Zlovarić: Samo u Americi i kod Vujoševića

Sivo-crne majice za trening bile su praktično “ulaznica” za rad sa Duškom Vujoševićem. Svakog leta, ekonom Partizana bi “svečano” uručivao uniforme momcima koji nisu bili igrači crno-belih, ali su tih dana neometano sanjali o pravom dresu nekadašnjeg šampiona Evrope.

Onda bi prolazili razne filtere, jednom po jednom snovi bi bili raspršeni, dok bi najsrećniji, ako bi ih uopšte i bilo, dobili ugovor.

Leta 2013. jedan takav ugovor već je zamislio Dražen Zlovarić, kada mu je saopšteno da ipak neće ostati u Partizanu. Ispostaviće se da je to razočarenje ustvari bilo prvi dan ostatka života ovog momka iz Osijeka. Da je ta bolna proba bilo nešto što će ga umnogome učiniti boljim u novom poslu.

Dok sedimo sa mladim (29 godina) asistentom u stručnom štabu prestižnog univerziteta “Arizona Stejt”, on se za “Basketball sphere” seća tih crno-belih dana koji su došli posle dve godine studiranja na Džordžiji (2008-2010) i još dve na Čatanugi (2011-2013).

– Bilo je odlično! Ja sam, na primer, bio ubeđen da ću ostati u Partizanu. Odlično sam trenirao, igrao sam svaki meč, bio sam starter. Sećam se meča na Jugu Srbije. Dao sam 19 poena i imao 17 skokova. Bio sam na turniru u Đevđeliji, starter, odlično igrao… Sve mi je odgovaralo, veliki sam radnik, a to je bio savršen spoj. Dule Vujošević voli takve igrače – priča Zlovarić i dalje razmišljajući zbog čega mu se dečački san nije ispunio – Došao sam na probu i ne znam zašto nisam ostao. Samo su mi rekli da nisam prošao. Gagi Milosavljević, kao kapiten tada, hteo je da pita Duleta, ali nisam to želeo. Smatram da ako neko kaže da ne odgovaram, ne odgovaram. Svako ima pravo na mišljenje.

Vujošević je, međutim, čovek kojeg izuzetno ceni.

– Ostao sam u dobrim odnosima sa Duletom. Posebno kada sam se prvi put vratio u Beograd od kada sam postao trener. Tada je bio Rik Barns predavač na trenerskoj klinici. Bio je tu i Dule, isto kao i kada je Felton dolazio.

Zlovarić ne krije da je “skinuo” neke cake najtrofejnijeg trenera Partizana. Šta više…

– Svakog dana primenjujem njegov stil, posebno kada radim sa visokim igračima. To sam upijao od njega. Veoma malo ljudi zna toliko o borbi za poziciju na niskom postu kao Dule. Svi ti mali detalji koje nigde nisam video osim kod njega. Što se tiče samog rada, treninga, organizacije, intenziteta, zahteva…nigde nisam video osim u Americi! Nema nikakve tajne kod Duleta. „Kidanje“ do kraja. Totalno drugačiji nivo intenziteta rada i očekivanja šta će da izađe iz treninga tog dana. Daje kompletnog sebe košarci i to ne mora nikada da izgovori, već svi igrači to osete. Svaki trening, bez obzira što znaš da će biti težak, mene je zanimalo. Trudio sam se da uđem sa izazovom da vidim mogu li sebe da izbacim iz zone komfora. Video sam da to i on očekuje od nas. Bilo mi je lepo i lako trenirati u Partizanu.

I igrati?

– Igrao sam skoro deset utakmica, bio sam tamo i kao klinac, tako da mi je bio san i cilj da obučem crno-beli dres. Da izađem na teren, osetim navijače, kao da ne možeš da se umoriš. Bio sam fizički spreman. Imao sam 110-112 kilograma, pet odsto masti! Bio sam zver!

Međutim, vrlo brzo nakon toga, Zlovarić je krenuo drugim, takođe uzbudljivim putem.

– Jako rano sam završio karijeru. Kada sam bio na probi u Partizanu, razočarao sam se zato što nisam ostao. Samo iz subjektivnog osećaja, jer sam osećao da sve štima, da se sve dešava u pravom pravcu… Već sam rekao da me je Milosavljević ubeđivao da pričam sa Duletom, da vidim zašto ne ostajem. Svi su bili sigurni da ću potpisati ugovor. Gagi me je molio da barem dam njemu da ide da razgovara… Rekao sam mu da ne radi to.

Posle je usledio odlazak u Tursku, pa u Austriju kod Darka Rusa.

– Kod Rusa mi je bilo odlično, dosta sam napredovao. Veoma jedinstven trener i karakter. Dosta ljudi ne može da ga shvati na pravi način, jer ima neku svoju crtu. Dobro misli i želi, kao da ljudi to ne mogu da razumeju na pravi način. Mislim da sam ga dobro shvatao. Pokušao sam da izvučem najbolje, napredovao sam mnogo.

Obreo se Zlovarić i u Igokei pre nego što je odlučio da krene sa trenerskim poslom.

– To leto Vlada Jovanović je uzeo Igokeu, a njegov kum, koji mi je bio trener u klincima Partizana, pita me je da idem na probu. Znali su tamo samo da sam bio u Partizanu. Posle tri dana, Vlada je vodio reprezentaciju i nije bio tu, a mene su već potpisali. Hteli su na 3+1, ja sam prihvatio 2+1. Dugogodišnji ugovor sam potpisao, ali dok se sve to dešavalo, uveliko sam razmišljao am o Americi, želeo sam da budem trener u NCAA. Video sam kako to sve izgleda, kako funkcioniše. To sam želeo! Nisam hteo da napustim košarku dok ne dođe stabilna situacija. Ne volim na brzinu da donosim odluku. Sačekao sam, došao je dobar trenutak sa Igokeom koja je stabilna, barem u odnosu na ostale u regionu. Znao sam da mogu da ostanem tu, da igram. Bio sam godinu dana, pa mi je „kliknulo“ u glavi da je vreme da idem u trenere. Sada imam 29 godina, nedostaje mi igra, voleo sam da sam na terenu, ali znao sam da ću igrati do 35. godine ako ostanem. Izgubio bih kontakte, a sa tim godinama ne možeš tek tako da uđeš i budeš pomoćnik. Taj proces ide od dna i otprilike traje šest-sedam godina, možda čak i deset. Da bi se samo došlo do pozicije. Ima i onih koji još duže čekaju.

Put do Arizone je uzbudljiv.

– Kad sam bio kod Rika Barnsa dve godine kao jedan od članova stručnog štaba na postdiplomskim studijama, njegov pomoćni trener je bio Rob Lanijer, jedan od najuticajnijih stručnjaka u Americi. Pre nego što je bio pomoćni na Floridi, radio je prvo kod Barnsa u Teksasu, pa je otišao kod Bilija Donovana na Floridu. Barns ga je zvao da se vrati na Teksas i prihvatio je. Pošto je Lanijer jako dobar sa Donovanom, on ga je zadužio da mu pronađe svoju zamenu na mestu pomoćnog trenera u Floridi. Lanijer je poslao Rašona Burna koji je prvi asistent u Arizoni Stejt. On me je pozovao da dođem tamo.

Prvi put kada je otišao u Ameriku, Zlovari će je bio klinac u Spartaku.

– U kadetima u Subotici sam završio posle Partizana. Bio je jedan momak, Miodrag Dinić, igrao je za prvi tim. Preko te linije su me zvali i pitali hoću li u Ameriku. Pozvao sam mamu i tatu rekao im da idem. Otišao sam na razmenu studenata u Tenesi. Upadnem u jednu porodicu sa kojom sam i danas nenormalno blizak. Posle toga u Majami u srednju školu, pa u Džordžiju na univerzitet, da bi se kasnije prebacio na Čatanugu.

Za početak – zašto Džoržija? Zlovarić objašnjava.

– Zvao me je Barns koji me je regrutovao kada sam bio na Tenesiju, a on trener Teksasa. Izabrao sam Džordžiju. Pokazivao sam sliku, imao sam pismo od Durenta.

Dražen se vratio na postiplomske studije u Tenesi, kod Barnsa, kod koga nije hteo da ide kao igrač na Teksas! Nije bilo sujete, očigledno.

– Ljudi nisu svesni ko je on. Napravio je više od 30 vrhunskih igrača. Među njima su Lamarkus Oldridž i Kevin Durent. Svaki dan mi nabija na nos to što nisam došao kod njega kao igrač, ne zbog sebe, nego što bih ja imao daleko bolju igračku karijeru. Imao sam privilegiju da toliko vremena provodim sa njim, kako na terenu, tako i van. Zbližili smo se, pustio me da uđem u taj prostor u koji malo ljudi ulazi. To je jedan od najvećih razloga što sam tako brzo preskočio neke stepenike. Priznao sam mu jednom prilikom da mi je najveća greška to što nisam došao kod njega da igram. On je tada bio na Teksasu. Tek sam kasnije postao svestan. Suštinski sam shvatio ko je on kao čovek i trener, sve njegove metode. Počneš da razmišljaš šta bi bilo kad bi bilo. Kako bi išlo da sam otišao na Teksas…

Posle završenih postdiplomskih studija na Tenesiju kod Barnsa, Zlovarić je bio u Klivlend Stejtu pomoćnik, kod Denisa Feltona, da bi sada završio u Arizoni Stejt.

– U ekipi sam koja je član Mejdžor fajv konferencija. S nama su u Pac-12 UCLA, USC, Stenford, Kolorado, Arizona, Oregon, Juta, Kalifornija… Ne znam zvaničnu statistiku, ali mislim da najviše NBA igrača ima odatle. Jedan od razloga zbog kojih sam izabrao Arizonu Stejt i Pac-12 je zato što je najprikladnija igračima sa naših podneblja. Nije to neka od onih gde se igra samo na snagu, što ne paše našim igračima. Ovde se više igra na veštinu, na finese.

Jedan od tih igrača je Uroš Plavšić, malo poznat široj javnosti, ali ga sada mnogi vide na draftu za godinu-dve.

– Ubeđen sam u to! On je „vaskrsao“ dolaskom u Ameriku. Igrao je solidno u Megi, ali je igrač koji je 1998. godište, rođen 22. decembra. Da je mlađi nekoliko dana, bio bi u Srbiji jedan od najtalentovanijih i ne bi bio u mogućnosti da dođe u SAD. To se sve tako desilo. U generaciji 1999. imao je ispred sebe Bitadzea, Miškovića, bio je u njihovoj senci. Ali, čim je izašao iz senke, eksplodirao je. Pažljivo smo birali u koju će srednju školu da ode. Pitao me je za savet, smatrao sam da ne treba da ide na Montverde, Ouk Hil ili tih top 5 srednjih škola, jer sam znao da će opet biti u senci. Želja je bila da bude negde gde će biti ključni igrač. Uzeli su prvenstvo Amerike, bio je MVP. Za jednog dečka iz Srbije koji je anonimus, da uzima šampionat, bude MVP…

Koliko vaš koledž može ove godine – pitamo Zlovarića.

– Prošle sezone Arizona Stejt je dugo vremena bila prva, pa druga, treća po rankingu kompletne NCAA. Sezonu je počela sa 12-0. Bio je i Grent Hil, saigrač trenera Harlija iz dana kada su kao igrači harali sa Djukom u NCAA. Harli je išao na njegov ulazak u Kućnu slavnih. Verovatno ljudi ne znaju da je Harden igrao na Arizona Stejtu. Teško je da se proceni tačno, ali verujem da možemo da napravimo iskorak više.

Harli je iz “trenerske krošnje” Majka Kšiševskog. Kakav je odnos trenera sa bivšim igračima i pomoćnicima?

– Oni imaju stalan kontakt. Bobi Harli je ikona koledž košarke. Sve četiri godine je igrao na Djuku, on i Kristijan Lejtner. Da se vodi diskusija o najboljem koledž timu u istoriji, oni bi bili favoriti. „Trenersko drvo“ je jako bitno iz razloga šta ćeš da naučiš od onoga sa kojim radiš, da dobiješ priliku da postaneš glavni trener… Ima to veliki uticaj i ako te neko skautira kao trenera i imaš šansu da budeš intervjuisan za neki posao. Uvek će zvati vašeg mentora. Jedino kada ne može da pomogne jeste kada je pitanje da li ćeš zadržati taj posao.

Zlovarić je sada sugrađanin sa Igorom Kokoškovim, tako da je svestan koliko je njegov dolazak u Finiks veliki korak za inostrane trenere.

– Mislim da je jako teško objasniti veličinu toga, posebno u Americi koja je zatvorena što se tiče trenerskih krugova. Koliko su otvoreni za igrače, toliko su zatvoreni za trenere. Taj nivo poverenja i njihovo bratstvo je takvo da ne puštaju nikoga unutra. Moraju da prođu godine i godine. Lojalnost je najvažnija stvar da bi uopšte dobio priliku, uz znanje, kvalitet i iskustvo. Igor je 18 godina bio pomoćni trener. Zaslužio je, po meni, da bude glavni trener pre sedam-osam godina. Pokazao je svoju posvećenost samim tim što je toliko dugo radio kao pomoćnik. Bio je strpljiv. Mogao je sigurno da se vrati u Evropu da uzme Olimpijakos, Panatinaikos ili neki veliki klub. Imao je zacrtan cilj, išao je ka tome. Ne samo kao neko iz Srbije, već kao neko iz ostatka sveta. Istorijska je stvar što je prvi čovek koji nije rođen u Americi a glavni je trener. Neverovatno mi je da se to dešava tek ove godine. U ligi igra 40 odsto stranaca, a prvi put je trener van Severne Amerike.

Zlovarić komentariše i da li je na angažovanje Kokoškova u Sansima uticalo zlato sa Slovenijom na Evrobasketu 2017.

– Smatram da je to iz njegovog CV nešto što odlično zvuči Amerikancima, ali ne znam da li je presudno. Mene malo tišti to, da oni ne gledaju toliko, ne priznaju bilo šta što se dešava van Amerike, osim Olimpijskih igara.

Koja je vizija Dražena Zlovarića?

– Prvobitni cilj mi je da budem glavni trener u NCAA. Da budem prvi stranac, kao Igor u NBA, a ja u NCAA. Da budem prvi Srbin tu. Mislim da će Čatanuga biti moj prvi posao glavnog trenera – iskren je Zlovarić. – Voleo bih da to bude tamo. Ne bih da zvučim arogantno, mislim da bi to bila odlična pozicija za moj prvi posao. Sebi postavljam najviše ciljeve. Možda je glupo reći, možda nisam ni dorastao to da kažem, ali mi je cilj da budem glavni trener.

Stil selekcije igrača u koledž košarci je blizak evropskom, posebno rada u srpskim klubovima koji moraju da prodaju igrače. Svake godine pola je novog tima.

– Dosta je slično u tom smislu. Neprestani skauting igrača je nešto što pokreće koledž. Kao Partizan! Dođe Dule, napravi ekipu, uzme ABA, ode na fajnal-for Evrolige, a onda se petorica prodaju i idemo ponovo.

Igrač ima samo četiri godine za šampionski prsten u NCAA.

– To je upravo taj neki izazov u koji se uplete dosta trenera. Martovsko ludilo je u punom smislu te reči ludilo. Cela zemlja je u tome. Uključuje tu i Konferencijske turnire i Top 64. Od kraja ligaškog dela, dok se ne podigne pehar, sve je to Martovsko ludilo. Traje od kraja februara do početka aprila.

Koliko znači lista od 25 top timova?

– Jako velika stvar, iako treneri to neće da priznaju. Sve se radi po tom rankingu. Igraš protiv tima koji je 15. i ta pobeda znači mnogo kada se biraju ekipe za NCAA turnir. Recimo… Prošle godine, Arizona Stejt ode na gostovanje Kanzasu kod Bila Selfa. Ne znam tačan podatak, ali od poslednjih 100 utakmica, u mestu gde je Džejms Nejsmit otkrio košarku, izgubili su možda dve ili tri. Od 100! Jedan od najjačih domaćih terena u NCAA. Prošle sezone ode Arizona Stejt i „počisti“ ih sa parketa, a oni četvrti ili peti na rangu. Tek onda se shvatila ozbiljnost te ekipe. Ranking je krenuo da raste.

Ko su favoriti koledž košarke ove sezone?

– Teško može na početku da se kaže. Realno je da se priča o četiri-pet timova za koje se zna da će biti u užem izboru. Teško je izabrati jednog favorita. Tenesi će ove godine biti jedan od kandidata za fajnal-for. Kentaki će biti jak, Djuk je doveo sve najbolje igrače…

Srpski klinci…

– Ima ih. Mislim da će to da se penje na viši nivo. Pušica je odlučio da ostane tamo. Petrušev je u Gonzagi i biće NBA igrač, 100 odsto sam siguran u to. Ima dosta naših momaka. Mi smo bez razloga zatvoreni prema koledž košarci. To mi je kontradiktorno onome u čemu želimo napredak.

Dušan Ristić je imao genijalnu univerzitetsku karijeru iako stranac u Arizoni.

– Ogromna stvar! Polako će našoj javnosti i našem košarkaškom svetu da se približi NCAA sa novim tehnologijama. Ima ih i na TV u Srbiji, prenose se utakmice. Ljudi ne shvataju koliko je ogromna stvar što je Vučević, koji je igrao na USC, jedan od naših najuspešnijih igrača u NBA. Kažem naših, mislim na Srbiju i Crnu Goru. Pokazao je da sa koledža može da se napravi ozbiljna karijera.

Ipak, pre nego što sve nastavi da se razvija u karijeri Dražena Zlovarića, baciće se na trening.

– Imamo još mnogo da naučimo. U nekim trenucima kao da ne želimo neke stvari da prihvatimo samo zato što su iz Amerike. Činjenica je da igramo jednu od najlepših košarka na svetu. Da je zasnovana na tim principima. Žeravica je u svim knjigama govorio da treba od Amerikanca da učimo strukturu treninga. Ako neko kao Ranko to kaže, jedan od očeva naše košarke, zašto smo odbojni prema Americi? Primer fizičke pripreme je jedna od stvari u kojoj smo u zaostatku. Jedina, ustvari. Daj da naučimo, da vidimo šta to oni rade, što mi ne radimo. Umesto da se napravi 20 vrhunskih igrača iz jedne generacije koji će igrati u NBA. Imamo mogućnost i podlogu za to. Nama nije problem genetika kada je fizička priprema u pitanju. Nama su metode rada problem. Ne vodi se računa o tome, o ishrani, pripremi igrača fizički za najviši nivo košarke. Neću da dajem primere gde mislim da je masa naših igrača koji su ostali u Evropi nisu to uradili zbog fizičke pripreme, a imali su predispozicije da se nose sa svim tim NBA telima. To je naš sledeći korak koji treba da podignemo da bismo sutra pobedili Amerikance. Ubeđen sam da možemo to da uradimo ako priznamo neke stvari. Nije sramota pokupiti znanje i iskustvo koji mogu da nas unaprede da postanemo još bolji.