Trener Miljan Pavković: Ko nema visinu, ima svoj trik

Davno je bila 1997. godina kada je omaleni Miljan Pavković, dečak iz Zaječara, sa kadetskom reprezentacijom SR Jugoslavije osvojio zlato na Evropskom prvenstvu u Belgiji. Iz te generacije malo ko je napravio karijeru kao 178 santimetara visoki plejmejker.

Zato, u trenutku kada je odlučio da patike zameni cipelama, sa ponosom može da kaže da je posao obavio besprekorno.

– Kada sam objavio da sam završio karijeru Šenčur je uleteo sa ponudom – ističe Pavković u razgovoru za Basketball sphere“ i najavljuje momentalnu trenersku karijeru. – Imao sam još ponuda iz Slovenije, ali su oni bili najkonkretniji. Znam ih, tamo sam bio dve godine i prihvatio sam da budem koordinator mlađih selekcija. Vodim kadete i juniore, a pomoćnik sam i u prvom timu, što mi je najbitnije, jer imam ambicije da budem prvi trener. Dobro je za učenje. Imam FIBA licencu. Bio sam pomoćni trener reprezentacije Jermenije pre dve godine, u kvalifikacijama…

Karijera sada 38-godišnjeg Miljana Pavkovića trajala je, isključivo uz uspone, pune 22 godine.

– Sa 17 godina sam odigrao prvu utakmicu. Kao klinac sam došao u Leskovac, sa 16 godina, dosta sam vremena proveo tamo, vezuje me mnogo toga. Ali, niko ne pamti početke iz Zaječara. Mladost iz Zaječara je bila moj matični klub.

Sniman je i dokumentarac o legendarnom tandemu Leskovčana, Žuća Mitić – Miljan Pavković.

– Imao sam sreću da sam počeo da igram u to vreme. Tih godina je bilo savršeno za jednog mladog igrača da krene da se bavi sportom. Bilo je više klubova, bolja organizacija, timovi su mogli da pruže materijalnu egzistenciju. Sa 16 godina sam počeo da zarađujem fin novac od čega sam mogao da živim. Liga je bila ozbiljna, jaka, organizovana… Klubovi su ulagali pare u dovođenje igrača. Hemofarm, Vojvodina, Spartak, Borac… Bilo je ozbiljnih klubova. Nije se dešavalo da Zvezda i Partizan lagano mogu da se prošetaju kroz ligu. Bilo je žestokih duela u Leskovcu i drugim gradovima.

Ta generacija je uradila mnogo, ali je Zdravlje „puklo“ kao i mnogi drugi klubovi širom Srbije.

– Mnogo mi je žao. Sada ovi klinci nemaju osećaj kako je to nekada bilo. Ti klubovi koji su bili ozbiljni su se ili ugasili ili igraju u nižim ligama. Hemofarm je jedan od primera. Nije na nivou na kom je bio ranije. Bilo je ozbiljnih igrača u to vreme, od iskusnog Slađana Stojkovića, pa Branka RajevcaRiko Nišavić je bio plejmejker i neko od koga sam učio… Lepa vremena… Trener Jovica Arsić mi je dao šansu, bio mi je mentor, a velika uloga je i pokojnog Boška Đokića.

Ipak, dvojica oko koje se okretalo bili su Pavković i Mitić.

– Sve je bilo na Žući. On je davao znak kada će se igrati pik-en-rol ili kako su to zvali – “namigovanje”. Bilo je totalno neočekivano. Nije bilo skautinga za to. Mi pozovemo neku akciju, on namigne i prekine je. Ostali se samo rašire. Rivali nisu mogli da se spremaju za to. Uglavnom je od njega krenula ta priča. U klubu je i dalje, radi kao savetnik. U Leskovcu je. I sad bi, kada bi se malo doveo u red, mogao da igra. Pre Žuće i mene, postojala je posebna emocija sa Grušanovićem koji siđe sa traktora i ne promašuje šut.

Takvih igrača zaista više nema.

– Nema. Sve se uglavnom svodi na fizikalije i klinci od 16-17 godina su uveliko u teretani i rade ozbiljne stvari. Mnogo je profesionalnije sada, ranije je bilo više iz ljubavi. I onda kada dođe neko poput Nikole Jokića napravi haos iako nema te neke fizikalije.

Mnogo je vrhunskih plejmejkera koji su napravili sjajne karijere i pored manjka santimetara.

– Moja priča je specifična iz više razloga. Došao sam iz male sredine, imao ludu sreću da se izborim za mesto u kadetskoj reprezentaciji 1997. godine. Krenulo je od Matića i Dragosavca koji su mi dali šansu. Poveli su me u Belgiju na kadetsko prvenstvo, osvojili smo zlato. Imao sam više ponuda. Svi mladi igrači se sada lepe za Beograd. I pored tih ponuda, recimo od FMP, situacija se dogodila da idem negde drugde. Otac i stric su me savetovali da idem u manju sredinu. Opcije su bile Borac i Zdravlje. Zvonko Papak je došao kod mene, rekao šta me čeka. Svidela mi se ta priča. Otišao sam na dve utakmice, video navijače koji prave haos i to me kupilo. Pogodio sam sredinu. Posebno je bilo to bitno za igrača kao što sam ja. Kod Joce Arsića sam imao dobar rad. Za igrače koji nemaju tu visinu rekao bih da je bitno da nađu svoj trik i da ne odustaju. Primer je Filip Čović. Igrač koji je imao veliki pritisak, svašta mu se dešavalo, ali je poslednjih godina pokazao da je vrhunski igrač i da zaslužuje epitet najboljeg pleja u našoj ligi.

Odakle tolika ljubav prema košarci?

– Generalno sam sve sportove sa loptom igrao dobro. Stric mi se bavio košarkom, uz njega sam malo krenuo. Otac je igrao basket. Probao sam malo i sa fudbalom, osvajao turnire po kraju. Zvali su me treneri da pređem na fudbal, ali to nije bilo za mene. Shvatio sam da je košarka moj sport. Nijednom posle nisam probao nešto drugo.

Zdravlje, Vojvodina, Budućnost, Hemofarm, Radnički, Igokea, Rabotnički, Vršac i Šenčur. Mnogo godina je proveo Pavković u regionu. Van je igrao samo u Nimburku, Steaui i Lijetkabelisu.

– Imao sam sreće da je tada u regionu bilo zlatno vreme. Do 2012. godine sam bio tu, računajući i Budućnost. Tada sam otišao u Češku. Bio sam i u Lijetkabelisu. Prvo moram da kažem da je Litvanija, što se tiče košarke, neverovatna, to im je sport broj jedan. Svi klubovi koji igraju su odlično organizovani. U svakom gradu imaju velike arene koje su stalno pune. Imaju posebnu atmosferu, vole taj sport. Svaki grad živi za svoj klub. Nisu podeljeni gradovi kao kod nas. Ta sezona mi je bila odlična. Imao sam prilike da igram sa Miletom Ilićem. Bili smo zajedno, uživali smo.

Na kraju igračke, ali i na početku trenerske karijere – Slovenija.

– Dvoumio sam se da li da igram još. Osećao sam se dobro, bio sam zdrav. Posle toga se desila jedna, pa druga, pa treća povreda. Ništa nije bilo ozbiljno, ali je ubrzalo proces. Već sam ušao bio u trenerske vode. Bila bi još ta jedna godina mučenje i za mene i za klub, možda bih uzeo mesto nekom mlađem igraču. Prelomio sam da završim igračku karijeru.

Imao je još ponuda, čak i iz domovine.

– Zvali su iz Srbije da se vratim. Ipak, ovo mi je prava priča. Za dve-tri godine bih verovatno dobio šansu da budem prvi trener seniora što mi je i cilj.

Žali li Miljan Pavković za nečim?

– Karijera mi je bila i bolja nego što su mnogi predviđali, možda i ono što sam ja predviđao. Žao mi je možda što nisam zaigrao za Zvezdu ili Partizan. To je vrhunac u Srbiji. Bilo je priče za oba večita rivala, ali sam bio u Hemofarmu, Budućnosti, u dobrim timovima.

Hemofarma više nema…

– Igrali smo polufinala, finala. Vršac ima ubedljivo najbolje uslove za treninge. Imaju svoju dvoranu… U to vreme smo bili jednako jaki kao Partizan. Kada smo igrali polufinale Evrokupa, bili su Marković, Mačvan, Marjanović, Katić, Joksimović i mnogi drugi. Ozbiljna ekipa. Partizan je tada bio na fajnal-foru Evrolige. Pogodilo se da nismo ništa osvojili iako smo igrali lepu košarku. Daleko smo dogurali u Evrokupu, domaćem šampionatu. Ostaje žal što nismo doneli neku titulu. Hemofarm je ulagao, voleli su klub. Neke stvari se, nažalost, nisu poklopile.

Primorska je preuzela primat u Sloveniji.

– Posle onog prvenstva kada su osvojili Evropu napravili su dobar potez, ojačali svoje klubove i finansijski i organizaciono. Ima efekta. Bila je to dobra reklama, napravljen veliki uspeh. Škole su se otvarale, deca koja su više orijentisana na zimske spotove, krenula su na košarku . Ta njihova liga, mlađe kategorije, ide uzlaznom putanjom. Biće sve bolje i bolje. U toj ligi svi igraju, nema pritiska, svako svakog može da dobije. Ima klubova koji sa budžetom odskaču, poput Primorske i Cedevita Olimpije, ali im neće biti lako da igraju sa drugima poput Krke i  Rogaške. Sada Primorska pravi koncept sličan Hemofarmu. I sa mlađima i sa seniorima – zaključio je Miljan Pavković.

Foto: Šenčur, RTS (YouTube print screen), Eurocup

KATEGORIJE