Vruće leto

Završeno je još jedno “vruće” košarkaško leto. Obično taj naziv prati takmičenja naših mlađih selekcija, koje kroz utakmice sa vršnjacima, stiču iskustva u stasavanju ka profesionalnim vodama. Poslednje tri godine, kao jedan od odgovornih za organizaciju priprema i svega što put jedne ekipe ka evropskom ili svetskom prvenstvu čini, bio sam ubeđen da su ova takmičenja pod paskom šire, ne samo košarkaške javnosti. Ovoga puta, van svih dešavanja, skoro da nisam nailazio na informacije o rezultatima. Tu i tamo, kako to često biva, pojedini mediji su ispratili naše momke u krucijalnim momentima pa su tada preovlađivali naslovi od “Još jednog neuspeha” do “Borbe za medalju”, bez prethodnih, pa i najmanjih osvrta na sastave timova, otkaze, snagu protivnika, povrede…

Naravno ni ja neću o tome naročito, ne post festum, već ću iz nekog svog ugla napraviti kraću retrospektivu. Pratio sam sve utakmice, radovao se ili nervirao, u zavisnosti od učinka. Sezonu su otvorili igrači do 17 godina, koji su prošle godine pod vođstvom istog trenera, iskusnog Slobodana Klipe, bronzanom medaljom u Podgorici omogućili sebi izlazak na još veću scenu. Posebno kod ove generacije želim da se prisetim da smo ih u “vatru” gurnuli još u decembru 2016, kada smo preko ličnih kontakata, uz saglasnost KSS, obezbedili učešće na Balkanskom kupu, sa kojeg su se, iako 15-godišnjaci, vratili sa prvim velikim trofejom u karijerama. Ideja je bila da se stvore uslovi za kontinuitet njihovog razvoja, što je na najlepši način rezultiralo postoljem iz Crne Gore osam meseci kasnije.

Sada, međutim, uspeh obasjan medaljom možda i jeste izostao, ali da se prisetim mudrih reči našeg iskusnog trenera koji reče “Ne možemo svake godine da osvajamo medalje, naročito ne kada su sastavljene od igrača istog godišta. Važan je kontinuitet, važno je biti prisutan.” I naravno, potpuno je u pravu. Srbija je bila prisutna u Argentini, a govoriti o tome da li je moglo više ili bolje, za mene, naročito iz ove perspektive, nema mnogo smisla jer…. Ko je više od momaka, Balkanskih prvaka i bronzanih sa EP, želeo da i na SP potvrde svoj kvalitet? Tu naravno računam i veoma kvalitetni stručni štab (kad smo kod stručnih štabova, naročito trenera sa kojima sam sarađivao, moje mišljenje o njihovim kvalitetima je potpuno isto kao i u slučaju trenera U17), koji je mogao i imao pravo da se nada uspehu i u dalekoj Argentini. Zašto nešto nije bilo dobro, a šta ipak jeste, poznavajući Klipu, biće zapisano u izveštaju koje svi treneri po završetku svojih akcija, ostavljaju naslednicima.

Da se samo za trenutak vratim na konstataciju o igračima istog godišta…. Pre tri leta su igrači rođeni 1995. maestralno osvojili zlato, bez poraza u prvenstvu, a zakleo bih se i u pripremnom periodu. Svi do jednog su rođeni 1995, a u sastavu nije bilo Jokića i Ristića. Čuli ste za njih siguran sam… Gudurić, Davidovac, Zagorac, Rebić, Jaramaz, Apić…. Ne dešava se to tako često i zato treba biti strpljiv i sa momcima 2001. Jer…. Zlatni momci iz Linjana 2015. su u juniorskoj konkurenciji bili šesti, a kadetskoj tek deveti. Ko se toga seća? Niko. I ne treba, jer koji je ultimativnicilj cilj svih onih koji učestvuju u ovom procesu? Stvaranje A repretentativca!

Nedugo zatim, na parket su izašli novopečeni profesionalci predvođeni zlatnim trenerom iz Slovačke 2017, Vladom Jovanovićem. Jeste mi čudan bio izbor Jovanovića da posle U18 preuzme U20, ali verujem da je bio rukovođen isključivo košarkaškim razlozima. Inače, direktno moj predlog je bilo imenovanje Jovanovića za selektora U18 prošle godine, jer je bio jedan od trenera u akcijama KSS pod nazivom Edukativni treninzi, održavanih širom Srbije, i utisak koji je tada ostavio za mene je bio dobitna kombinacija. Izuzetno mi je žao što nije ponovio prošlogodišnji uspeh, sumnjiv faul dve sekunde do kraja, ali i činjenica da nekoliko minuta nismo postigli koš iako smo imali odličnu zalihu pred kraj, samo neki od razloga zašto U20 nije došla do trona. Kao i Klipa, znam da će Jovanović, dostaviti kvalitetan izveštaj, kao putokaz u kom smeru i sa kojim igračima napasti EP sledeće godine. Ipak nešto čemu sam se ja, nadao, priželjkivao i skoro uživao u tom scenariju, bilo je da jedan potencijalno izvanredan igrač, dobar momak, sa svim atletskim kvalitetima potrebnim za vrhunskog košarkaša, Boriša Simanić, eksplodira i ostavi za sobom sve rezultate, uspehe i neuspehe, iz prethodnih sezona. U nekoliko navrata smo bili zajedno širom Evrope i poznajući ga, strašno mi je žao što nije prezentovao ono što se od njega očekivalo. Zašto više od njega nego bilo koga drugog? Boriša je sa U16, U18, U19, ponovo U18, i u dva navrata sa U20 “napadao” medalje, koje bi bile uspomene na četiri naporne godine. Zamišljao sam da će, kao učesnik čak šest takmičenja, protiv Francuske, koja mu je ostala dužnik od prošle sezone, jer su nas pobedili šutem za tri poena (koji i pored 11-14 učinka u drugom poluvremenu nije njihova jača strana), uzeti tu loptu u ruke “sam” rešiti utakmicu i tako zaokružiti rad u nacionalnim selekcijama sa Đokićem, Bućanom, Klipom, Gurovićem i Jovanovićem u prethodne četiri godine, a pre svega potpisati svoju generaciju kao trofejnu. Na žalost, to se nije desilo i kod mene lično ostaje žal zbog toga, jer jedna neverovatno talentovana generacija neće imati niti jedan trofej zajednički trofej vitrinama. To nipošto ne znači da će biti manje dobri igrači, ali svakako predstavlja kuriozitet.

Posle U20, sve oči su bile uperene u U18, kao selekciju koja može da preusmeri sezonu ka uspešnoj strani, jer, složićete se, stihija kreće onda kada se ne osvoji medalja. U nekim slučajevima se ne zaustavlja čak ni kada je Srbija najuspešnija nacija na svetu. Samim tim ubeđen sam da Bućanu nije bilo lako da sprema tim. S jedne strane iznenadna očekivanja, sa druge, mlade glave evropskih šampiona u kojima su sigurno već na tronu. Odlično je bilo što je već u prvoj utakmici došao taj poraz otrežnjenja i verujem u dobroj meri promenio pristup igri, ne kod Bućana, već kod igrača. Do kraja sve je rezultatski delovalo savršeno. Siguran sam da količinu stresa prvog trenera ne bismo mogli da izmerimo sve i da imamo čime. I onda onaj trenutak olakšanja kada završiš posao na pravi način, a Bućan je to i zaslužio.

Samo tri godine ranije, na SP U19, gubimo od Australije i verujem da je to prvi Bućanov poraz pre četvrfinala. Razlozi različiti, ali i bitni: opstrukcija pojedinih ekipa pri slanju igrača u reprezentaciju, nedovoljna takmičarka pripremljenost ekipe, nedovoljno dana priprema i činjenica da je u sastavu bilo svega pet momaka od 19 godina. Sećam se da sam posle poraza na Kritu, a to je bio moj prvi odlazak sa ekipom, upitao “Šta sada?”. Usledio je odgovor, spontan i iskren “Ne znam, nikada mi se ovo nije desilo”. I verujem da nije. Godinu dana kasnije Bućan je vodio U20, generaciju koju je bilo teško sastaviti jer kolika je 1995. bila dominantna, to nažalost 1996. nije. Imao je svega 21 dan priprema, a 12. dana je ekipa otputovala na veoma jak turnir Turgut Atakol, sa kojeg se vratila sa skorom 3-1 i za par dana prvenstvo je moglo da počne. 12 dana priprema! Epilog: izgubili smo svaku drugu utakmicu u četvrtoj četvrtini ili produžetku. Dovoljno za one koji poznaju osnovne košarkaške postulate. Zbog svega ovoga mi je veoma drago što je Bućan odbranio evropku titulu U18 i što je uspeo u onome što je Josić započeo, Jovanović nastavio, a to je brušenje jednog fantastično talentovanog, ali podjednako specifičnog Marka Pecarskog. S nestrpljenjem očekujem Markov nastup sledeće godine na U19 SP na koje su se naši zlatni momci plasirali.

Da ne ostanem dužan još jednog osvrta na ovu generaciju u kojoj su tandem Pecarski – Petrušev udarna snaga tima. Pre dve godine su na EP u Poljskoj bila velika očekivanja od naših kadeta. Predvodio ih je Milan Josić. Imao je istu viziju kakvu je u intervjuu izneo Bućan. Parafraziraću, svima se dopao naš stil igre, baziran na unutrašnjoj haj lou igri, sa malo šuteva za tri…. Koliko nije bilo razumevanja za Josića i njegov stručni štab kada su se sa tog prvenstva vratili kao deseti iz samo jednog razloga, a to je povreda Petruševa u prvoj četvrtini prve utakmice. I Josić je imao istu košarkaški viziju što potvrđuju sve pobede u pripremnom periodu, neretko govoreći da ovakav tandem nismo imali u 30 godina. Na neki način ova medalja je i njegova rehabilitacija.

Za kraj sezone, ne razumem zašto najmlađi igraju najkasnije, što je svakako moj problem, na scenu je kročila nova generacija srpskih reprezentativaca – U16. Voleo bih da kažem da sam pratio te momke, ali nažalost, sem nekoliko njih koje je Slobodan Klipa testirao i vodio na prethodno EP u Crnoj Gori, ostale nisam imao prilike da vidim. Rezultat odličan, peto mesto sa skorom 5-2. Na pitanje “Da li medalja ili ne”, odgovarao sam, a i sada kažem, izuzetno je važno stvarati pobednički mentalitet. Uvek sam bio zadovoljan kada bi se naša selekcija vratila sa pozitivnim skorom sa bilo kog takmičenja. Što se tiče stručnog štaba, Vlada Vukoičić kao iskusan trener, ne samo u mlađim kategorijama, imao je težak zadatak, za nijansu teži nego kada se EP održava u nekoj drugoj zemlji. Kao domaćin, automatski si gurnut u favorite… Posle teškog poraza u prvom meču, uspeo je ne samo da trgne momke, nego i da napravi odličnu seriju utakmica koja se zaustavila možda pedalj od realnog. Kažem možda. Svakako pred njima je dug put i imaće šansu da napreduju u svakom pogledu.

Dakle “vruće” leto je gotovo. Drago mi je da nema nerealnih, neopravdanih i ostrašćenih kritika na aktere kao što je bilo prethodnih godina. Srbija je ponovo prvak Evrope, a za nijanse i bolje rezultate, ako su oni zaista bitni da bi jedan od svih momaka koji su nosili dres reprezentacije ove sezone postao novi vanserijski as, ima vremena.

KATEGORIJE