio nego ćutao, kidao i radio kako mi se kaže. Nisam imao problem sa tim, što govori da sam postao starter u prvoj godini… Kada sam ušao u sistem, što se tiče jezika i kako sve funkcioniše, brzo sam se snašao. Godinu dana, možda malo jače, mi je trebalo da uđem u normalan ritam, ali posle druge godine sam bio kao Amerikanac. “Ušao mi je” jezik i naglasak, škola mi je postala lagana…

Privikavanje na novu sredinu bez dileme su puno olakšali fascinantni košarkaški uslovi.

– Najbolja ekipa u Evropi nema uslove koje smo imali mi na Vašington Stejtu. Možda CSKA, Real, ali uslove škola koje su veće od moje nema ni jedan klub. Neću nikada zaboraviti, stigao sam, vode me da mi pokažu Univerzitet, ulazimo u dvoranu od 15 hiljada mesta i kažu mi da je sve puno kada igramo. U svlačionici ormarić kao u NBA, sa mojim imenom, moje slike, tri para patika, oprema… Sve stoji spremno, sve što mi treba samo prijavim. Peru ti stvari, ja dođem na trening i sve me čeka, oprano, složeno… Tvoje je samo da treniraš, ideš u školu i ništa više… Ne moram da brinem šta ću da jedem, gde spavam, sve je organizovano, ne moram ni o čemu da razmišljam, fokus je samo na te dve svari. Imali smo privatni avion, imam četiri svoja sedišta, legnem, spavam, ne znam koja evropska ekipa to ima. Deca koja dolaze iz ovih podneblja su zahvalna za takve uslove, dok su mnoga američka deca navikla i to im je normalno. Naši klinci kada vide tako nešto, pitaju da li treba da plate da se bandažiraju, čude se što mogu u salu kada god požele…

Kult košarke koji gaje u SAD fascinirao je srpskog momka, koji u dotadašnjoj karijeri, s iskustvom igranja na velikim takmičenjima mlađih reprezentativnih kategorija, nije nastupao pred više od 300 ljudi.

– Oni obožavaju košarku. Tamo studenti dođu dan pred utakmicu i spavaju ispred vrata da bi prvi ušli u dvoranu. Imali smo rasporodatu halu ne znam koliko utakmica zaredom, svi nose dresove, svi navijaju, totalo je drugačija atmosfera. Mi pričamo da smo zemlja košarke, ali ne znam baš da li smo. Zašto našu decu ne gleda 2000 ljudi, našu Prvu ligu posmatra 100 ljudi… Ne gleda se utakmica samo zbog dobrog protivnika, nego zato što voliš košarku. Najgore ekipe u NBA ligi imaju u dvorani 10.000 ljudi, oni prate svoj tim, to je i kultura. Njima je to usađeno od detinjstva. Na utakmicama srednjih škola bude po četiri, pet hiljada ljudi, a karta se plaća 10 dolara.

Amerikanci su Koprivicu “kupili” i, za mnoge možda beznačajnim, malim stvarima, što mu je, nažalost, u najtežem životnom razdoblju, pokazalo da su oni, ipak, neki drugi svet u odnosu na nas.

– Mnogo volim Srbiju, zato sam se i vratio, ali njih poštujem neizmerno. Na prvoj godini sam pokidao prednji ukršteni ligament kolena, dolazim na štakama na prvu utakmicu posle toga i doživim da 15 hiljada ljudi ustane, aplaudira i skandira moje ime. Suzu sam pustio… Završavam koledž karijeru, igram senior night (poslednja utakmica na domaćem terenu) i oni organizuju dolazak mojih roditelja, to je veče Nikole Koprivice, pune tribine ljudi sa srpskim zastavama, transparenti zahvalnosti… Prozivaju me poslednji put, moja porodica silazi na teren, meni uruče dres, mami cveće. Posle utakmice sam ostao pet sati da se slikam, da se potpišem… To su neke stvari koje se ne zaboravljaju.

Košarkaška priča je jedan deo koledž života sportiste, obrazovna podjednako važna i tokom studiranja u prvom planu.

– Postoji pravilo… 4.00 je kao kod nas sa svim peticama. Moraš da imas C prosek da bi mogao da igraš sezonu. Na primer, ako ovaj semester ne isteram 2.5, sledeći semestar ne mogu da igram. Naravno, rupe se uvek nalaze, ali to je neki princip. Na Univerzitetu je politika da si ti prvo student, pa tek onda košarkaš i samim tim se drugačije stvari postavljaju. Čas ne sme da se propusti zbog treninga, koji moraju da se usklade sa nastavom. U predsezoni ti nije dozvoljeno da treniraš veliki broj sati da bi mogao da ideš u školu. Na fakultetu imaš domaće zadatke, meni je bio šok da dođem kući i moram da radim domaći. Bilo mi je neverovatno, ali se potencira da si prvo student, da moraš da učiš, pa igraš košarku… Neko se na to prilagodi neko ne, ali onaj ko se prilagodi razvije svest oko mnogo drugih stvari, ne samo o košarci. Radili su istraživanja, više od 99% sportista sa koledža ne postanu profesionalni sportisti kada završe studije, nego postaju ljudi koji idu na posao i u tim svojim profesijama zarađuju više nego u profesionalnom sportu. Garantujem da većina momaka koja dođe u Evropu da igra košarku, u SAD bi mogli da rade za mnogo veće pare, šta god da su završili na fakultetu. Mi pokušavamo da se izjednačimo na neki način s njima, ali to je nemoguće. Dok sam trenirao u Srbiji, morao sam da odlučim ili škola ili košarka, to je tamo nepojmljivo.

Život na koledžu nema preterano dodirnih tačaka sa onim što gledamo u amerčkim filmovima i serijama.

– Dešavaju se žurke svakog vikenda, imaju mnogo tih bratstava i sestrinstva koje ih organizuju, a mi kao sportisti smo bili “selebriti” i mogli smo da uđemo gde smo hteli… To je zanimljivo u početku, ali nisu to neke žurke. To su kućne varijante, pije se, đuska se… Svi smo išli po tim žurkama, ali zna se kada se ide, posle pobede, do nekih normalnih sati.

Sportisti moraju biti posebno oprezni tokom noćnih provoda.

– Mnogo toga se dešavalo, ne u košarkaškom, ali u drugim timovima… Puno momaka pije, koji imaju manje od 21 godine, što tamo nije dozvoljeno. Policija stalno dolazi na te žurke, pazi ko se okuplja, ako te uhvate privode te, pa ide kazna, pa si izbačen iz tima… Bilo je i marihuane, sve je to sastavni deo Amerike i moraš biti jako obazriv i pažljiv. Moraš da odgovaraš za samog sebe, sve je dostupno, ti kao poznat možeš sve da nađeš i veoma lako može da se ode u pogrešnu stranu. Treba imati dovoljno kontrole, da znaš kada da staneš. Paziš s kim se družiš, jer ne želiš da upadneš u takve probleme…

Sankcije za nedisciplinovane mogu biti veoma oštre.

– Ima posledica i zbog toga poznatije ekipe imaju ljude oko tima koji vode računa da se to ne dešava. Mi smo imali, zovu ih menadžeri, koji su s nama izlazili, pazili šta radimo, da neko ne napravi neku glupost. Svesni su i treneri svega toga, pa šalju svoje ljude po tim žurkama da paze šta se radi. Ako te uhvate da piješ, znam momke koji su bili uhvaćeni i sa marihuanom, suspenduju te na par utakmica, pa se vratiš… Ali, ako ti se ponovi greška onda si završio, izbacuju te sa koledža.

Martovsko ludilo je neizbežna priča sa nekim ko je doživeo jedan od najpopularnijih sportskih događaja “preko bare”. Nikola je s Vašington Stejtom došao do Sweet 16, a njegovi saigrači bili su danas poznati košarkaši Klej Tompson, Eron Bejns, Tejlor Ročesti, Bruk Motum, Derik Lo, Kajl Viver…

– Neverovatno je, ne može da se opiše… Dok nisam doživeo, nisam bio svestan šta je to. Naš fakultet 20 godina nije bio tamo, kada smo se plasirali nastalo je ludilo… Odjednom na svim treninzima 1000 novinara, brdo opreme stiže. Ne možemo da se krećemo po kampusu normalno jer te spopadaju ljudi. Poslednju nedelju pred početak nismo ni išli u školu, otputovali smo ranije, jer ne možeš da funkcionišeš u gradu. Veliki je pritisak oko svega, zapitkivanja, ne možeš da odeš u školu, jer te profesori pitaju o tome. Nemaš zrno vremena da se fokusiraš i to je neverovatno iskustvo.

Učesnici Martovskog ludila imaju priliku da iz prve ruke vide šta ih čeka ukoliko posle završenih studija dođu do NBA.

– To su privatni avioni, odsedanje u najboljim hotelima, policija nas prati do hotela u koji ne može da uđe niko osim nas. To je neverovatan nivo. Pa sama priprema utakmice… Kada krene prva runda sa 64 tima, u jednom gradu su četiri ekipe, koje treba da imaju trening pred utakmicu. Imaš tačno 45 minuta. Kako neko uđe u salu i pipne loptu sat je krenuo. Mi smo ulazili na parket pet minuta ranije, ali niko nije smeo da dotakne loptu, nego se istegnemo… Kada neko tapne loptu posle 45 minuta moraš da izađeš s parketa. Veoma su striktni, imali smo i doping kontrolu i obaveze sa medijima… Imaš 10 minuta da se istuširaš, posle toga ulaze novinari, koji su tu sat vremena, posle utakmice, treninga…

Imajući u vidu da se radi o takmičenju studenata, pritisak je veliki.

– Igramo Sweet 16 protiv Severne Karoline u Šarlotu i na naš trening dođe 15.000 njihovih navijača i zviždi dok treniramo. Teško je jer se sve odlučuje na jednoj utakmici i koliko god se ti trudiš i pokušavaš da se opustiš pričom da je to samo još jedan meč, znaš da je sezona gotova ako izgubiš. Veliki su ulozi, nije lako izboriti se sa tim. Lično, nisam osećao veliki pritisak, jer sam govorio da je uspeh i to dokle smo došli, ali uvek želiš više… Trudiš se da što manje imaš kontakta sa spoljnim svetom, da ti ne pune glavu, da ne gledaš televiziju, ne čitaš šta pišu, šta ko kaže… Fokusiraš se na ono što radiš, slušaš šta trener govori i na taj način psihološki lakše prođeš kroz sve to.

“Sjaj i blještavilo” Univerziteta su jedna, lepša, strana medalje, ali bilo je i teških momenata tokom Nikolinih američkih dana.

– Bilo je perioda kada mi je bilo dosta svega, pogotovo u prvoj godini… Imali smo neke treninge u pet ujutru, bilo mi je neshvatljivo, ali kondicioni trener je dolazio iz američkog fudbala, a oni su uvek išli na to mentalno jačanje… To je njihov mentalitet, oni su se na to “ložili”, ali ne znam koliko sam puta rekao sebi šta će mi sve ovo. Dođem u halu u pet ujutru, hladno mi je, spavam još uvek, a treba da trčim, dižem tegove… Ipak, sve to brzo prođe. Bilo mi je teško i na početku škole, mnogo toga nisam razumeo pa sedim sa rečnikom i prevodim rečenicu po rečenicu, po 20 minuta, sat vremena i razmišljam šta radim sebi… Ali nikada nisam hteo da odustanem, iako mi je otac rekao kada sam odlazio da uvek mogu da se vratim. Za mene odustajenje nije bila opcija jer sam u sportu i životu uvek davao sve od sebe.

Teški dani su se brzo zaboravljali.

– Najgore je kada sediš sam kod kuće. U kriznim momentima trudio sam se da provodim što više vremena s nekoliko drugara koji su mi bili bliski, ili na telefonu s prijateljima i porodicom odavde. Nikada im nisam govorio da mi je teško, ali mi je bilo lakše kada pričamo, sednemo po sat vremena na Skajp, zaboraviš na probleme i guraš dalje. Ali sve brzo prođe, u tom trenutku ti se čini nepremostivo, posle sat vremena si već zaboravio.

Vreme talentovanog Srbina na Vašington Stejtu su obeležili, kako sportski, tako i akademski uspesi. Postao je drugi igrač na večnoj listi Univerziteta po broju pobeda, učestvovao je na dva NCAA turnira i jednom NIT turniru. Tri godine zaredom proglašen je za top pet studentata sportista u celoj PAC 10 konferenciji i kao kruna četvrte godine došao je izbor da isped svih sportista održi završni govor na fakultetu pred više hiljada ljudi. Ipak, ni to, kao ni sjajna proslednja sezona na koledžu, u kojoj je bio kandidat za igrača koji je najviše napredovao, nije bila dovoljan razlog da Nikola i posle završenog školovanja ostane u SAD. Njegov cilj je bio povratak u Evropu.

– U završnoj godini umesto Tonija Beneta na mesto trenera dolazi Ken Boun. “Kliknuli” smo se, bila je potpuno druga filozofija košarke, mnogo bliža evropskoj. Uklopio sam se mnogo bolje u to, dobio sam potpunu slobodu… Imao sam nezaboravnu sezonu, pun samopouzdanja se vratio u Evropu, koja je izlazila iz finansijske krize i nije bilo lako da se nađe klub. Malo sam se i razočarao, igrač koji je reprezentativac, u dve godine pre toga osvojili smo EP i Univerzijadu… Celo leto sam se spremao, ali nije bilo kluba i to me je ubijalo.

Iako je bilo teško, Koprivica nije padao u iskušenje da pod naletom razočaranja digne ruke od košarke.

– Samo sam želeo da mi neko da šansu da se dokažem. To leto sam trenirao sa Superfundom, logično je bilo da počnem sezonu s njima dok se nešto ne pojavi. Odigrao sam osam utakmica, bio najbolji strelac lige, ali nisam imao satisfakciju tu. Liga već tada nije bila neki nivo, dominirao sam i želeo sam veće izazove kako bih napredovao.

Prava prilika je konačno stigla, ali je sreću ubrzo zamenila zebnja zbog operisanog kolena, tri godine ranije.

– Prihvatam ponudu Iraklisa i odlazim kod Darka Rusoa, gde nema zezanja, gde je vojnički sistem, što je meni odgovaralo. Prvi dan smo seli, rekao mi je očekujem od tebe to i to, ako ne budeš tako radio vrati se kući. U sredu sam stigao, u petak smo igrali kod kuće protiv Panatinaikosa. Čuvao sam Dijamantidisa, a prošli vikend sam igrao u Kosjeriću. Tu sam se preporodio, nisu ni pare bile u pitanju, već samo da dobijem šansu negde da se dokažem. Kod Darka sam osetio napredak u karijeri, ali kao i svuda u Grčkoj, frka je oko para i Ruso posle mesec i po dana odluči da napusti klub.

Odlazak srpskog stratega bio je uvod u košmarni period života mladića koji je tek zagrebao po profesionalnoj karijeri.

– Dođe jedan Grk, ubrzo ga zameni drugi… Imao sam dobru saradnju i s njima, već sam izgradio određenu reputaciju, ali mi se, još dok je Darko bio trener, dogodi da izvrnem operisano koleno. Pauzirao sam jednu utakmicu, vratim se, pa mi se kod drugog Grka desi isto, ponovo pauza nedelju dana. Na sreću, snimak je oba puta pokazao da ništa nije puklo u kolenu.

Da je obraćao pažnju na znakove pored puta, možda bi Nikola na mnogo bezbolniji način došao do spoznaje da ne ide u smeru koji je zapisan „tamo negde“, ali dečački snovi, neizmerna ljubav i upornost koja se graničila s fanatizmom gurali su ga unapred, nekada i preko granice bola, kako bi stigao do cilja zacrtanog pri prvom kontatku sa narandžastom loptom.

– Igrali smo na Rodosu, prvi minut ili drugi, ponovo izvrnem koleno, ali stisnem zube i kažem sebi nema šanse sada da izađem. Nastavim šepajući, koleno se malo zagreje i ja završim utakmicu. Bude sve dobro, vratimo se sa Rodosa, subota… Vlada Petrović je igrao samnom tada, pošto do ponedeljka uveče nemamo trening, u nedelju izađemo u grad. Večera, odemo na piće, sedimo, svira muzika… Odjednom, počinjem da se znojim, pijem vodu, ništa… U trenutku mi se čini kao da ulazim u neki tunel. Ruka počinje da trne, stopalo isto i počinje da me hvata panika, iako nemam predstavu šta je… Kažem Vladi da izađemo napolje jer mi nije dobro, on okreće na šalu: “Nisi se valjda napio od koka kole. “ U toj priči, u sekundi me udara šlog i ja završim na podu. Cela leva strana se oduzela, odemo u bolnicu tamo ustanove da sam se šlogirao, čovek sa nepune 22 godine… Ne mogu da utvrde zbog čega je došlo do toga. Ispitivanja su trajala mesec dana, sve je zdravo bilo, njihov zaključak je bio da se to dogodilo zbog stresa i nervoze…

Savet lekara bio je tako jednostavan, prost, ali…

– Kaže mi doktor: “Da si se napio, da si bacio stolicu, da si dreknuo, šutnuo loptu, možda bi izbacio to iz sebe i možda ne bi do toga došlo.” Ja nisam takav, ne mogu da radim stvari koje nisu u mojoj prirodi. Kada pogledaš unazad, meni je ta sezona bila veoma stresna. Od tog razočaranja, gde se vraćam sa koledža i očekujem da ću naći ekipu, da se dokažem, da ću imati ulogu, gde počinjem sezonu sa zakašnjenjem, negde gde ne bi trebalo da počnem. Nemam ugovor…. Odlazim u Grčku, tamo kreće jedan trener, drugi, treći, ponovo se javljaju problemi sa kolenom, gde ja strahujem da li ću morati ponovo na operaciju. Verujem da sve to ima veze, sad u kojoj meri i zbog čega baš tada… Doktor mi je rekao da je zbog toga što sam se tada najzad opustio i onda je to izletelo.

Početni šok i eho strašne dijagoneze produžile su misli o prošlosti i budućnosti.

– U trenutku kada sam čuo dijagnozu srušio mi se ceo svet. To je ono što deca ne veruju kada im se kaže da nije sve u košarci, da treba da razvijaju i druge stvari. Ja nisam hteo da razmišljam da postoji išta drugo sem košarke, ali kada ti se tako nešto desi, preko noći ti se promeni sve. U šoku, nisam mogao trezveno da razmišljam. Motalo mi se po glavi šta ću sad da radim, jer sam ja planirao i sve je išlo ka tome da ću od košarke da živim. I preko noći nema.

Fakultetska diploma bila je svetlo koje ga je povuklo iz mračnog tunela.

– Rekao sam sebi: “Hvala Bogu da si završio koledž, imaš neku diplomu, s njom možeš da se zaposliš, da radiš. Zamisli da ti se sve ovo desilo, a da nemaš ništa…” Taj “plan B” je bio velika pomoć kroz sve što sam prolazio u tom periodu. Bio sam svoj čovek, završio sam školu i s te strane jeste bilo malo lakše. Ali, ne mogu da lažem i kažem da mi je bilo svejedno, jer, i pored tog fakulteta, nisam sebe zamišljao da ću raditi bilo šta drugo osim igrati košarku. U tom periodu sam bio u totalnom šoku, puno sam putovao jer mi je doktor rekao da radim stvari koje nikada u životu nisam, da uživam bez ikakvih obaveza… Išao sam na razna mesta samo da bih skernuo misli sa svega toga i malo uživao, jer sam upao u jedan vid depresije, kada ti se sve sruši preko noći. To što sam završio školu mi je dalo neki podstrek, da postoji i drugi deo priče. Shvatiš da nije sve u košarci, da ima mnogo više u životu nego što je samo košarka. Problem naše dece je da poneseni snom o vrhunskoj košarci prerano odbace druge opcije, ne završe ni srednje škole, a kamoli fakultet i šta se onda desi… Ne uspeju pod obručima, povrede se i ostanu na ulici bez drugih ambicija i opcija.

Neverovatan karakter i volja da se sa svakim problemom pogleda u oči i hrabro krene na njega, podigli su ga na noge tri dana posle šloga.

– Jutro pošto sam doživeo moždani udar već sam gledao šta dalje… Koje su vežbe, šta mogu da radim, kako da se vratim. Hteo sam da igram pre kraja sezone. Šlog me je udario u februar, sezona se završava do sredine aprila, ja sam hteo da se vratim da igram. Mislio sam, brzo da mi se vrati osećaj i eto me na terenu. Dolaze saigrači, pričamo, vraćam se… Nisam ni jednog trenutka pomišljao na odustajanje. Brzo sam se oporavljao, posle mesec dana sam bio skoro kao nov, ali mi je trebalo četiri meseca da mi se vrati osećaj. Napredak je bio svakodnevan i to mi je pomagalo. Pitam doktora da li smem da se vratim košarci, on mi kaže da nikada nisu imali slučaj da neko može da razmišlja o tome, ali ako mislim da mogu treba da probam…

Mnogo veće frustracije od samog zdravstvenog problema Nikoli je izazivao pokušaj povratka na teren.

– S većinom problema u životu sam se nosio tako što sam trenirao još jače. Otac me je naučio da niko ne može da mi oduzme trening i time sam se vodio kroz život. Uvek sam pokušavao jačim treningom da nadoknadim sve, to mi je bio izlaz. I počinjem da treniram kao pas, ali tu kreću druge prepreke… Izgubio sam refleks, zaboravio sam da driblam loptu, nemam osećaj… Najteže mi je bilo kada sam u sali i kada moram da učim stvari koje sam znao. To mi je psihički bilo teško, plačem od besa, jer sam izgubio ono što sam imao. Ponovo učim korake košarke koji se uče sa osam, devet godina. To je toliko frustrirajuće, završio sam ne znam koliko treninga plačući… Sednem, zabijem glavu u peškir i vrištim, jer ne mogu da verujem gde sam.

Sve što mu se na košarkaškom planu dogodilo u relativno mladom uzrastnom dobu izazvalo je osećaj razočaranja.

– Nikako nije moglo da mi se otvori u životu. Idem od jednog problema ka drugom. Taman krenem na koledžu, povredim koleno, vratim se, dođem u Evropu nema ekipe. Otvori se Iraklis, doživim moždani udar. Svaki put kada sam najzad krenuo u pravom smeru, desilo se nešto što me je sputalo. Sigurno je i to veliko razočaranje uticalo na moju budućnost, jer sam tada bio ubeđen da mogu da igram ABA ligu, ali jednostavno nije se desilo…

Ogroman rad na kraju je dao toliko željeni rezultat – vreme za povratak na teren. Ipak…

– Trenirao sam tri meseca i vratio se u veoma dobru formu. Pojavljuje se prilika da odem u Metalac, kod Milovana Stepandića. Prihvatam, sve je lepo, vratio sam se skoro skroz košarkaški, ali sve to vreme ne uživam na treninzima nego se zapitkujem da li je sve uredu, osluškujem kako se osećam, da li me nešto boli… Jedan dan me zaboli glava, meni frka, pomislim vraća se. Završio sam u bolnici misleći da se sve vratilo, a doktor mi kaže da je obična glavobolja… Tu sam shvatio da psihički nisam spreman da igram i donosim odluku da pauziram sezonu, kako bih “namestio” glavu za sledeću.

Ta sledeća sezona nikada nije došla.

– Odmarao sam kod kuće, potom krenuo da treniram… Igram s drugarima basket, rezultat je 10:10, poslednji napad, lopta kod mene. Krećem u fintu ka unutra, kako sam se okrenuo, koleno je ostalo… Pukao meninskus… Otišao sam na operaciju, ali sam tada shvatio da je možda to signal da treba da odustanem… Sa 22 godine doživiš da si toliko izubijan i izoperisan, pomislio sam kakav ću biti kada završim s košarkom. I tu sam rekao da je kraj.

Rastanak s profesionalnim igranjem košarke, doneo je olakšanje u Nikolin život. I ne samo u njegov.

– Prelomio sam da je gotovo i tada sam shvatio da niko više ne utiče na moj život, kao što su dotad uticali menadžeri, klubovi… Svoj sam čovek i radim stvari kako ja hoću. Ipak, ni tada nisam odustao tek tako, nego sam došao kući, popričao s porodicom, ni njima nije bilo svejedno. Shvatio sam u tom trenutku da nekada moraš da uradiš neku stvar kojom možda nisi zadovoljan, ali je dobra za tebe na duže staze.

Priznaje da ne bi voleo da bude u koži njegovih roditelja.

– Verujem da su propatili duplo više od mene, bili su mi podrška i stajali su uz mene šta god ja odlučio, ali mislim da su i oni bili srećni kada sam odlučio da ne igram više. Taj njihov stres i to što su prošli sa mnom ne može svako da prođe. Kada sam rešio da ne igram mislim da je njima pao kamen sa srca. Ne mogu da kažem kako su oni prošli kroz sve jer ne želim da znam, ali verujem da im nije bilo lako… Krili su oni to od mene, to je period koji je za njih bio stresan duplo više nego za mene, jer mogu da zamislim kako je kada se za svoje dete nerviraš.

Ljubav prema bratu Jovanu, nemerljiva. Tokom karijera prolazili su kroz slične probleme.

– Operisao je koleno godinu dana pre nego što sam se ja povredio na koledžu. Prošao je kroz pakao oporavka i mnogo mi je pomogao oko vežbi, kako da prebrodim neke osećaje, kada treba da gurnem jače, i da se ne plašim. Celo leto smo trenirali zajedno, objašnavao mi je kako se on osećao… Mnogo sam vezan za njega i sve što sam postigao je zbog njega. Jovan me je gurao, uvek sam želeo da budem kao on. Koliko ni on nije imao sreće kroz karijeru, toliko je želeo da mi pomogne da nemam probleme kakve je on imao. Nas dvojica smo sušta suprotnost igrački, jer nije želeo da ličim na njega, tamo gde je pravio greške usmeravao me je da ih ja ne napravim. A on je kao veliki brat završavao sve što je trebalo i znao sam da mogu da se oslonim na njega u pola dana u pola noći, zašta god…

Posle svega, ističe da se nije mnogo osvrtao na prošlost u pokušaju da spozna da li je nešto mogao drugačije da uradi.

– Od toga samo glava boli. Da li je Iraklis bio prava prilika, da li je moglo bolje? Sigurno da jeste u smislu da sam imao tim od početka sezone. Jer, jedno je kada dođeš u tim u decembru, a drugo kada prođeš pripremni period i aklimatizaciju, što je za mladog igrača veoma važno, da ima stabilnu situaciju u prvoj inostranoj sezoni. Iraklis je bio fenomenalan jer sam dobio priliku da igram odmah, Solun kao grad obožavam… Možda se ništa od ovoga ne bi ni desilo da je put bio drugaciji… Tako je kako je, ne mogu da zamislim sebe da sam ostao u Superfundu celu sezonu, tako da se ne kajem zbog odluka koje sam doneo. Kada nešto rešim stojim iza toga, u tom trenutku je to bilo najbolje za mene i da se ovo nije desilo i dan danas bih igrao.

Nikoli su neke druge, ljudske, stvari, ostavile mnogo veći ožiljak od prerano završene karijere.

– Najviše me je povredilo što, koliko god mi pričamo o ljudskim kvalitetima, igrači kao igrači su potrošna roba. Osetio sam to na svojoj koži. Kada mi se sve ovo izdešavalo samo najbliži prijatelji i rodbina su zvali da vide kako sam. Veliku podršku u tim teškim trenucima sam imao u svojim najbližim prijateljima Luki Drči, Milanu Mačvanu i Stefanu Markovicu. To su prijatelji za života, danas su mi dvojica kumovi a jedan zet. Nazalost mnogi nazovi prijatelji, su me zaboravili i precrtali. To te s jedne strane povredi, jer te zaborave ljudi iz košarke, iz Saveza, iz klubova u kojima si igrao i sebe davao. Razočara se čovek, ali i ne, jer sam u neku ruku to i očekivao pošto sam znao za iskustva ljudi koji su pre mene prošli kroz sve to. Danas na to gledam kao blagoslov jer sam okružen pravim prijateljima.

Američka strana priče bila je potpuno drugačija.

– Sa koledža su zvali, kao i uvek. Ljudi tamo cene to što sam igrao četiri godine, povredio se igrajući za njih i davao sve od sebe. Ovde nisam doživeo slične reakcije, bilo mi je krivo zato što mnogo volim Srbiju i naše ljude i želim da verujem da su, ipak, mislili na mene iako se nisu javili.

Upravo zbog tog odnosa i ne čudi Nikolina rečenica: “Ako je negde trebalo da se povredim, SAD su bile idealna zemlja da mi se to desi.”

– Povredio sam se 27. januara, ujutru sam bio na magnetnoj rezonanci, pregledali su me dvojica timskih doktora i zaključili da treba da se operišem. Išao sam na konsultacije sa najboljim NBA doktorima i imao sam odrešene ruke gde želim da se operišem. Škola bi platila, nije bilo nikakvo pitanje, mogao sam “pod nož” gde god sam želeo. Pored velikih troškova operacije, oni su platili mojoj majci kartu iz Srbije i da dve nedelje bude pored mene, smeštaj, sve troskove… U tim trenutcima oni su pokazali svoju veličinu, jer lako je da te tapšu po ramenu kada si na vrhu, pravi ljudi ti pomognu da ustaneš kad padneš s njega.

Košarkaška karijera bila je gotova za Koprivicu, ali život izvan nje nije mogao da zamisli.

– Želeo sam da se zaposlim, iako mi je sama pomisao na “običan” posao stvarala jezu. Našao sam neke meni interesantne poslove, aplicirao sam, bio na nekoliko razgovora, ali jednostavno to nije bilo to. Odem na razgovor, slušam o čemu se radi i ne mogu sebe da zamislim u tome. Sediš u kancelariji, kucaš u kompijuter nešto, gledao sam samo to da ne radim… I dalje mi je košarka mnogo nedostajala.

Pomislio je da bi možda najbolje bilo da proba da se vrati u SAD, stvari su krenule pravim tokom, ali sledi novi šok… Flešbek iz igračke karijere treperio je pred očima…

– Odlazim u posetu Vašington Stejtu, moj trener Ken Boun je još bio tamo. Odemo na ručak, kažem da bih voleo da se vratim, on se oduševi… Pošto sam stranac, teško bi mi neko odmah dao posao zbog vize. U dogovoru s Kenom odlučim da upišem postdiplomske studije, i uporedo sam tu kao trener. Sve se dogovorimo, ali on nije dočekao početak sezone, pošto je otpušten.

U tom trenutku malo se razočarao i u Univerzitet.

–  Dolazi novi trener, ja sam u kontaktu sa ljudima iz administracije. Raspitujem se za svoj status, oni kažu da o tome odlučuje trener. Daju mi broj telefona, zovem ga, ali se ne javlja. Šaljem mejl, nema odgovora. Ponovo se javljam u administraciju, kažem im situaciju, oni se obavežu da će mu preneti da želim da radim, međutim nikada reč od njega nisam čuo. Tu se jesam malo razočarao, jer sam kroz godine izgradio gotovo porodičan odnos sa ljudima na fakultetu.

Nije, ipak, dozvolio da mu jedno ogorčenje uništi lepa sećanja na Vašington Stejt. Bio je rešen da nastavi da se bori i “kuca” na vrata.

– Na 300 mesta apliciraš, svi te odbijaju, ne može ništa da mi se otvori. Jurim dalje, pokušao sam kod Tonija Beneta, ali nije moglo. I onda se setim da je jedan od njegovih pomoćnika, Met Vudli bio glavni trener u Mizuriju, u Diviziji dva. Stupili smo u kontakt, prvo sam mu pronašao jednog igrača, potom ga pitao da li mu treba pomoćnik i da li bi me zaposlio. U roku od mesec dana sam sve završio i, s puno entuzijazma uputio se u Mizuri na Truman Stejt.

Početak trenerskog života dao je nagoveštaj da je potraga za profesionalnim izazovom, po okončanju igračke karijere, završena.

– Na Diviziji dva u stručnom štabu postoje glavni i dva pomoćna trenera. Bio sam presrećan, kao da sam potpisao milionski ugovor, konačno se nešto dešava… Iako se nikada nisam bavio time, znao sam da je život trenera naporan, ali sam želeo da probam jer sam već imao predstavu da želim da budem u košarci. Dođem tamo, krenem da radim i da ulazim u neke stvari s kojima do tada nisam imao dodirnih tačaka, ali posle mesec dana glavni trener dobije ponudu i odlazi u NBA razvojnu ligu.

Prvi pomoćnik postaje glavni trener Truman Stejta, trenerski poziv Nikolu sve više obuzima, ali se uporedo javljaju i prve nedoumice i preispitivanja.

– Nas dvojica smo prvih mesec dana, dok nismo angažovali trećeg trenera, smišljali treninge, kako ćemo, šta ćemo… Bilo je turbulentno, ali je priča bila zanimljiva. Ipak, ono što nisam očekivao jeste da ću svaki dan od osam ujutru do osam uveče provoditi u kancelariji. Provodio sam sate i sate ispisujući programe, bio sam glavni kondicioni trener, bio sam glavni za opremu, glavni za putovanja, glavni za napad… Imao sam 10 zaduženja i nedovoljno sati u jednom danu da sve to postignem, jer sam, pored svih košarkaških obaveza, uporedo išao na obavezna predavanja, pisao radove i spremao ispite kako bih istovremeno završio master studije.

Dve godine bile su dovoljne da mladi Srbin shvati da trenerski rad, barem u Diviziji dva, nije ono sto mnogi misle iz razloga što je mnogo više obaveza bilo van nego na terenu.

– Dođem kući prespavam i nazad u kancelariju. Neretko se dešavalo da i u dva sata posle ponoci moram da se vratim u kancelariju jer bi program za skauting zablokirao, a sve je moralo biti spremno do ujutru. Mnogo sam naučio, iz patika sam uskočio u trenerske cipele i odmah dobio zaduženja na terenu, pripemao sastanke, skautinge, zvao akcije, bio zadužen za kontrolu akademskog napretka igrača iako sam u jednu ruku i sam bio student. Odrasteš preko noći i shvatiš koliko je teško biti trener i koliko nije lako raditi sa igračima. Radiš s njima individualno, objašnjavaš im, pokušavaš da im preneseš znanje, što uopšte nije bilo lako. Velika je promena, ali mi je bilo interesantno do trenutka kada sam shvatio da sam nedeljno provodio 96 sati u kancelariji. Nije sve u parama, zapravo ih nije naročito ni bilo, ali i da jeste teško da bi me usrećile, jer sam u potpunosti izgubio svoj privatni život. Toliko si u svemu tome, da ti je ponekad košarke preko glave. Tada sam rekao da ne mogu trenerskim poslom da se bavim na takav način, koliko god ga voleo. Mi smo na terenu bili samo dva sata, a ostalih 10 smo trošili na stvari koje nisu imale veze sa košarkaškim terenom.

Posle završetka druge sezone i diplomiranja na master studijama Koprivici je ponuđen produžetak saradnje.

– Imali smo dve neverovatne sezone u košarkaškom smislu, postigli smo rezultate koje Truman Stejt nikada u prošlosti nije imao, izgradili smo pravi program i napravili tim za budućnost. Kada smo ispratili drugu sezonu i neke igrače u profesionalne vode, glavni trener se trudio da me zadrži bar još jednu godinu.  Veliku podršku i razumevanje u tim trenutcima sam imao od svoje devojke, a danas supruge Vedrane, koja mi je bila glavni oslonac uz porodicu u donošenju velikih odluka.

Iako su stekli divna prijateljstva tokom boravka u simpatičnom, malom mestu gde se komšije međusobno pomažu i vrata ne zaključavaju, ambicije su im bile da negde maksimalno iskoriste svoj profesionalni potencijal. Nikola je u tom trenutku shvatio da je dostigao maksimum na toj poziciji i da je bilo vreme da se krene dalje, u nove izazove sa stečenim iskustvom i master diplomom.

– Prvi korak je bio kontaktiranje koledža u Diviziji 1, kao i profesionalnih timova kako bih svima dao do znanja da sam u potrazi za novom pozicijom. Vratili smo se u Srbiju sa željom da provedem vreme sa porodicom i prijateljima, dok se druga prilika ne ukaže i možda ponovo budem morao da se odselim daleko od njih. Bio sam spreman da nastavim karijeru gde god bude bilo potrebno, iako sam u sebi priželjkivao neko čudo od posla koje bi značilo da mogu da radim u vrhunskoj košarci ali i da budem blizu ljudi koje volim.

Za razliku od svih ranije navedenih pehova u životu, u ovom slučaju mu se sreća konačno osmehnula.

– Minesota Timbervulvs je te godine promenila kompletnu upravu koja je 2016. rešila da proširi svoja delovanja po Evropi. Tražili su čoveka u regionu bivše Jugoslavije i ja sam preko svojih kontakta uspeo da dođem na intervju. Znao sam da je konkurencija velika jer je posao skauta izuzetno tražen ali redak. Za NBA skaute van Amerike postoje dve, najviše tri pozicije po ekipi. Imali smo jedan sastanak, zatim drugi, krenulo je dobro i zaposlili su me u oktobru 2016. Verujem da je veliku ulogu u njihovoj odluci da me zaposle odigralo moje igracko i trenersko iskustvo u SAD, ali i univerzitetsko obrazovanje koje se odražava na svaki segment mog posla, od analitičkog razmišljanja do pisanja izveštaja. Taj čuveni “plan B” iz 2006. godine je deceniju kasnije postao “plan A”.

NBA skauti većinu svog vremena provode u avionu, na putovanjima širom kontinenta…

– U početku ti je nestvarno, pratimo ogroman broj igrača, kako mladih koji su za draft, tako profesionalce koji su za potpisivanje ugovora. Moj posao se sastoji od pronalaženja talenata, procenjivanja njihovog košarkaškog umeća i potencijala. Takođe, veliki deo mog svakodnevnog rada je saznavanje informacija iz njihovog privatnog života, košarkaške navike i mnogo stvari koje nemaju direktne veze sa košarkom. Putuje se po raznim mestima, od velikih gradova pa sve do malih sela u potrazi za talentima i dobrim igračima. Mnogo vremena provodim za računarom gledajući potencijalne igrače i u procenjivanju da li su dovoljno dobri za NBA. Sve ove informacije kasnije unosim u svoj izveštaj i time pravim celu sliku o nekom igraču. Svakih mesec dana imamo sastanke, telefonske pozive gde pričamo i pravimo strategije, da bi kada dođe draft imali razvijeno mišljenje i kompletan prikaz svakog košarkaša – ističe Nikola Koprivica i poentira:

– Posle godinu i po dana u ovoj ulozi i dalje mi je ponekad nestvarno kada pustim NBA utakmicu na TV i shvatim da sam deo tima koji gledam, ali na način koji kao dete nisam mogao ni da pretpostavim da ću biti. Za 30 godina života sam prošao mnogo uspona, padova i različitih scenarija. Zapravo, život je poput jedne velike utakmice u kojoj i pored najboljih strategija rezultat ostaje nepoznat. Čovek mora biti disciplinovan i istrajan, ali takođe prilagodljiv, jer jedan trenutak može promeniti sve.

foto: Privatna arhiva Nikole Koprivice

KATEGORIJE