Real(no 1)

Ako se pitate otkud ovaj tekst u ovom trenutku… Sinoć je Fudbalski klub Real ostvario jedinstveni uspeh u svetu sporta, objedinio je titule u fudbalu i košarci. Možda ne postoji mnogo klubova ili društava koji imaju više sekcija, i to tako uspešnih u oba sporta, ali svakako je istorijski uspeh podići dva najvrednija klupska pehara u Evropi u razmaku od samo šest dana. A kako je to izgledalo što se košarkaš tiče? Sa petog mesta su Madriđani krenuli u pohod na titulu (baš kao i Fenerbahče godinu dana ranije) ni jednog trenutka ne sumnjajući u uspeh iako su ekipa sa najviše povreda u sezoni, ali i najboljim igračem Evrope, mladim Lukom Dončićem. “Oduvani” sa čak 30 razlike u prvoj utakmici četvrtfinala, priznajem i meni je delovalo kao krah kraljevskog kluba. Međutim ono što je usledilo dve večeri kasnije pa sve do poslednjeg sekunda finalnog meča, može da se unese u udžbenike. Svi do jednog, a tu su zaista velika imena evropske košarke, podredili su se kolektivu i zajedničkom cilju – tituli prvaka Evrope. Koliko su Dončićevi poeni bili važni, toliko su bili bitni i faulovi Ljulja, skokovi Rejesa, asistencije Kozera, blokovi Tavaresa…

Posle svega prikazanog svi, čak i oni koji su priželjkivali da Fener ostane na tronu, moraju da se slože da je pehar zasluženo u rukama kraljevskog kluba koji je poziranjem na pobedničkom postolju stavio tačku na još jednu sezonu Evrolige. Spektakularniju i uz veće interesovanje domaće javnosti nego ranije pre svega zbog Beograda kao domaćina, koji je po svim kriterijumima ispunio očekivanja. Poznajući donekle ljude iz Evrolige, ubeđen sam da te izjave nisu proizvod kurtoazije, jer elitno klupsko takmičenje funkcioniše po jasnim principima, možda čak i samo jednom, a to je – novac. Lično, uživao sam u spektaklu, ne samo u “Štark Areni” već i u svemu onome što jedna ovakva manifestacija donosi, naročito iz pozicije na kojoj sam bio. Doživljaj koji ću pamtiti. Ali, nešto kasnije o samom fajnal foru.

Nekoliko (ne)interesantnih podataka: prvih pet mesta u 2018. zauzeli su isti timovi kao 2017; isti broj ekipa kao 2017. (ne)očekivano je ostao u donjem domu; za plasman u plej-of poput prošle sezone, bilo je neophodno 16 pobeda, dok je jedina razlika nešto bolji učinak timova od osmog mesta nadole.

Tek završena sezona trebalo je da bude ona u kojoj će se prepoznati problemi s kojima su se suočavali timovi u, nazvaću je, eksperimentalnoj 2016-17. Da li su izvučene neke pouke? Reklo bi se da nisu, jer je bio veliki broj povreda. Skoro da ne postoji tim koji može da se pohvali da je bez zdravstvenih problema izgurao veoma napornu sezonu. I Zvezda, koja je po mom mišljenju, ostvarila učinak iznad očekivanja, dobar deo takmičenja nije bila u kompletnom sastavu, a zna se koliko kompletan sastav znači ekipama sličnih finansijskih mogućnosti kao i zbog načina sklapanja tima. S obzirom da sam uvek voleo da poredim Zvezdu i Žalgiris, što po stilu igre proteklih godina, što po ideji i sistemu selekcije ekipe, iskoristiću i ovu priliku. Kada se setim na koju ih je poziciju stavio jedan specijalizovani košarkaški portal pred početak Evrolige, nasmejem se i zamislim kako uništavaju bazu podataka i brišu sopstvenu procenu sa neta. Naravno, niko nije očekivao Žalgiris tu gde je završio, na trećem mestu, ali draž košarke i jeste njena nepredvidivost i onaj mnogo važniji faktor – tim. Savremena košarka i različita viđenja od strane ljudi koji možda jesu glavni, ali sigurno ne i kompetentni da sastave tim, u poslednje dve godine pokazali su da novac (ipak) nije sve. Armani, Efes, Makabi, Barselona…, ostvarili su plasman daleko su ispod uloženog i očekivanog. Ove godine, za razliku od prošle, bar ovi ekipe, nemaju izgovor u povređenim igračima.

Ceh neuspeha, naravno, uvek mora da se isporuči nekome. Prvi koji je platio, ne dobrovoljno, bio je Sito Alonso (posle Pabla Priđonija koji je sam otišao iz Baskonije) koji je volšebno ostao na klupi Barselone čak do završetka 21. runde, odnosno skora 7-14. Da nije u pitanju Barselona, klub sa tradicijom, sa maksimalnom zaštitom svojih trenere, posle 4-10 teško da bi bilo ko „preživeo”. Ne samo zbog lošeg rezultata, jer imao ga je i Barcokas godinu ranije, uz velike pehove sa povredama, već zbog činjenice da je ovo druga uzastopna katastrofalna sezona Katalonaca. Trinkijeri je otišao samo desetak dana kasnije, ali ipak nije sasvim jasno koji su bili razlozi za to. Ako je neko očekivao više od Bamberga sa ovim sastavom, nije objektivno sagledavao stvari.

Ceh jednog krajnje neobičnog, “krstaškog” rata, platio je i Panatinaikos. Mlađani vlasnik Dimitris Janakopulos je iz dana u dan, verujem, iznenađivao i samog sebe u kakve se ludosti upuštao. Polako, ali sigurno, kopao je rupu u propast svojih igrača. Znam, mnogi će reći, nastupi predsednika kluba nemaju mnogo dodirnih tačaka sa onim što se događa na parketu, ali jedan kondicioni trener sa kojim sam davno sarađivao, reče mi da bi se stiglo do uspeha, moraju da se poklope sve, pa i najsitnije kockice jednog sistema. Čak ni onda, kada si učinio sve, nisi siguran da ćeš biti nagrađen. PAO je pao po drugi put u dve sezone pred vratima fajnal-fora, iako je u oba slučaja kretao sa pozicije koja mu je omogućavala prednost domaćeg terena u plej-of serijama. Ne verujem da im je velika uteha što su u oba navrata eliminisani od kasnijih šampiona.

Makabi je prošlog leta najavio novu strategiju za povratak u vrh. Vratio je Nevena Spahiju – između dva mandata sakupio i trogodišnje NBA iskustvo u stručnom štabu Atlante – koji je za cilj imao da omogući, pre svega tradicionalno velikom broju američkih igrača, da se brže adaptiraju na igru u Evropi. Nije trebalo očekivati borbu za sam vrh, jer u prvoj sezoni to svakako nije lako, ali ni 13 pobeda nije preterano impresivan učinak. Ono što su pred kraj regularnog dela najavili čelnici Makabija, dovodi u pitanje čitav sistem takmičenja. Poruka da će klub imati dva sastava, jedan za domaću ligu, drugi za Evropu, u svakom smislu je fantastičan, a što je najverovatnije, teško da će doneti veliki uspeh. Jer, to su ne samo 24 i više igrača, nego šest i više trenera, dupli program za treninge i, što je najvažnije, samo jedna utakmica nedeljno za evroligaše! To je prevaziđeno odavno, a naterati Amerikance na jake treninge u ne malim pauzama između dve utakmice, do sada je neviđeno. Ali, kad već drugu sezonu ne ide, traže se svakakva rešenja…

Sa druge strane, Himki je bio prijatno osveženje, sa liderom kakvog skoro nismo gledali – Aleksejom Švedom. Lepršavost i kreativnost koju poseduje ovaj momak negira prilično uvreženu pretpostavku da je fizička snaga stalni preduslov za savremeni ritam igre. Naravno da u jednom delu jeste, ali Šved je bio taj koji je, onog momenta kad je malo više obratio pažnju na odgovornost koja mu je poverena u igri i kada su šutevi u dobrom procentu završavali u košu, u potpunosti potirao takve premise. Uspeo je da negira i jedno od nepisanih pravila da najbolji strelac obično dolazi iz manje uspešnih ekipa, time što je svoj tim uveo među osam najboljih i ne samo to, doveo ih na korak do velikog iznenađenja. U famoznoj utakmici, ipak, sve je bilo u duhu sa pravilima igre pa nema govora o krađi bilo koje vrste.

Naravno tim bez kojeg bi sezona bila manje interesantna je Žalgiris. Stidljiv start, neubedljiva pobeda nad Crvenom zvezdom i promenljiva igra sve do 11. kola posle koga su redom padali PAO, Fener, Bamberg, Valensija i Olimpijakos, a zatim osećaj da ova sezona može da bude sezona iz snova. I bila je. Šarunas Jasikevičijus je pre svega promenio sebe tako što je prestao da komunicira sa sudijama, što smo gledali dobrim delom u godini ranije. Fokusirao se na tim, ulio mu poverenje i ozbiljno kritikovao čak i kada su pogađali. Sećate se bespotrebne trojke Milaknisa na dva poena prednosti kada je gestikulacija Jasikevičijusa bila više nego jasna. Svakim gestom iz dana u dan slao je poruku šta valja, a šta nije dobro, držao se principa koje je postavio i prema Jankunasu i prema najmlađem u ekipi, ne štiteći nikoga, sa samo jednim ciljem, da pruže sve od sebe i nagrade sami sebe. Bilo je divno gledati Žalgiris u borbi za treću poziciju. Bojim se da je na njihovom mestu bio neko “očekivan”, ta utakmica ne bi imala ni približno takvu draž.

Koja rečenica i o Zvezdi… Veliki zadatak je bio pred Alimpijevićem koji nije posedovao slično iskustvo pre dolaska na Kalemegdan. Mnogi treneri u prošlosti pričaju koji je pritisak nosio posao u Zvezdi i iskreno govoreći, sam učinak je više nego dobar, s obzirom na okolnosti pred start sezone kao i već pomenute povrede pojedinih igrača. Ono što je bila prilika Alimpijevića je da raste uz igrače, stiče iskustvo, posluša “učitelja” Obradovića i uči od svakog od njih. Ne znam gde je pošlo po zlu, ali Zvezda nije imala “h” od one hemije iz prethodnih sezona. Naravno, ona se gradi vremenom, a ni vreme nije bilo na Alimpijevićevoj strani. Ostaju upamćene pobede protiv velikana Reala, Barselone, prvi trijumf nad Olimpijakosom koji ide i na konto novog trenera crveno belih, Milenka Topića, kao i meni omiljena pobeda nad Žalgirisom u najboljoj Zvezdinoj utakmici ove sezone. Još jedna stvar mi se vrzmala po glavi kada je Zvezda u pitanju… Koliko je fajnal for bio događaj za Beograd toliko je u samom startu otežao posao stručnom štabu crveno-belih, jer su navijači taj događaj poistovećivali sa mogućnošću da se Zvezda pojavi u “Štark arena” od 18. do 20 maja. Ni najveći optimisti nisu maštali o tome…..

Potpuno neočekivano, za mnoge šokantno, jeste da je fajnal for protekao bez grčkih ekipa. PAO smo spomenuli, a red je da se osvrnemo i na Olimpijakos. Godine neumoljivo stižu, pa su tako sustigle i jednog od najvećih – Vasilisa Spanulisa. Priključio se ekipi na 8-2 i vodio ih do (svega) 19-11. Učinak od 11-9 je sigurno skroman za Spanulisa u najboljem izdanju. Trener Sfaropulos je verovao da treba žrtvovati deo sezone i čekati povratak velikana, ali on je izostao. Vreme je da Pirejci krenu neki drugim putem, putem na kojem su bili na startu sezone.

Za sam kraj, nešto i o fajnal foru… Ne o tome ko je podbacio, ko nije, to su videli svi koji su pratili utakmice, već sa onog aspekta da je taj događaj, makar na kratko, stavio Beograd u centar zbivanja. Složićete se nije to tako često. Osim što sam imao pristup svim događajima, što je program za navijače u samoj Areni bio spektakularan, što je u senci F4 održan fantastičan F8 turnir za decu od 13 godina i mlađe iz čitavog regiona bivše Jugoslavije, doživljaj mi je bio da gledam reku žuto-zeleno-crvenih navijača kako su okupirali naš grad sa obe strane reke Save. Pokazali su nam, možda i naučili da može i drugačije, da navijati za svoj tim ne znači mrzeti druge, da ne moraju da sede u drugom restoranu ili na drugoj tribini da bi uživali u onome što košarka, a ne samo fajnal for predstavlja. Hvala im što su uveličali ovaj događaj i ubeđen sam da ćemo uskoro ponovo gledati najbolju evropski četvorku na domaćem terenu.

KATEGORIJE