Zagrevanje za NCAA turnir sa Ivanom Radenovićem: Još ne mogu da zaboravim 2005.

Srpski igrači su osvajali sva važnija timska takmičenja na planeti, olimpijsko zlato, svetsku i evropsku krunu, silna klupska takmičenja na Starom kontinentu, od Evrolige, Evrokupa, ACB lige, Serije A… Darko Miličić i Peđa Stojaković su vlasnici NBA šampionskih prstenova. Ali, jedna kruna nedostaje, ona univerzitetska, NCAA.

Najbliže joj je bio Nikola Dragović, čija ja UCLA, pre bezmalo deset godina, 5. aprila 2008. u Alamodomu (gde se i ove godine održava fajnal-for) izgubila polufinale od Memfisa (78:63).

Tri godine ranije, Ivana Radenovića i Arizonu je tek nešto manje od četiri minuta duela sa Ilinojom delilo od fajnal-fora. Imali su Vajldketsi tada 75:60, stali na prag senzacije jer je rival bio najveći favorit za prsten (koji je kasnije osvojio) i gotovo overenu avionsku kartu za Sent Luis. Ali, u jednom od najneverovatnijih završnica, sreću su oteli studenti Ilinoja…

– Evo, 13 godina je prošlo, a još mi se u mislima vraća ta utakmica. Tako blizu, a tako daleko. Jedan prijatelj, da mu sad ne pominjem ime, dva-tri minuta pre kraja kupio je avionsku kartu za Sent Luis. Mi smo ušli u produžetak i izgubili dobijen meč. Da smo pobedili, karijere svih nas bi možda otišle u drugom smeru – prisetio se Radenović za “Basketball sphere” tog neverovatnog meča čiji su akteri bili veliki igrači, što se potvrdilo i kasnije.

Jedan od njih je Deron Vilijams, momak koji je tada san Radenovića, Čeninga Fraja, Salima Stodemajera, Hasana Adamsa, Mustafe Šakura… za kratko vreme pretvorio u noćnu moru.

– Na 12 poena razlike, nanizao je tri neverovatne trojke iz nemogućih pozicija – nastavlja Radenović.

U svetu su daleko priznatiji drugi trofeji, međutim u SAD je NCAA izuzetno cenjena, što pokazuje i podatak da decenijama unazad cela košarkaška Amerika, čak i NBA, pauzira na dan koledž finala.

– Iako je finale uvek ponedeljkom, taj dan liči na nedelju. Jednostavno sve staje zbog finala. Imao sam priliku da igram u mnogim ligama i takmičenjima i mogu da kažem da je NCAA najteže osvojiti, jer morate da dobijete mnogo duela u nizu sa kvalitetnim rivalima, bez ijednog prava na kiks u poslednjih šest do osam mečeva, u zavisnosti šta ste uradili u konferenciji.

Radenović navodi još jedan važan detalj…

– Kao mlad igrač, od maksimum 23 godine, morate da se nosite sa atmosferom u dvoranama, koja je daleko vrelija nego u NBA. Zamislite, na fajnal-foru ste, možda jednom u karijeri i to baš na onom gde vaš rival, zbog blizine mesta održavanja, ima ogromnu podršku u dvorani koja prima preko 60.000 ljudi i ispunjena je do poslednjeg mesta.

Nije uspela Arizona tada da osvoji NCAA prsten, ali jeste konferencijski, koji takođe ima veliku vrednost, posebno za Ivana.

– Mi u Evropi računamo samo najveću titulu u NCAA, ali u SAD se izuzetno cene i one u ligaškom delu konferencije, zatim i za pobednika konferencijskog turnira, kada svaki igrač takođe dobija prsten, koji je, uz venčanu burmu, moj najlepši i najdraži prsten.

Najbolji primer koliko se u NCAA ceni svaki uspešan korak, a ne samo trofeji jeste Dušan Ristić, rekorder Vajldketsa po broju pobeda, kome su vrata fakulteta iz Tusona, indirektno otvorile i Ivanove partije.

– Rile je na istom fakultetu na kome sam i ja igrao, ali pogrešno je tumačenje da sam mu ja otvorio vrata, jer je sam svojim talentom zaslužio poziv Arizone, a zatim radom izgradio sjajnu poziciju, jer je beli visoki igrač, pogotovo uspešan kao on, redak slučaj na našem fakultetu. Mislim da ovde ljudi ne shvataju koliki je Rile već postigao uspeh. Biti igrač s najviše trijumfa u Arizoni, jednom od najvećih univerziteta u SAD, ispred toliko velikana koji su nosili naš dres… Naravno bilo je vrhunskih igrača koji su ostajali samo godinu, dve. Takođe imao je i on dobre saigrače ovih godina i odličnog trenera, s kojima je zajedno ostvario izuzetne timske rezultate. Ali, treba dobiti 115 utakmica za četiri godine u kojima po sezoni igrate tek nešto više od 30 mečeva!

Ostaje pitanje može li Arizona do titule koju čeka 21 godinu.

– Što se tiče talenta, mislim da mogu daleko i navijam da odu najdalje. Sadašnja generacija, sa Diandreom Ejtonom je možda jedna od najtalentovanijih.

Jedina titula osvojena je 1997. pod trenerskim nadzorom legendarnog Luta Olsona, od koga je Radenović imao čast da uči.

– Lut je osoba koja je mnogo uradila za mene, pomogla u životu, i uvek ću osećati veliku moralnu obavezu prema njemu i njegovoj porodici, kao i fakultetu.

Dok priča o studentskim danima, kod Radenovića je prisutna vezanost za Tuson.

– U Evropi se retko dešava da ostanete duže od dve godine u jednom klubu, a većina nas je na fakultetu u SAD provela četiri godine i to četiri godine bezbrižnosti. Čak i igrači koji ranije odu zbog NBA, ostaju vezani. Jednostavno, osećate potrebu, ali prevashodno želju da tom univerzitetu pomognete ako ste ikad u prilici, jer su vam pružili mnogo. Meni su promenili karijeru.

Letos je Radenović stavio tačku na karijeru koju je proteklih deset godina, većinom gradio u najjačim evropskim ligama…

– Da fizički mogu da izdržim, igrao bih još deset godina. Ali, nažalost, poslednjih godina, što kaže naš narod, bila je veća dara nego mera. U tim okolnostima bolje je otići na vreme, posvetiti se nekim drugim stvarima, nego lagano sportski umirati.

Odmah po odlaska u košarkašku penziju, posvetio se završetku studija, koje je, pred kraj zapostavio, zbog ulaska u profesionalne vode.

– Tako sam blizu tome da bi bilo neozbiljno da ne završim. Trebalo je sigurno ranije da diplomiram, ali jednostavno teško je bilo da uklopim sportske obaveze i studije. Ipak, nikad nije kasno – pojašnjava Radenović koji bi za oko mesec dana trebalo da diplomira na Arizoni.

Šta posle, možda opet povratak u košarku, ali ne neko drugo “radno mesto”.

– Prvo fakultet da završim, a posle, hoću li biti u košarci ili ne… Ostavljam prostor… Napravio sam korak i završio karijeru,  stariji igrači znaju šta to znači. U jednom periodu živite od sećanja i uživanja. Ima vremena, na kraju, treba doneti odluku, a kada odličite, treba da se posvetite tome.

 

IZ STUDENTSKE KLUPE U REPREZENTACIJU SCG

Dragan Šakota, selektor SCG je zbog igara u Arizoni uvrstio Ivana Radenović na širi spisak, a zatim ga i pozvao na pripreme reprezentacije za Svetsko prvenstvo 2006, što je tada bilo iznenađenje. Kako vreme odmiče, sve više je momaka koji sa školovanja u SAD dolaze u Srbiju da igraju za mlađe reprezentativne selekcije. Čak i momci koji nikada nisu kročili na naše tle, a imaju srpsko poreklo pokazuju želju da obuku dres “orlova”.

– Tada sam kao dete došao iz jednog sistema koji je bio daleko od od očiju reprezentacije i zaista je bila velika hrabrost selektora da me pozove, da budem tu. Što se tiče naših klinaca sada, mislim da ih treba pratiti, jer to može više da nam pomogne nego odmogne.

195 total views, 6 views today