Aleksa Avramović, koji trenutno nastupa za Dubai, ekskluzivno je govorio za Basketball Sphere o aktuelnim temama, ali i o nekim drugim zanimljivostima.
Nakon tri godine u Partizanu gde je značajno podigao svoju igru na viši nivo i etablirao se kao jedan od najboljih defanzivaca na svojoj poziciji, uz sposobnost da ubaci i veliki broj poena ukoliko je to neophodno otišao je u CSKA gde je proveo godinu dana u VTB ligi, nakon čega je stavio paraf na ugovor sa debitantom u Evroligi. Dubai je njegov novi košarkaški dom, a zbog okolnosti u kojima se nalaze, te uz značajan broj izostanaka usled povreda, adaptacija i dalje traje:
„Generalno, prva nam je sezona u Evroligi kao klubu, pa imamo period adaptacije. Dosta dugo igramo nekompletni. Nije to neka alibi priča, ali non-stop smo bez dva-tri igrača. Nedostaju nam Džanan Musa i Dwayne Bacon, Nate Mason je out, Mam Jaiteh, Boogie Ellis. Klemen Prepelič neke utakmice nije igrao, vuče povredu leđa, ali s obzirom na okolnosti igramo super. Ja sam neko vreme bio povređen, Bog je tako htio.
Oduševljen sam organizacijom, ekipom, trenerom, saigračima i gradom. Dubai je baš svetski grad koji preuzima primat na Dalekom Istoku i postaje centrala, spoj svega, Istoka i Zapada. Zaista lepa priča.“ – započeo je priču Aleksa Avramović.
Još pre 20 godina mogli smo da slušamo tu priču kada je u pitanju CSKA da su oni jedini tim iz Evrope koji ima privatni avion po uzoru na NBA franšize, da su uslovni neverovatni, s godinama su svi ostali uložili mnogo više kako bi obezbedili još bolje uslove, posebno evoligaši, a sada je svojom pojavom Dubai apsolutno sve podigao na još viši nivo u smislu logističkih stvari i funkcionisanja čitave organizacije kako bi maksimalno olakšali igračima. Kako tebi deluje sve to?
„Identičan nivo, apsolutno. Po meni dalje od ovoga ne postoji. Ne samo uslovi, već sveukupna slika. Košarkaši su sad toliko razmaženi, da nema šta da se žalimo. Pamtim svakakve trenutke, ali ovo što sada ima Dubai i što sam imao u CSKA, to je neviđeno, velika retkost.
Sećam se kada sam igrao FIBA Evrokup, pa treba da se leti za Kipar ili Holandiju, ceo dan letiš, dva puta menjaš avion i jedva stigneš na kraju do destinacije. Ovde sedneš u avion, sat vremena pre poletanja dođeš na aerodrom, sve nam je olakšano. Iz Dubaija su letovi, ako ne računamo Atinu, po 5-6 sati, prilagođeno je sve da nam olakša i to je zaista na visokom nivou.“
Pre nekoliko meseci imao sam priliku razgovarati sa Bojanom Ljubojevićem, velikim košarkaškim umom koji je specijalizovan za rad sa mladim igračima. U intervjuu s njim mogli smo čuti kako si ti još u ranim danima košarkaške karijere bio jedan od retkih koji se pokreće unutrašnjom motivacijom i da svi spoljni faktori u tom slučaju nisu bitni. Krilatica da ko iskreno i motivisano voli ono što radi nije samo fraza, jer ako se sve posloži na pravi način na kraju dođu i bolju klubovi, veći izazovi, a samim tim i veći ugovori. Jesi li možda ikada pomišljao da odustaneš?
„Od košarke?! Nikad! Bojan Ljubojević je prekretenica mog odnosa prema košarci. On je meni pokazao neke stvari, neke moje vrline, ali i pregršt mana koje sam imao kao košarkaš, te ako se to pretvori u kvalitet uz jedan krvav rad ja mogu da budem dobar igrač. Radio sam s njim do pre nekoliko leta, nakon čega sam postao reprezentativac i nisam imao ni vremena zbog duge sezone, nekoliko dana odmora sa porodicom i onda počinju pripreme reprezentacije.
Uz trenera Ljubojevića sam radio individualno čitav život, i uz još par trenera iz Čačka, pre svih Nenada Strugarevića i Aleksandra Matovića. Bojan je bio taj glavni, koji me pratio i pokazao mi put. Nesumnjivo jedan od najboljih na individualnom radu.“ – nije štedeo reči Aleksa Avramović.
Mnogi pričaju o tome da je povećanjem stranaca, odnosno američkih igrača u Evroligi došlo do toga je akcenat ipak na napadačkom kvalitetu, a s obzirom da si ti neko za koga sve počinje od odbrane, kako gledaš na čitavu tu situaciju?
„Ne bih se složio s tim. Odbrana osvaja titule, sigurno! Koliko god to da zvuči kao neka floskula, siguran sam u to. Kada pogledam uspehe iz reprezentacije koje smo imali, setićemo se i nekih preokreta kao onaj protiv Australije. Kanada je primera radi na papiru imala jači tim od nas na Svetskom prvenstvu, a mi smo njih pojeli. Litvaniju smo pojeli u košarkaškom smislu reči, našpanovao nas je Svetislav Pešić ludački u odbrani.
One godine kada smo bili nadomak Final Foura Evrolige smo defanzivno gazili sve i imali smo veliki napadački talenat pojedinaca. Mathias Lessort je te godine bio ubedljivo najbolji odbrambeni igrač Evrolige. Imali smo još neke sjajne defanzivce o kojima se možda i ne priča dovoljno, Alen Smailagić, Ioannis Papapetrou, Dante Exum, Yam Madar, strašan tim u tom smislu odbrane.“
Uzmi bonus! Kroz svoju karijeru si imao priliku da igraš sa nekim sjajnim igračima posebno na poziciji centra. Mathias Lessort je sigurno jedan od njih. Postoji jedan podatak, prema kojem je u evroligaškoj play-off sezoni sa Partizanom svojim blokovima otvorio 560 otvorenih šutevima saigračima.,Sada su tu u Dubaiju Mfiondu Kabengele i Filip Petrušev, dok je u reprezentaciji Srbije Nikola Jokić, naravno uz Nikolu Milutinova. U bilo kakvim situacijama gde oni prave blokove za otvaranje prostora bekovima profitiraš direktno i ti, pa kako gledaš na sve to?
„Iskreno, mnogo je lako sa dobrim igračima, ali najlakše je igrati sa Jokićem. Taj ne mora ni da pravi blok, ne mora da radi ništa, dodaš mu loptu i on sve vidi. Za taj statistički podatak nisam imao predstavu, Mathias je neko ko je strahovit centar. Pravi moderni igrač na svojoj poziciji.
Ima i odbranu i napad, skače, nema tu mnogo nekog izmišljanja i filozofiranja. Zna šta dobro radi, u čemu je najbolji i on gazi. To je najbolje kada igrači šta trener kaže i šta hoće od njih, da to pretvore u delo na parketu.“
Ranije u toku sezone Kosta Kondić, McKinley Wright i Klemen Prepelič su govorili za Basketball Sphere i bili moji sagovornici. Svi su saglasni za istu stvar – da imate ogroman takmičarski naboj i na treninzima za šta je zaslužan trener Jurica Golemac.
„Odlično se radi u Dubaiju, intenzivno, koliko može da se radi u ovim okolnostima i rasporedu. Nije to samo kod nas da su putovanja duga, sve ekipe putuju i imaju dan koji se potroši na putovanje, ali to nije nikakav alibi.
Naprimer, danas trening, sutra utakmica, prekosutra putujemo, onda trening oporavka, pa naredni dan trening i tako ide raspored, ali to što odradimo izvučemo maksimum iz njega, što je vrhunski. Odlično je što imamo veliki motiv i na treningu, a kao što sam već rekao imam sjajne saigrače i trenera i onda ništa od toga ne predstavlja problem.
Nikada nisam bežao od izazova, pa nije mi teško izaći na teren protiv bilo koga. Igrao sam protiv najvećeg tima svih vremena na Olimpijskim igrama. Uvek želim da pobedim, dajem maksimum, ali nikada se u životu ničega nisam plašio, samo Boga.“
Voleo bih da spomenemo neke ljude o kojima se ne priča dovoljno, a iza kulisa rade fantastičan posao. Aleksandar Matović je jedan od njih zasigurno, tu je bio i Bogdan Karaičić, pa možeš li da nam kažeš nešto više o trenerima koji toliko vremena provode s ekipom i uz individualan rad sa igračima, bez neke prevelike medijske pažnje, u ovom slučaju skoro, pa bez ikakve medijske pažnje:
„Saglasan sam da se o tim ljudima ne priča dovoljno, a rade vrhunski posao. Aleksandar Matović je univerzalni vojnik Partizana. Pravi porodičan čovek sa izuzetnim karakteristikama čoveka kakav bi on i trebalo da bude. Prizeman, fantastično znanje, neupadljiv, a zna mnogo, iako ne priča puno. Predivnu porodicu ima, moj veliki prijatelj. On je radio sa mnogo igrača, a u Partizanu je više radio sa centrima i visokim igračima.
Mi bekovi smo radili sa Bogdanom Karaičićem, još jednim trenerom koji je prošao ispod kulisa. Njih dvojica u Partizanu su bili dva univerzalna vojnika koji su radili od jutra, do sutra. Zato je i Željko Obradović pričao da je imao najbolji stručni štab u karijeri. Aleksandar Matović i Bogdan Karaičić su fantastični.“ – objasnio je Aleksa Avramović o svojim sada već bivšim saradnicima.
Klupska košarka je jedna stvar, ali reprezentacija i nastupi na velikim takmičenjima nešto sasvim drugo. Kako gledaš na taj deo svoje karijere što ti je značajno pomoglo da napreduješ i kao igrač, ali i ostvariš neka velika prijateljstva:
„Jeste, dva meseca sve to traje uz pripreme pred neko takmičenje. Kroz ove kvalifikacije se spojimo i na kraju to bude nego desetogodišnje iskustvo i druženje. To ne može da se poredi ni sa čim. Nijedan košarkaški tim na svetu ne može da se poredi sa igranjem za reprezentaciju. To je najveći stepen koji jedan igrač može da doživi u svojoj karijeri. Ni NBA, ma nikakva liga ne može da se poredi sa igranjem za Srbiju.“
U poslednje vreme nekolicina mladih igrača iz Srbije, iz regiona, pa i iz čitave Evrope dolazi u NCAA. Igrači su došli u situaciju da imaju mogućnost potpisivanja velikih ugovora već na koledžu, uvek postoje dve strane medalje da li je to dobro ili loše, pa ti kao jedan igrač koji je odrastao i sazreo u potpuno drugačijim uslovima kako komentarišeš sve to?
„Najiskrenije pričam, previše mi je drago zbog tih momaka. Oni obezbeđuju sebi i svojoj porodici, a uz to sve dobiju školovanje. U poređenju sa tim i sa onim što smo mi prolazili, mi smo krvarili da bi stigli dovde. Oni imaju lakši put u tom smislu i mnogo mi je drago zbog njih jer ne moraju da sede negde na klupi čekajući svoje vreme. Odu u NCAA, imaju velike ugovore, posle odu u NBA ili se vrate u Evroligu. Prosto nisu zapostavljeni, hoće da igraju i da rade. Na evropskim klubovima je ako hoće da zadrže mlade igrače moraju da obezbede mesto za njihov razvoj. U Evropi je to jako teško jer se nosi breme pritiska pravljenja rezultata.
Malo ko hoće da istrpi mladog igrača, a u tome je jedan klub najbolji u Evropi – Mega, van konkurencije. Sistem koji je Miško Ražnatović napravio u Megi sa mladim igračima, taj kroz tim prođu Nikola Jokić, Ivica Zubac, Timothe Luwawu-Cabarrot, gde oni svi prolaze kroz Megu, a neki novi stalno dolaze i dolaze. Idu u NBA, Evroligu, na koledže, konstantno je Mega dobra u ABA ligi i stalno izbacuju talente. Dođu retki pojedinci kao što su Nikola Jokić, Luka Dončić ili Marko Gudurić koji moraju da igraju kao jaki mladi, jer su talentovani i neko im da minute” – rekao je Aleksa Avramović i nastavio:
„Da sam ja neki trener, ne bih se libio uopšte toga i bio uplašen za svoj posao ako ću pomoći nekom mladom igraču da dostigne svoj cilj, da dostigne reprezentaciju ili neki dobar klub. Tu žrtvu je teško podneti, ali kada se bolje pogleda šira slika, nije to nemoguće, dati klincu šansu ako taj mladi momak ne samo da svojim talentom to zaslužuje, već da je disciplinovan, vredno rad i da pokazuje karakteristike pravog profesionalca. Kada se vidi pravi momak, ne bih se nikada libio da mu dam šansu i da ga dignem u vasionu.“
Koja bi bila tvoja kratka poruka za sve oni koji se bore za svoje mesto pod svetlom reflektora na kraju?
„Moja poruka za njih je da idu svojim putem, da prate svoje snove i želje. Kad je tvrdo, neka ne odustaju, nikada, jer odustajanje je put u propast. Poručio bih im da surovo rade, surovije od njihove konkurencije, jer je to jedini put do uspeha.“ – zaključio je Aleksa Avramović za Basketball Sphere.
