Udrih: Trener ne zna da iskoristi Bobija, Micić ima veliki potencijal

U leto 2000. mimoišli su se u Olimpiji. Dok je Beno Udrih bio na putu iz Polzele ka Ljubljani, Šarunas Jasikevičijus je hvatao avion za Barselonu. Tri godine kasnije slična situacija se ponovila u Makabiju. Dok je slovenački internacionalac pakovao kofere za Saratov, litvanski je raspakivao u Tel Avivu. Konačno, na Badnji dan 2017. godine po gregorijanskom kalendaru, iz trećeg pokušaja, njih dvojica su se srela u Kaunasu. U nešto izmenjenim ulogama, ali istom timu – Žalgirisu. Beno je „učenik“, a Šaras „učitelj“…

– Eto, treća sreća. Uvek, kada sam bio mlađi, gledao sam Šarasa, posebno u Ljubljani. Bio je super igrač, ne moram to da napominjem, jer svi znaju, jedan od najboljih bekova u Evropi. Zaista je čast da igram i učim od njega, jer posle završetka igračke karijere želim da budem trener – kaže u razgovoru za „Basketball sphere“ Udrih, otkrivajući da se sve brzo poklopilo. – Čekao sam NBA. Sa uvođenjem „two way contract“, igrači sa daleko manjim ugovorima mogu da igraju 45 dana za rvitim, što vlasnicima odgovara, jer ih koštaju daleko manje, zbog čega je mnogo veterana bez kluba. Znaju NBA timovi šta mogu, jer kad sam imao minutažu, bio u top 5-10 igrača sa odnosom između asistencija i prodatih lopti. Uvek su znali da ću pronaći igrača, a da neće biti izgubljenih lopti. Sad nisam hteo da čekam, nemam 23-24 godine da mogu da pauziram, pa da se vraćam. Bilo je par ponuda iz Kine, nešto i iz Evrope, ali nijedan nije napravio jasan korak kao Žalgiris. Pangos trpi veliko opterećenje, pa im je trebala pomoć iskusnog igrača i – eto mene ovde.Imam još možda dve, tri godine da pokažem da još mogu da igram na ovom nivou. Možda sledeće godine bude drugi evropski klub, možda bude NBA.

Stigao je u klub koji je, to mogu da potvrde samo oni koji bar jednom zakoračili u „Žalgirio arenu“, daleko veći nego što to pokazaju po jedan pehar šampiona Evrope, Saporta kupa, Interkontinentalnog kupa, te niz domaćih i regionalnih trofeja.

– U Litvaniji je košarka prvi sport, pa mnogo praznih mesta, pa fudbal i košarka opet. Svi ljudi vole košarku. Dolazi u proseku 12.000 ljudi što je velika stvar. Posebno za Kaunas koji ima oko 300.000 stanovnika.

Večeras u „Pioniru“, na njegovom debiju za Žalgiris neće biti toliko gledalaca, jer je kapacitet daleko manji…

– Ali, osećaće se kao da će ih biti možda i više, jer ljudi u Srbiji vole košarku. Biće verujem sjajna atmosfera, daleko drugačija nego u NBA, gde tek kada na ekranu ispišu „Make some noise“ ljubitelji košarke počnu da navijaju.Čeka nas teška utakmica.

Da se što pre adaptira na novu sredinu Udrih ima pomoć stručnog štaba i tima u kome su Kevin Pangos, njegov sunarodnik Slovenac bar po pasošu, odnosno Vasilije Micić, srpski reprezentativac.

– Pangos ima samo naš pasoš jer su mu baba i deda Slovenci, ali ne zna da priča. Vasa je super. Veče pred dolazak u Beograd, bili smo na večeri u Kaunasu. Dobar, mlad igrač, sa mnogo potencijala.Može da igra na pozicijama od jedan do tri.

Pre nego što se vratio video se sa Bobanom Marjanovićem, prošle sezone saigračem u Detroitu.

– Bobi je brat. S njim su stalno šale i zezanje. Kada god dobije priliku dobro odigra. Trener ne zna kako da ga iskoristi. Boban poseduje dobru teniku, dobar košarkaški IQ. Ako ga ne pustiš da igra, izgubi se. Nije igrač koji će samo da bude ispod koša. Ima pas, šut, sve…Voli da dodaje, da koristi saigrače, a oni mu traže da izvršava samo jedan zadatak. Isti je slučaj bio sa mnom. Mogao sam da dam koš u  Evropi „jedan na jedan“, ali više sam voleo pas. U Americi je drugačije, ako nisi veteran ili glavni, onda imaš samo jednu rolu i to je to, drugo ih ne zanima.Pričao sam sa Bobijem. Nadam se da će sada više igrati. Iako ga smatraju još „mladim“ igračem, jer je tek treću sezonu u NBA, nema više 22, 23 godine, već 30, neka im kaže da hoće da igra.

Udrih tih problema da pojašnjava treneru da treba igra nije imao prilikom dolaska u NBA, jer je stigao kod Grega Popovića  u San Antonio s kojim je osvojio dva šampionska prstena uz ne malu minutažu za evropskog rukija (prosečno više od 12 minuta po meču).

– Bilo je super je sa Gregom, najboljim trenerom sa kojim sam sarađivao u NBA. Brzo vidi detalje, šta treba da se popravi. Izgradio je na početku sjajan sistem koji traje evo već više od 20 godina i svi mu igrači veruju. Zna da evropski igrači imaju bolje osnove, tehniku, nego američki. Kad smo trenirali kao mali radili smo na tehnici, dok je u SAD akcenat na atleticizmu.

Jedan drugi NBA trener, Igor Kokoškov, postavio je sjajan sistem u reprezentaciji Slovenijekoja se u septembru popela na evropsko košarkaški krov.

– Odigrali su odlično. Svaka im čast. Stvorili su fenomenalnu hemiju u ekipu.Igor je odličan trener, svima im je dao role. Imao je dva glavna igrača u Dončiću i Dragiću, dao im svu slobodu u igri, ali je postavio i sjajnu taktiku – kada dobiješ pas „napolje“ treba da šutneš, a ne da gubiš vreme i energiju u driblanju. Svakom igraču je namenio ulogu, iskoristio njihove vrline. Nadam se da će ovaj uspeh dati motiv mladima. Sada je Dončić tu, ali pre njega i Gorana (Dragića) bio je jedan vakum u kome od ere Brezeca i Nesterovića nismo imali veliek igrače. Zato se nadam da će sada deca doći da treniraju, mada sve to ima veze i sa finansijama, jer kada nema novca, treneri moraju da rade neki drugi posao, pa da posle dolaze u dvoranu bez mnogo energije koju treba da sumere na klince. Kao u svakom poslu i za to je neophodna maksimalna posvećenost.