Zekini mega uspesi: Stariji brat priča i o EKV

Retkost je da bivši igrač kojem u biografiji piše da je nosio dresove Partizana, PAOK, Olimpijakosa, Lijetuvos ritasa, Sevilje, Dinama iz Moskve… trenersku karijeru započne od prvog stepenika. Spreman da prohoda zajedno sa najmlađima, sa klincima koji ne znaju ni njegov igrački si-vi.

Branko Milisavljević, nekada ubitačni strelac, krenuo je upravo tim putem, daleko od očiju javnosti, u salama sa klincima Mege. Takav pristup, zar ne, ne može da omane.

– Smatram da je to individualno – počinje priču Milisavljević za „Basketball sphere“ pre nego što će sa juniorima Mege otputovati na završni turnir Evrolige. – U razgovorima sa nekim starijim i iskusnijim kolegama i prijateljima shvatio sam da u svemu treba biti sistematičan. Mi kao igrači imamo iskustvo, ali ulaziš u osetljv deo posla gde moraš da vodiš računa i o drugima. Uvek sam bio igrač sa loptom koji je imao veću odgovornost. Možda to olakšava put ka mestu trenera. To je nešto što si radio celu karijeru.

Mnogi bivši igači nastave da „igraju“ i kao treneri ,ne uspeju da prepoznaju trenutak kada su se bacili na potpuno drugačiji posao.

– Postoji i to sigurno. Svi očekuju da budeš zreliji kao ličnost, da to racionalnije posmatraš, da pokušaš da povučeš paralelu i izbiršeš sebe kao igrača. Suština je u tome koliko si sposoban da preneseš to znanje i naučiš nekog mladog igrača. To je suština svega, da li znaš kako da dopreš do njega, da mu preneseš ideju i da ti on veruje.

Zeka Milisavljević je bio temperamentan igrač, ali kažu da je Užičanin kao trener sušta suprotnost.

– Rezultat koji smo ostvarili kao klub je nešto neverovatno. Bili smo, kako kažu Amerikanci, „Underdog“. Klubovi koji su bili domaćini i iz okruženja nisu nas uzimali za ozbiljno s obzirom na roster, trenutni položaj na tabeli, igrački kvalitet u odnosu na ranije generacije poput Miškovića i Bitadzea. Dobra stvar kod mladog čoveka je što to rezonuješ na drugačiji način. Postali smo super zajednica za nekoliko nedelja i stvorilo se poverenje. U razgovoru sa nekim starijim kolegama iz prvog tima, kao i sećajući se preko 30 trenera koje sam promenio, shvatio sam da je mnogo bitno da ti igrač veruje. Jasno je da se to zaslužuje, ne podrazumeva se. Ja sam im kao stariji brat. Prebacio sam se u te godine kada nisam imao podršku i razumevanje osim mog pokojnog oca koji je bio uz mene 24/7 za sve. Kada uradim nešto dobro, bio je tu da me pohvali i objasni koja je to odgovornost, obaveza, što ja kao mlad čovek nisam razumeo. Isto tako kada pogrešim bude moj najveći kritičar i pruži mi podršku. Ne kritikuje mene, već moje ponašanje i nešto loše što sam uradio. On mi je stalno ponavljao da verujem u sebe i da to moram da potkrepljujem žrtvovanjem i velikim radom. Od njega sam naučio šta znači odricanje.

Milisavljević je bio deo Meginog sistema i kao igrač.

– Pomoglo mi je to da se prilagodim. Mega je, što se tiče mene i odnosa sa ljudima, posebna organizacija. Klub koji je za 20 godina uradio toliko dobrog. Nije državni projekat, nema milionske navijače. Postojala je ideja svog bitisanja.

Mnogi nekadašnji asovi u poznim igračkim godinama dolazili su u Megu da pomognu ili da im klub pomogne.

– Bilo nas je dosta. Svako je ostavio deo sebe i preneo tim momcima model ponašanja, načina treniranja, razmišljanja, kako izgleda jedan profesionalac i kako se ponaša u iskusnim godinama. To učenje po modelu se dobro pokazalo. U stalnom si kontaktu, vidiš šta je dobro, šta loše .Mlad čovek, uz podršku drugih ljudi, može da napravi tu selekciju.

Za one koji se ne sećaju… Zeka Milisavljević je bio ubitačan strelac sa prosekom od preko 30 poena u sezoni. Zamislite jednog evropskog igrača – osim možda Šveda – da konstantno ubacuje toliko poena. Promenio se kvalitet ili igra?

– To je pitanje za ozbiljnu analizu. Moramo da uzmemo u obzir da je veliki broj evropskih igrača otišao u NBA ligu. Da zamislimo da su u Evropi momci kao Dončić, Bogdan Bogdanović, Bojan Bogdanović… Sećam se poslednje sezone Bogdana u Partizanu, taj plej-of kad niko nije mogao da ga sačuva. Verujem da postoji takvi talenti i sada.

Veliki je i broj utakmica…

– Bilo ih je manje 25-30 sa uz nekoliko evropskih. Prioriteti su se promenili. Konkretno u mom klubu postoji jasan koncept. Glavni prioret je baziran na razvoju i usavršavanju mladih igrača i maksimalnu podršku u tome da jednog dana postanu seniori. Kad uzmeš neke stručne časopise i čitaš – ne mislim samo košarkaške, već i o psihologiji – vidiš kolike su razlike bile u organizaciji i pristupu sportu mladih. Prva i ključna stvar je to što to nisu odrasli ljudi. Ne možete da ih tretirate kao odrasle, to su deca. Dete nije isto kao pre 30 godina. To nisu generacije ratne, posleratne, kada su bili bez roditelja, gladni, žedni, morali da sazru odmah. Oni sada, recimo, imaju 17 godina ali su razvojem tehnologije, telefona, igrica..na nivou od 14 godina.

Nekada su se klinci srećni okupljali oko novina da bi pročitali svoje ime u statistikama mlađih kategorija. Sada čim uđu u svlačionicu imaju statistiku pored sebe.

– Civilizacija i tehnologija su se ubrzali, drugačije se živi, brži je protok informacija. Pričam sa igračima o tome. Daću vam jedan primer. Kiša je padala posle jednog treninga, pa sam hteo da prevezem par igrača kolima, bio je neki radio, EKV je svirao. Ne znaju pesmu. Pitam ih jesu li čuli nekad za tu grupu. Gledaju me čudno, kažu da nisu. Rekao sam im ko su, da se raspitaju ko su bili. Za film neki, seriju. Meni je to razumljivo.

Rastu okruženi drugačijim kvalitetima i sistemima vrednosti.

– Sigurno je tako. Bilo mi je zanimljivo kada sam taj deo psihologije učio za licencu. Kad razgovaraš o ulogama i funkcijama trenera. Sve je kompleksnije. I vaspitno i socijalno i obrazovno. Čitaš, razmišljaš. Znam da se sa mnom u tom uzrastu i kasnije niko nije bavio tim stvarima.

Ipak, boli kada se vidi da deca odlaze iz Srbije rano.

– Ako pričamo o košarci i profitu, teško je zadržati mlade. Pravljena su istraživanja zašto se neko bavi sportom i poređene su američke i ovdašnje ankete. Njihovi razlozi su druženja, putovanja, usavršavanje veština, a naših prvih pet razloga je novac, kroz odgovore tipa „u cilju pravljenja inostrane karijere“. Dakle, u prevodu, materijalizovanje.

Nemanja Vidić je pričao da mu nije bio san Mančester, već da igra za Zvezdu i da gol Partizanu.

– Taj period u kom sam ja rastao je drugačiji model, sada više nije tako. Kao što je bila Grčka, Solun, PAO – Olimpijakos… Sada se ide direktno u NBA, da li si Francuz, Španac ili neki drugi nije važno.

Profesor Stefa Karija je poslao pismo bivšem studentu u kojem piše da je proslavio fakultet i sada sva deca hoće da budu kao on.

– Ima izuzetaka, neće moći svi da postanu kao on. Stvarno moramo da se bavimo tom decom, mladima je potrebna pažnja koju nemaju. Moja obaveza kao trenera je da razmišljam o njima. Oni su proveli sa mnom oko deset sati dnevno tokom ovog perioda, više nego sa roditeljima. Nije samo uloga trenera da ga nauči da igra „pik en rol“, već i nekim bazičnim stvarima važnim za život. O disciplini dolaska na trening, šta nosi, šta treba posle treninga da radi.

Nekada su srpski treneri odlazili u Ameriku na usavršavanje, gde su između ostalog mogli da „pokupe“ i shvatanje poraza kao potpuno prirodne „opcije“.

– Postoje dve stvari kada pričamo o omladinskom sportu. Da li je to usmerenost na rezultat ili na igrača. Ako je pobeda, onda to nosi neki drugi pristup selekciji igrača, treninzima i kratkoročnim ciljevima. Šta znači usmerenost na igrača? Onda je poenta na razvoju, da su oni najvažniji. Kada se vraćamo na taj turnir… Pobeda je sjajna, ali mi je drago da sam čuo u razgovorima da su momci ostavili sliku ponašanja i energije, što je važnije i od ostvarenog rezultata. Taj rezultat je posledica, ne cilj. Izgubiš utakmicu, dešava se, ali postoji način na koji se gubi. Ako smo uradili sve ono što smo dogovorili i izgubili, u redu.

Sada Megini klinci idu u Vitoriju, na završni turnir Evrolige.

– Naš posao u Megi je da probamo da što veći broj ovih momaka vidimo u seniorskom sportu. Ne samo što ćemo osvojiti neko od tih juniorskih, kadetskih prvenstava. To je super, ali je fantastično da što veći broj tih momaka ostane u sportu, ne da izađu za godinu-dve. U prelasku u seniorski nivo se mnogi gube. Pogledajte mnogo tih igrača i u drugim sportovima koji osvoje neku medalju u mlađim kategorijama, pa nestanu na seniorskom nivou. Za svaku organizaciju je stvar prestiža da dođe u finale, igra, osvoji, to je normalno. Međutim, bitnije je da imaš igrače iz te generacije koji će otići tamo gde treba da budu.

Mega je bila i na Bahamima, pokazala se univerzitetima, draftovani su igrači… Mnogima u inostranstvu je to značajnije od osvajanja trofeja.

– Nama je bitno što ljudi u našoj organizaciji shvataju koliko je teško izbacivati igrača u NBA svake sezone. Bitnije je da imate što više igrača koji će se baviti seniorskom košarkom. Da li je to ABA, Evroliga, Evrokup ili neko drugo takmičenje, to nije važno. Mi smo navikli da prepoznajemo samo te velike stvari.

Nekada je bio ograničen broj stranaca, više se obraćalo pažnje na mlade…

– To su pitanja za druge adrese. Treba znati šta hoćemo, medalje u mlađim kategorijama ili stvaranje igrača za A selekciju. Sport za mlade i seniorski sport je ogomna razlika, ljudi ne shvataju sušte suprotnosti te dve stvari. Seniorska selekcija je nešto što ima svoje zakonitosti, svoje istine, a ovo je nešto potpuno drugačije. Toliko je strategija koje nam kao i celom društvu trebaju. Postoji zakon koji je dobar, ali ga niko ne sprovodi. Sve to je neka druga stvar.

Neverovatna Švajcarska

Milisavljević je karijeru završio u Švajcarskoj, igrajući za Lugano i Ženevu.

– Šokovi su u svakom smislu kad odeš u zemlju koja je tako uređena. Ne znam sa čim da uporedim po uređenosti, po standardima, po svesti o tome kako se vodi računa o svemu. Ekonomska situacija nije jedini razlog zašto je to tako. Treba da budu ponosni što Švajcarci u nekim stvarima možda i malo preteruju u tom isticanju posebnosti. Koji god posao da radiš, ti si tamo zakonima zaštićen, zadovoljan svojim statusom.  Velike su razlike unutar same zemlje, između govornih područja. U nemačkom delu dominiraju fudbal i skijanje. Postoji pojas kod Sent Morica, moj prijatelj je živeo u tom delu, gde se ne govori klasičan nemački, nego postoje neke gramatičke i fonetske stvari koje su drugačije. Neverovatna zemlja.

KATEGORIJE