Život po Raduljici: Prijateljstvo je jedina medalja koju čuvam

Nekada će glas o tvojoj različitosti biti preglasan za uši onog ko ne razume ili ne želi da razume. Nekada će te, potpuno neosnovano, koštati posla, a nekada doneti predrasude koje će prvo tinjati, a potom eksplodirati.

Srećom, sve dok postoje naizgled drugačiji ljudi, postoji i šansa da za sat vremena razgovora dan postane šareniji. Da se iz beogradske pivnice, samo pričom – naravno različitom od svih prethodnih – selite sa plaže Balija, na konjičke trke u Hong Kongu, odakle se vozite po sahari Namibije, umirujete u vanvremenskom Hilandaru, pa ulazite nazad u haos prestonice Srbije.

Sve dok je ljudi kao što je Miroslav Raduljica.

Priča počinje iz njegovog novog doma – Kine! Tamo gde će provesti i naredne dve godine!

– Tome sam se i nadao posle sezone. Sačekao sam kraj juna i početak jula kako bih potpisao, mada se pričalo da će biti mnogo ranije, ali Kinezi su malo čudni po tom pitanju. Nisu samo u pitanju pregovori, već i odmori. Ali, sada je gotovo. Konačno da dve sezone zaredom budem u istom klubu. Pronašao sam se tamo, imam svoj mir i konačno igram košarku koju je trebalo da igram celog života i to me čini veoma srećnim. Konačno se igram. To se odmah vidi, zadovoljstvo kada nešto čime se baviš počneš da radiš na pravi način, onako kako to treba da izgleda. Pritisak postoji, jer si jedan od dvojice stranaca u klubu od kojih se očekuje mnogo, ali sva je sreća da imam Memija Bećirovića za trenera. On uzima veliki deo pritiska koji bi trebalo da bude na meni. Pomažemo jedan drugom, dao mi je slobodu da igram, koristilo je timu, mislim da je on konačno iskoristio sve moje košarkaške potencijale, s obzirom da mi niko dosad nije dozvoljavao da igram na taj način.

Zastao je Raduljica u jednom trenutku…

Sale Đorđević delom jeste, ali kada imaš 12 dobrih igrača u timu, ne možeš da daješ meni da se zezam s loptom preko celog trena. To bi moglo da bude dobro, ali nemamo mi toliko vremena tokom turnira i priprema. Možda ako bih tokom sezone pokazao da ja to mogu, kao što jesam, pa da dobijem poverenje… Ali, shvatam ja, kada mi ceo život nisu davali da radim to što mogu, sada je teško. Memi je imao hrabrosti, iako me nikada pre toga nije trenirao. Imali su mnogi informacije pa mi nisu davali da igram na taj način. Možda je delom i moja krivica što se nisam nametnuo na taj način, ali sada je došlo vreme i konačno ću da uživam dve godine.

U najmnogoljudnijoj zemlji sveta Raduljica je redovno prelazio ogromne kilometraže i sa tom praksom će nastaviti. Ništa novo, s obzirom da je i u NBA isto živeo.

– Veoma je slično, ali su u Kini pojedini timovi grupisani po regijama. Ima putovanja gde se leti po šest sati do jednog tima, pa se pravi istočna-zapadna obala „road trip”. Drugačije je, sve je povezano brzim vozovima. Meni je tako lakše. Ne moraš da dolaziš ranije na aerodrom, nema toliko kontrole, dođeš pola sata pred polazak voza, sedneš, možeš da ustaješ… Do Pekinga idemo pet sati vozom, što je kada pogledaš, sat i po leta, ali izgubiš više dok dođeš sat i po pre na aerodrom. Vozom stigneš pravo u centar, hotel i dvorana su tu… Zanimljivo je, sve je dobro povezano. Generalno, nema mnogo slobodnog vremena, igra se u NBA ritmu. Spoji se da u deset dana imaš pet-šest utakmica. Bilo je i odlaganje sezone, pa su nabili utakmice, nije bilo pauze, a tu su i prozori koji su mi prilika da dođem kući, mada se ni ja ne slažem s takvim sistemom. Ne misli se na igrače, meni je veliki napor kada se putuje, treba mi, ako baš uhvatim letove, 17-18 sati… Super je da dođem kući, ali dođem umoran od utakmica u Kini, igram i vraćam se direktno na utakmicu u klubu.

Raduljica je svedok promene u odnosu na prvi boravak u Kini.

– Veoma brzo napreduju, posebno što se tiče infrastrukture. I sve je čistije. Bilo je gradova u kojima je prilično prljavo, ali sada idu ka tome da izgledaju svetski. Nije kineski kič, nekako je bliže nama. Malo je i ta globalizacija tamo zaživela, ugledaju se na SAD. Mladi više gotive Ameriku.

Posle sezone Raduljica je ostao u Aziji.

– Iskoristio sam posle sezone da odem kod prijatelja u Hong Kong, bio sam tri dana. Zanimljivo je, malo smo se muvali po gradu, išao sam na konjičke trke. Fenomenalno! Volim konje i trke, a to je najveći hipodrom, prima preko 100 hiljada ljudi, sve je bilo krcato. Baš tada je bio najveći derbi, usred grada, reflektori, noću se održava, a sve je oko tebe osvetljeno. Svira neki bend, klopa je tu, uglavnom dolaze stranci. Čudan grad. Kina je, ali kao da nije, zbog engleskog uticaja. Voze levom stranom, tablice su im kao engleske, svi pričaju engleski i kineski kantonski, stari, tradicionalni jezik. Ovi “na kopnu” pričaju mandarinski, uprošćeni kineski.

I onda – Bali.

– Nažalost, nedavno je bio tamo bio zemljotres. Uvek čoveka pogodi tragedija bilo gde da se desi, a još emotivnije reaguje kada zna taj region. Nadam se da će se život tamo vratiti što pre u u normalu. Još pre nego što sam tamo bio prijatelji su mi prenosili pozitivne utiske, ali dok nisam video svojim očima nisam verovao. Oduševljen sam bio, nigde nisam osetio takvu pozitivnu energiju od ljudi koji žive tamo. Toliko su nasmejani, srećni… Nisam o Indoneziji preterano znao. Vrlo interesanta država, a Bali je baš ono što vidimo na slikama, samo deset puta bolje. More je tirkizno plavo, zelenilo je još zelenije… Volim nekonvencionalni tip odmora, a tamo ima svega. I rizorta i za surfere… Četiri-pet dana sam se odmorio u rizortu na litici, a onda još četiri-pet gde su surferi. Nije bilo dovoljno, mislim da je trebalo još da ostanem, jer je stvarno prelepo. Malo mi je smetalo jer je mnogo turista, ljudi koji se slikaju na plažama i niko ne uživa u pogledu… Slikaju se po pola sata umesto da uživaju u suncu, vodi, hrani. To je za mene odmor. Verovatno ću sledeći put, s obzirom da sam obišao sve što je trebalo da se vidi, vulkan, džunglu i hramove, biti negde gde nema tvitera, instagrama…

Posetio je svojevremeno i Makao, jednu od dragih destinacija turista.

– Bio sam tamo sa Panatinaikosom, ali nisam dugo ostao. Zanimljivo je jer je portugalska kolonija, ali što se kocke tiče, nemam nikakav osećaj prema tome niti me kazina impresioniraju. Možda jedino Las Vegas, zbog zabave druge vrste, ali ima i kulturnih manifestacija.

Druga vrsta mira pronalazi se na Hilandaru…

– Bio sam nekoliko dana, na samoj Svetoj Gori tri dana. To je nešto, ne mogu da kažem nestvarno, jer je deo naše istorije, ali je stvarno posebno. Drugačiji osećaj od bilo čega što sam doživeo. To je deo Grčke, živeo sam tamo, ali je odvojeno, kao da je vanvremensko. Nema signala, nema ničega, vrati te na fabrička podešavanja. Resetuje te i pokaže ti da ti ne treba toliko toga, nego da bi trebalo da se okreneš sebi i duhovnom. Kako sam počeo da istražujem sebe, pogotovo u Kini, mislim da je Hilandar bio još jedan stepenik ka upoznavanju sebe. Mislim da bi svako, i ko je vernik i ko nije, trebalo da ode jer je to deo našeg nasleđa, a sama pomisao da ti koračaš tamo kuda je koračao Sveti Sava, Sveti Simeon, car Dušan, knez Lazar, mora da ti znači nešto kao Srbinu. Posetili smo i druge manastire, ali kada smo došli u Hilandar imao sam osećaj kao da sam kod kuće, osetiš se prijatno. Ljudi, pa i ja, obično imaju neko strahopoštovanje prema crkvama i manastirima, ali tamo kada sam došao bilo je sve normalno. Kuća svih nas, Srba pravoslavaca.

 

Ipak, leto je obeležio uzbudljiv odlazak u Namibiju!

– Hteo sam uvek da otputujem u Afriku, ali nisam stizao i nisam hteo na sever Afrike, Egipat i moderno gde svi idu ovi sa Instagrama. Zanzibar mi je bio interesantan još dok sam klinac bio. I zbog imena i što mi je delovalo egzotično. Uvek sam pričao da ću ići u Zanzibar i onda vidim da su i tamo počeli svi da idu, pa sam rešio da ne odem. Iskreno, sve je manje mesta gde retko ko ide, što mi malo i smeta, jer kada sam bio klinac uvek sam hteo da budem Indijana Džons, onaj koji istražuje.

Indijana Džons je ličnost stvorena da se misli da sve možeš.

– Realno i možeš. Samo je pitanje koliko si spreman na neke kompromise i da se dobro organizuješ. Jer ako ti smetaju komarci i muve, sigurno nećeš ići u Afriku i voziti safari. Ovo je bio Lend rover avantura. Pošto volim Lend Rover i istražujem godinama, delovalo mi je da može da bude dobar spoj tog “off road”, safarija, gledanja životinja, spavanja u kampovima… Nisam veliki komformista, moje viđenje cele te avanture je bilo malo drugačije, malo surovije, mada sam znao da će biti kontrolisano, jer dolaze Amerikanci, Nemci… Ali, pošto sam ostvario kontakte s vodičima, biće u budućnosti nadam se i nekih težih avantura sa spavanjem u šatorima, na kolima… Sada su bili kampovi koji su dobro zaštićeni, spavali smo u nekim polušatorima i samo u jednom kampu nismo smeli slobodno da se krećemo kada padne mark, jer je bio otvoren. Dolaze lavovi, čuje se kako riču, čuju se hijene… Mislim da od tih čuveni „big five“ afričkih životinja samo lava nismo videli. Lavice jesmo, a lava smo čuli kako riče. Tu je slon, gnu, leopard, lav i nosorog… Puno smo naučili o Africi i Namibiji. Ja imam specifična pitanja, a imali smo odlične vodiče. Jedan je iz Južne Afrike, engleski potomak, a drugi je iz Nambije, od Burija, potomak Holanađana. Sve sam ih pitao!

Raduljica je bio pun utisaka. Kako i ne bi bio?

– Može da dođe bilo ko, važno je da imaš preko 21 godinu i da imaš vozačko iskustvo, koje ne mora da bude preterano, jer su sposobna vozila, imaju te sisteme, a oni ti pomažu kada je neki teži deo. Vozio sam diskaveri, razlika u odnosu na moj je u izgledu i težini… Ovaj je sposobniji da ide po pesku, a neke preterane razlike u sposobnosti vozila da prođe te terene nema. Nije da reklamiram diskaveri, ali smo svi ostali oduševljeni da na tako teškim terenima tako lako prolaze. Krug je od 2000 kilometara, od čega je manje od 200 bilo po asfaltu, a sve ostalo “off road”. Sve je kao u filmovima. Ostaje ogroman trag prašine ako je suvo, a jeste s obzirom da je jedno od nasuvljih mesta na svetu. Mislim da je namibijska pustinja s najmanje padavina, ali ima podzemne vode, dok je Atakama i bez podzemnih voda. To je veoma interesantno, isti predeli, samo je na nekim delovima crvena zemlja. Glavni grad je na 1.600 metara visine, oblaci su blizu… Imaju visoravan gde su životinje, nacionalni  parkovi, njihov se zove Etoša i najveći je. On je na visoravni gde je bilo neko slano jezero, koje se povuklo, pa je ostala ravnica, kao tiganj. Tako ga i zovu.

Kao narod?

– U poređenju s Balijem, gde sam bio oduševljen gostoprimljivošću i pozitivnom energijom ljudi, toliko sam ovde osetio odbojnost prema belcima, verovatno zbog istorije. Ostali su Buri, odnosno Holanđani i Južnoafrikanci, jer je to do ’90 bila Jugozapadna Afrika. Ima dve strane, imaju muzej nezavisnosti, ali kada pričas s vodičima koji su druga strana, oni su razmišljanja “što su tražili nezavisnost kada je bilo dobro”. Kao i svaki rat, generalno glupost, ovaj ima scenario i dve strane priče.

Hrana?

– Svašta smo probali, divljač, zebre, antilope, bilo je nekih puževa na njihov način, sa sosom. Divljač je interesantna, ali ništa specifično, osim što je, eto, kao zebra pa je čudno. Ljudi se zgražavaju, ali njima je to realno kao krava. Isto možeš i za kravu ili ovcu da se zgroziš. Privlači me lov, mada nisam nikada imao prilike da idem, ali mislim da ću da probam da vidim da li sam ja taj tip. Ujak i deda su bili lovci, verovatno imam u sebi taj neki gen, ali nisam siguran. Druženje i priroda jesu, ali ne znam kako bi to izgledalo sa ubijanjem životinja iz sporta.

I, konačno, Beograd!

– Ovde se istrošim. Što više provodim vremena u gradovima shvatim da to izvlači energiju i mislim da čovek nije napravljen da živi tako. Treba neki mirniji ritam i više prirode. Izgleda da to ide s godinama, jer nisam na taj način razmišljao dok sam bio mlađi. Moraš da shvatiš i iskusiš neke stvari, šta ti više prija, a šta manje. U Beogradu je prebrzo sve, i kada dođeš, a nisi tu dugo, juriš tamo-vamo… Umori te! Dođe mi svaki dan da bacim telefon i odem u Kinu gde imam tri obaveze – jedem, ubacim kroz obruč i spavam. Ovde je realan život, ali nisu svesni sportisti koliko je to lagano, jer ti drugi određuju šta ćeš da radiš. Odeš, obaviš to i ne razmišljaš mnogo. Radiš ono što voliš i to čini stvari još lakšim. A onda dođeš ovde, ideš u Opštinu, policiju, registruješ kola… Znam da su to sve normalne stvari, ali mi smo toga oslobođeni, pogotovo tamo gde te voze. Realan život te umori. Sportiste često razmaze.

U Kini je barem tako.

– Dok sam bio ovde, to sam sve ja radio da bih bio sposoban za posle. Ali, te privilegije koje sportisti imaju pređu u naviku jer si ceo život živeo na taj lagodan način i nisi se obučio za život. Znam ljude koji ne znaju da napišu uplatnicu, da upale veš mašinu, da poprave stvar u kući. Ja sam znao da neću moći ceo život da živim na taj način, pa sam nešto od tih radnji forsirao, iako ne znači da mi to prija. Zašto bi se neko ponašao kao razmaženi “indijanac”, kada može sve sam da uradi uz malo strpljenja.

Šta Miroslavu najteže pada na poslu?

– Sada su to putovanja i odvojenost od porodice. Kondicione pripreme su nešto što znaš da moraš da odradiš da bi ti posle bilo lakše. Proteklih godina odeš prilično spreman u klub. Umoran si od reprezentacije tokom leta, ali dođeš u kondiciji u klub. Prošle godine sam se mučio s povredom tokom leta, pa je bilo malo teže na početku, ali može sve da se izgura ako se organizuješ. Tamo ti niko ne pomaže oko terapija kao što smo navikli, pa sam sve sam radio. Na vezi sam s ljudima ovde, ali je mnogo drugačije kada neko drugi može sve to da ti radi, pa ne moraš ni o tome da razmišljaš. Da sam hteo da budem fizio, ne bih bio košarkaš…

Igrač investira u sebe jer ima kondicionog trenera, fizioterapeuta, trenera sa kojim radi…

– Ako hoćeš da budeš vrhunski moraš da stvoriš oko sebe tim ljudi kojima veruješ, koji poznaju tvoje telo, koji rade s tobom i mogu mnogo da ti pomognu, pogotovo u ovim godinama. Kada imam neki problem, prvo pozovem ovde kuma Todora Galića, ili ako je košarkaški – Acu Matovića. Imam tamo tipa koji je Amerikanac i koji je polu-kondicioni, polu-individualni trener. S njim se družim i mnogo mi je pomogao, ali sam uglavnom na vezi s mojim ljudima kojima verujem. Ali, i to je iskustvo, sigurno sa 16 godina nisi tako razmišljao. Treba neko da ti objasni. Mnogo bi sve lakše bilo da je moja generacija kapirala sve od početka i da nisi bio prepušten sam sebi. Ali, ljudi u velikim sistemima često ne brinu o deci. Imao sam sreću da sam bio u FMP koji je bio prilično dobro organizovan, ali šta će drugi da rade koji dođu sami. Šta će da rade ako ih neko ne uhvati za uvo i pokaže im?

Raduljica je ove sezone igrao i dva “prozora”.

– Biću u tri od četiri. Pomenuli smo sistem, da osakaćuje selekcije da ne mogu da igraju u najjačem sastavu. Što ne bi napravili leti da se igra, pa da dođemo svi da igramo i vidimo ko je dobar, a ko nije. Takođe, ne vidim ni zbog čega evropski, svetski i olimpijski vicešampion igra kvalifikacije, kao da se ne ceni to što uradiš na bilo kom takmičenju. To meni nije jasno, ali možda ja nisam dovoljno pametan za te stvari. Svako ima pravo da odluči da li će da igra za reprezentaciju ako može. Nadam se da ćemo biti kompletni bez povreda i nekih gluposti da se plasiramo pa da budemo u Kini sledeće godine. Oni pričaju o Mundobasketu. Mnogo vole košarku i uzbuđeni su što će se takvo takmičenje održati kod njih. Malo imaju pogrešan pristup, u smislu da nemaju sistem, a imaju ljude. Imaju mnogo talenta, drago mi je što vidim kroz ligu da sve više stranih trenera pomaže kineskim i što stranci preuzimaju da treniraju Kineze. Vidim da su mnogo bolji u odnosu na pre četiri godine. Onda je bio samo jedan prvi trener, danas ih je petorica, šestorica… Ulažu velike pare, ali možda bi trebalo da ih ulažu pametnije.

Muzika je važan deo u životu i karijeri srpskog reprezentativca.

– Bio sam na Zet festivalu promo lice, takozvani “kum”. Bilo je mnogo dobrih bendova, manje i više poznatih. Dobio sam dva CD, „Texas flood“ je malo stariji bend, a „D Zoo“ su klinci iz Subotice. Volim tu muziku i trudim se da odem na neki dobar koncert ili festival gde može da čuješ više različitog. Bio sam na „Exit“ jedan dan, slušali smo Grejs Džouns i drugare na manjem stejdžu koji su puštali elektroniku… Bilo je ludo, energija, menjanje kostima, sve je to OK, mada nešto ne preferiram tako velike festivale. Zet je za mene prava mera, malo roka, „Ritam nereda“, bend iz Banja Luke „Tupas Mene“, pa „Yu grupa“… Voleo bih da ponovo odem na concert „Ramštajna“, bio sam 2009. godine i to sam preporučio svakome, čak i onima koji ne slušaju tu vrstu muzike, jer je u pitanju spektakl. Hteo sam na „Motorhead“, ali je nažalost umro Lemi. Voleo bih na „Metaliku“, nisam imao prilike, ili na bendove iz ’90 „Rage against the machine“, „Pearl jam“… Mislim da to mnogo bolje uživo zvuči. Stonsi me nisu interesovali, iako bi bio spektakl sigurno… Često sam razmišljao, kada budem završio, ili sada iz Kine kada imam malo više vremena, da odem na neki tour, ili da odem na koncerte na kojima nikada nisam bio… Voleo bih da idem motorom, napravi se neka tura.

Pomenuo je motore, što je još jedna njegova strast.

– Položio sam konačno vožnju, ali neka bude da sam imao i proteklih godina – smeje se Raduljica. – Ne volim kačenje privatnog života na društvene mreže, mislim da to ne bi trebalo da bude toliko javno kao što jeste. Na šta bi to ličilo da ja kačim svaki deo svog života. Zamisli da me gledaju gde sam bio, a masa ljudi ne može da izađe iz kraja na piće, a kamoli iz Beograda da odu na neki drugi kontinent. To mi je bezveze. Fejsbuk sam među prvima otvorio 2006, ali ne podržavam to kačenje slika.

Vratio se Raduljica na motore:

– Nije dozvoljeno ugovorom da vozim, ali mogu da ga imam. Kada se potpiše ugovor, mogu samo da sedim na njemu i da ga gledam, ali dočekaću i taj moment, ili ću da stavim neku klauzulu u ugovoru. Shvatam ja njih i nemam ništa protiv, ali ne mogu da razumem ljude koji su otvoreno protiv motora. Pa opasno je i da izađeš na ulicu ako ćeš tako da gledaš, možda povećavaš rizik, ali mnogo toga ne možeš da kontrolišeš. Ne vidim da je to nešto specijalno ako se ponašaš i voziš normalno. U svakom motoru je čar, nije samo u Harliju. Probao sam razne motre, kod Harlija volim imidž, sirovo. Lepo je kad motor ima elektroniku, kada je udoban, ali kada je sirovina, metalčina i kada se čuje onaj zvuk, taj imidž je meni uvek bio interensantan. Nisu me privlačili brzi motori, jeste osećaj na njima fenomenalan i adrenalin, ali te to samo vuče. Sigurno da ljudi u tome uživaju, ali ja sam više ako ćeš da voziš te motore isteraš ih na stazu ispucaj se i to je to. Ili ne voziš po gradu taj motor, ili voziš neki drugi ako imaš mogućnosti.

Isto važi i za kola. U garaži nema mesta za Ferari ili neki brz auto.

– Iskreno, “palio” sam se kada sam bio klinac, mislio sam da ću stalno nešto da menjam kada budem imao novca. Privlačilo je i mene, ali sam u nekom momentu shvatio da je to samo bacanje para i da ima boljih načina da sve proživiš. Da odeš na stazu, na “porše dan” i da izvozaš sve modele i miran si. Ne moraš da poseduješ auto od 150 hiljada evra i voziš ga dva meseca kada dođeš, nego odeš na stazu i mine te želja. Ima ljudi koji to vole, ali velika većina ih kupuje kao statusni simblol, što nije OK. Vozim auto star pet godina, ne planiram da ga menjam. Komotan je, ima funkcije kao švajcarski nož, udoban je na putu, ide “off road” kao zver… Ima prostor pozadi, kada se sedišta polože nekada čak i spavam u njemu kada kampujem, prostirka i jastuče i to je to.

Zajedno sa Markom Kešeljem već dugo ima privatni posao, “LIFE ACTIVE Health Club”, fitnes klub, sa vrhunskom opremom i uslugom, u sklopu kojeg je zdravstveni centar.

– Četiri godine radimo, uporni smo da izguramo to što smo zamislili. Kao sve u Srbiji, ima svoje sjajne momente i malo lošije. Fina je priča jer smo razmišljalji o tome čime ćemo da se bavimo posle karijere, da ne bude “uh, šta ću sad”, pa budem agent ili pomoćni trener. Nemam nikakvu odbojnost prema tome, ali ne vidim sebe. Možda bi mi više ležala funkcija generalnog menadžera ili skauta, odnose s ljudima mogu da stvorim. Imam strpljenja za ljude, ali nemaju oni za mene, što je često problem. Čini mi se da me i dalje procenjuju na osnovu spoljašnjeg izgleda.

Koliko je to štetilo za angažman u vrhunskim evropskim klubovima?

– Mislim da jeste, ali nije uvek bilo moje krivice, bilo je i drugih ljudi koji su nešto pokušavali i koristili to na najperfidniji mogući način. Nema veze, uvek kažem da sam čist pred sobom i pred drugima. Možda me je to nekada pogađalo, ali više ne. Šteta što je svet napravljen tako da to može da prolazi i što su ljudi takvi, pogotovo kod nas. Šteta je što ljudi tako gledaju druge. Šta ti možeš da znaš o nekome ko sedi preko puta tebe? Nikada ga u životu nisi video, a procenjuješ ga ili čak osuđuješ na osnovu izgleda.

A iza izgleda se kriju silna srebra sa reprezentacijom.

– Trebalo bi i neko zlato, da se malo prošara. Interesantno je da od 2009, od kada sam ušao u seniorski tim, sve su srebra bila. Sve su medalje kod porodice, nadam se da vode računa o tome, jer meni to nije toliko bitno. Taj komad metala njima više znači. Meni je bitno što sam proveo fino vreme s mojim prijateljima iz tima, braćom, trenerima. Za mene to ostaje uspomena. Medalja je stvar, materijalni deo meni nije bitan, nego uspomene i doživljaji koji ostaju zauvek.

Po toj povezanosti ova generacija podseća na onu iz 1995.

– Mi smo prvo drugari, pa tek onda saigrači, jer se družimo van onoga kada se nađemo u reprezentaciji. Naravno, nije to svakodnevno, svi imamo svoje živote, ali se čujemo, vidimo i to je po meni veoma bitno. Najvažnije je da su to kvalitetni ljudi. Svako ima svoj ego, to je normalno, da ga nema ne bismo bili u reprezentaciji. Ali, to je pravilno upotrebljen ego. Ima i situacija kada je loše iskorišćen, kada misliš da si najbolji, najveći, a možda nemaš pojma. Kod nas je to kanalisano na pravi način. Odrastali smo zajedno, od 1999. i 2000. u Požarevcu. Spojili smo se 2006, to godište 1988. i 1989. Ja sam 2005. bio i sa godinu dana starijima.

Univerzijada 2009. je bila prekretnica?

– Bila je bitna jer je bio sistem da pet igrača sa Univerzidaje dođe na pripreme A selekcije. Kešelj, Mačvan, Bjelica, Paunić i ja. Marković je ranije otišao da igra, on se “odmetnuo”, nije igrao 2008. prvenstvo mladih – nasmejao se Raduljica. – Izvukli smo, bili smo kao propala generacija.

Osnovan je u Evroligi sindikat igrača najjačeg evropskog takmičenja.

– Taman kada sam ja otišao. To je trebalo da bude mnogo ranije, jer nisu sve stvari u košarci sjajne i ne funkcionišu kako treba, ni u Evroligi ni u ostalim takmičenjima i u većini slučajeva ide preko leđa igrača. To je trebalo da bude regilusano na neki način, da imaš neka prava, a ne da budeš potlačen, da ne znaš kome da se obratiš i šta da radiš…

KATEGORIJE