Andre Roberson, bivši NBA igrač Oklahoma City Thundera, a sada član Zenita, govorio je ekskluzivno za Basketball Sphere u opširnom intervjuu.
Nekada poznat kao jedan od najboljih defanzivaca u najkvalitetnijoj ligi sveta – NBA ligi, on je jedan od onih igrača koji su se godinama prilagođavali modernim košarkaškim principima i kontinuirano unapređivali svoju igru.
U isto vreme, nakon teške povrede koja ga je dugo udaljila sa terena i na kraju sprečila da dostigne još veće visine, Andre Roberson je postao simbol posvećenosti i ljubavi prema igri. Uprkos svim izazovima, nikada nije odustao, rastući ne samo kao igrač već i kao osoba.
Postoji izreka kojom se služio i Duško Vujošević: “Bitno je videti kako igrači odreaguju na temperaturi topljenja, da se vidi od čega su napravljeni…”
Ovo bi mogla biti priča o čoveku koji je prevazišao vanredne okolnosti i temperaturu topljenja, da bi izašao jači. Njegov osmeh na terenu danas, dok nosi dres Zenita, govori sve.
U ovom opsežnom razgovoru, nije se suzdržavao ni u rečima, ni u iskrenosti dok je delio svoja razmišljanja o svemu što ćete upravo pročitati.
Šta nam možeš reći o svom novom okruženju? Od samog početka, od tvog dolaska u Rusiju do pridruživanja timu koji se bori za trofeje u VTB ligi. Imao si problema sa povredama, ali ako smo išta naučili tokom tvoje karijere, to je da odustajanje nikada nije opcija. Kako gledaš na sve ovo što je novo za tebe, iako je prošlo nekoliko meseci, s obzirom na to da nikada ranije nisi igrao u VTB ligi ili Rusiji? I šta sada možeš reći kad si konačno spreman da igraš i pružiš svoj maksimum?
“Da, svakako. Mislim, ovo je moja druga godina od povrede da igram post-sezonu. Kao što si rekao, prošle godine sam igrao u Asvelu. Ovo je moja druga godina u celini da igram sezonu. Razlog zbog kojeg sam došao u Zenit je taj što se nadam odlasku u Evroligu sledeće godine. Još uvek je pitanje da li je to opcija, ali to je bila jedna od mojih namera i razloga dolaska ovde, imati prestižnu pozadinu i želja da se vratim na evroligaški status u tom pogledu.
Takođe, želim da nastavim da putujem svetom i vidim šta život nudi. To je jedan od razloga zašto nastavljam da se bavim košarkom i svojom karijerom. Pravi je blagoslov nastaviti sa igranjem košarke nakon moje tragične povrede. Ali, sve u svemu, bilo je sjajno. Bilo je sjajno. Nadamo se da možemo osvojiti VTB šampionat.”
Uzmi bonus! Prethodno si radio sa trenerom Aleksanderom Sekulićem, čitao sam tvoj intervju iz oktobra, ali u međuvremenu je došlo do promene trenera i sada je tu Dejan Radonjić. Razgovarao sam i s njim pre mesec dana, pa sada moram tebe da pitam više o njemu. U Evropi je poznat po krilatici “jaka odbrana, tranzicija u napadu”. Na prvi pogled, ta fraza deluje idealno za sve što si radio tokom karijere i načine na koje možeš doprineti timu. Kako gledaš na njegovu filozofiju, rad sa njim, i šta ti je najviše zapalo za oko kod njega i njegovih trenerskih metoda?
“Mislim da je njegova filozofija neverovatna. To je sjajna filozofija i nešto na čemu zaista baziram svoju igru. Igranje na najvišem nivou je ono oko čega mnogi timovi grade svoj napad i celokupan stil kako bi osvajali šampionate. Na kraju krajeva, to vam omogućava da imate jaku odbranu, dok istovremeno stvarate više prilika za šut i uključujete sve igrače.
Rad unutar tog sistema je sjajan. Protekli mesec je bio zaista pozitivan, uz drugačiji osećaj za stil treniranja sa Dejanom Radonjićem, fizički pristup, kao i vreme provedeno igrajući na poziciji petice. Još uvek se prilagođavam i pokušavam da se uklopim, dok radim sve što mogu da doprinesem timu i igri uopšte. Radimo dobro zajedno, u tandemu, i obavljamo zaista dobar posao. Tokom proteklog meseca, mislim da smo ostvarili skor od oko 12-1 sa njim kao novim trenerom ili možda 12-2, ali u svakom slučaju, to je sjajno iskustvo učenja. Definitivno nešto što mogu nositi sa sobom dalje u karijeri.”
U VTB ligi, imali ste impresivan niz koji je značajno popravio vašu poziciju na tabeli, dok ste u VTB Winline Basket Cupu uspeli da pobedite u utakmici “win or go home”. U ovom slučaju, pobedili ste, ali ipak idete kući, jer će Zenit biti domaćin Final Foura takmičenja. Šta možeš reći o tom iskustvu i, naravno, borbi za tvoj prvi trofej sa Zenitom? P.S. Ovakve utakmice ti takođe nisu strane s obzirom na iskustvo u dresu Oklahoma City Thundera.
“Sve što želim je da pobedim. Kao tim, ušli smo sa sjajnim mentalitetom, znali smo da ne idemo kući. Razumeli smo šta je ulog, a trener je unapred pripremio sjajan plan igre. Izašli smo tamo i sproveli ga na visokom nivou. Saznanje da ćemo mi biti domaćini turnira dalo nam je još više motivacije da to uradimo za naše navijače i naš grad. Želeli smo da obezbedimo svoje mesto i pružimo sebi pravu priliku da osvojimo kup, o čemu smo pričali od početka.
U prvih nekoliko utakmica nismo bili ni u punom sastavu. Nosili smo se sa mnogo toga — promenama trenera, igračima koji dolaze i odlaze, i povredama. Ali sada konačno imamo pun roster i mislim da smo pokazali za šta smo sposobni kada smo fokusirani i potpuno zdravi. Sada je stvar u tome da to prenesemo na Final Four i izađemo tamo da trofej zadržimo kod kuće.”
Basketball Sphere Source: St. Petersburg will host the Final Four of the VTB Winline Basketball Cup 🚨 pic.twitter.com/QlhsNy6FuO
— Basketball Sphere (@BSphere_) March 9, 2026
Moram primetiti da sam ostao impresioniran Zenitom kao klubom, infrastrukturom, gradom i svim ostalim. Kako ti vidiš sve to? I šta nam možeš reći o VTB ligi?
“To je definitivno drugačiji stil od onoga na šta sam navikao, ali u isto vreme, nivo takmičenja i stil igre su veoma visoki. Svaki trener je drugačiji, naravno, ali sveukupno stil je prilično sličan, u čemu zaista uživam. VTB liga ima mnogo talenta, tako da moraš biti spreman za igru svake večeri. Kvalitet postoji od vrha do dna. Čak su i timovi sa donjeg dela tabele jaki i imaju mlade igrače koji se razvijaju, tako da nijednu utakmicu ne smeš shvatiti olako.
Moraš izaći tamo, igrati čvrsto i dati svoj maksimum svake večeri. Nema lakih utakmica, a u isto vreme, ne smeš nijednu priliku uzimati zdravo za gotovo. Svaki put kada kročiš na teren, želiš da se takmičiš na visokom nivou — zbog sebe, zbog svog tima, pa čak i na način koji tera tvoje protivnike da budu bolji, naročito mlađe igrače. Sve je to deo rasta košarke. Sve u svemu, to je odlična liga.”
Takođe, tvoj otac je igrao košarku širom sveta, pa me zanima da li si se konsultovao sa njim pre dolaska u Rusiju. Koji je najbolji savet koji si dobio od oca? Ili možda od majke, člana porodice ili saigrača? Možeš li se setiti nečega što te vodi u karijeri?
“Mislim, on me je naučio mnogo čemu, bilo kroz ono što kaže ili vodeći sopstvenim primerom. Za mene je to bila sreća jer sam u mladosti putovao sa njim dok je on igrao preko okeana, tako da mi je to dalo rani uvid. Pre nego što sam sam došao ovde, imao sam i braću i sestre koji su igrali u inostranstvu — moje dve starije sestre i mlađeg brata. Jedna od mojih sestara je čak igrala odbojku, tako da sam imao mnogo ljudi sa kojima sam mogao da razgovaram i od kojih sam mogao da učim.
Takođe sam imao prijatelje koji su igrali u inostranstvu i još uvek igraju, pa sam mogao da čujem mnogo različitih perspektiva. Košarka mi je zaista dala mnogo u pogledu veza, prijateljstava i umrežavanja. Pomogla mi je da razumem kakva je igra ovde, ali sam u isto vreme znao da moram to sam da iskusim. Svaka zemlja je drugačija, svaka liga ima svoj stil, i to se vidi čak i na nivou Evrolige, sa različitim pristupima i rezultatima u zavisnosti od zemlje i trenerskih filozofija. Svačije iskustvo je jedinstveno, pa sam postavljao mnogo pitanja i pažljivo slušao svoju porodicu i bliske prijatelje.
Dali su mi sjajne savete i sve sam to ozbiljno shvatio. Ali na kraju, došao sam ovde da to iskusim sam, da se vratim igri koju volim i da uživam u njoj na visokom nivou, ne uzimajući ništa zdravo za gotovo. To je bio jedan od najvećih razloga zašto sam odlučio da napravim ovaj korak. Ne mogu reći da nisam bio nervozan — odlazak u nešto nepoznato, bilo da je to Rusija, Francuska ili samo napuštanje onoga na šta ste navikli u Americi, uvek je veliki korak. Ali gledajući unazad sada, srećan sam i zahvalan na prilici. To je donelo mnogo pozitive u moj život.”
Znam da je ovo bolna tema, ali gledao sam tvoje emisije pre dolaska u Evropu, i sećam se rečenice “Samo želim i dalje da igram košarku”. Da li si ikada razmišljao o odustajanju nakon povreda i problema kroz koje si prošao? Šta te je nateralo da ostaneš u košarci, odeš u Francusku, a zatim dođeš u Rusiju? Koliko je u tom trenutku teško imati pravu, iskrenu podršku porodice, prijatelja i kako ostati mentalno jak? Jer mislim da je to najveća bitka u tom trenutku.
“Da, moja supruga je bila na čelu kao moj najveći sistem podrške, zajedno sa mojom porodicom, bliskim prijateljima, pa čak i osobljem u Oklahoma Cityju, sa kojima sam i danas u kontaktu. Svi oni su mi pomogli da prođem kroz teške trenutke i prepreke sa mojom povredom. Kao što si pomenuo, taj strah se definitivno pojavio — naročito nakon prvog nazadovanja, a onda ponovo nakon drugog. To me je na kraju unazadilo skoro tri godine, i u tom trenutku zaista počneš da razmišljaš o celom putovanju i svemu što je bilo potrebno da stigneš do toga.
Počneš da se pitaš da li želiš da se vratiš tamo i ponovo rizikuješ sve nakon što si konačno ozdravio, ili ćeš pustiti da povreda definiše tvoju karijeru i otići. Za mene, odluka je bila da se vratim tamo i nastavim da radim ono što volim — da igram košarku. Tokom te tri godine, bio sam povređen dve, ali sam i dalje bio pod ugovorom u Oklahoma Cityju. Gledanje sa strane, naročito tokom plej-of serija kada smo imali pravu šansu da se borimo za titulu, bilo je izuzetno teško.
Saznanje da nisam mogao biti tamo i pomagati timu činilo je to još frustrirajućim. Ti momenti su ostali uz mene i postali ogroman izvor motivacije kada sam bio blizu donošenja te odluke — da li da se vratim ili povučem. Na kraju, oni su me pogurali da se vratim i pokušam još jednom. Sada mnogo bolje vodim računa o svom telu i ništa ne uzimam zdravo za gotovo. Svaki put kada kročim na teren, pokušavam da uživam i igram sa osmehom, znajući koliko brzo sve to može biti oduzeto.
Cenim veze i odnose koje gradim usput, i celo iskustvo mi je dalo drugačiju perspektivu — ne samo o košarci, već i o životu uopšte. Pokušavam da te lekcije primenim ne samo na sebe, već i da pomognem mlađim igračima koji možda prolaze kroz slične situacije. Nikada ne znaš šta život donosi, pa samo pokušavam da vodim druge i, kao što sam rekao ranije, pomognem da košarka ide napred.”
Od kog saigrača si najviše naučio? Svaki mladi NBA igrač obično ima mentora, nekoga ko ga uzme pod svoje. Ko je to bio u tvom slučaju, i koje veterane bi istakao kao velike profesionalce i odlične saigrače koji su ti pomogli u teškim trenucima?
“Svakako, svakako. Još uvek mi je malo čudno kada me zovu veteranom, jer osećam kao da je postojala praznina u mojoj karijeri gde nisam u potpunosti stekao to iskustvo. Kada su u pitanju momci koji su uticali na mene, rekao bih Kendricka Perkinsa i Dereka Fishera sigurno. Ali takođe Russella Westbrooka i Kevina Duranta — čak i kada su bili mladi, bili su ispred svog vremena u pogledu onoga što su znali i kako su se nosili sa svim izazovima na svojim leđima.
Zaista su mi pomogli na mom putu. Serge Ibaka je bio još jedan važan igrač takođe. Bio sam kao sunđer sve vreme, pokušavajući da naučim sve što mogu. Iskreno mogu reći da je i Sam Presti odigrao veliku ulogu u tome. On bi me povukao u stranu i podelio reči mudrosti, i ti momenti su mi mnogo značili. Tako da da, svi ti momci su bili veoma važne figure u mom životu.”
Mnogi igrači prolaze kroz lične borbe o kojima se retko priča. Ti si neko ko je proveo mnogo godina u NBA i sada imaš iskustvo i u Evropi. Mislim da mnogi ljudi ne razumeju da novac nije odgovor na sve. Čitali smo o borbama sa mentalnim zdravljem velikih igrača — Kevin Love je pisao o tome, Ricky Rubio se povukao iz košarke na neko vreme zbog toga, a Paul George je takođe javno govorio na ovu temu.
Kako izgleda ta unutrašnja bitka? Svi imaju trenutke kada više ne osećaju motivaciju za ono što rade — povrede, konstantna putovanja, letovi, odvojenost od porodice. Kako vidiš celu tu situaciju gde neki navijači gledaju samo statistiku i brojeve, tretirajući igrače kao robote, dok svi imaju emocije i lične borbe koje kriju?
“Mislim, zvuči jednostavno kada o tome pričaš, ali nije. Zaista to ne razumeš dok sam ne prođeš kroz to i ne iskusiš sve te različite izazove koji ti se nađu na putu. Postoje stvari koje nikakva količina novca ne može da popravi. Naravno, novac može pomoći na određene načine, možda ti kupiti malo vremena ili udobnosti, ali na kraju dana, dostigneš tačku gde počneš da se pitaš koliko je dovoljno. Nematerijalne stvari u životu su one koje jednostavno ne možeš zameniti.
Svi igramo košarku da bismo se ostvarili i obezbedili svoje porodice, ali kada te košarka više ne ispunjava, onda moraš da se zapitaš šta te ispunjava. Neki momci dođu do te tačke ranije nego drugi. Bilo da je to sagorevanje od konstantnih utakmica, treninga i rada, ili samo život u hali bez balansa, to može uzeti svoj danak. Moraš naći vremena da uživaš u životu, provodiš vreme sa porodicom i prijateljima i stvoriš sigurno i zdravo okruženje za sebe. Život može mnogo toga da baci na tebe. Postoje stvarne životne situacije van košarke, a ponekad postanu još komplikovanije kada je novac uključen.
Počneš da se pitaš ko je zaista tu za tebe. Takođe postaje važno pronaći prave ljude oko sebe, posebno partnera u kog možeš imati poverenja i na kog možeš da se osloniš. Mnogo momaka se bori sa tim, i ako to ne prepoznaš rano, može dovesti do loših navika i teških situacija. Svaka osoba je drugačija, pa moraš da shvatiš šta tebi odgovara što je pre moguće. Nije sve tako glamurozno kao što izgleda na TV-u. Mnogo toga se dešava iza kulisa — briga o telu, pravilna ishrana, upravljanje finansijama, rukovanje porodičnim obavezama i suočavanje sa stalnim pritiskom.
Ljudi očekuju da imaš sve odgovore, naročito kada uđeš u ligu sa 18 ili 19 godina. Mnogo momaka zapravo ne dobije priliku da odraste kako treba, i ako nisi oprezan, možeš završiti kao odrastao čovek sa dečijim mentalitetom. U nekom trenutku, svako udari u taj zid gde mora da odraste i evoluira. Neki ljudi stignu tamo brže od drugih. Što ranije to prepoznaš, biće ti bolje.
NBA radi dobar posao pružajući sisteme podrške i resurse za igrače, dajući im ljude sa kojima mogu da razgovaraju i načine da upravljaju pritiskom. To ne rešava sve, ali definitivno pomaže. Na kraju dana, svi znamo da novac nije sve. Postoje stvarni životni problemi koje novac ne može popraviti ili ukloniti. Zato je važno ceniti ono što imaš i ništa ne uzimati zdravo za gotovo.”
Ego u profesionalnom sportu kao ključni faktor — ti si igrač koji je uvek bio spreman da se žrtvuje za tim, radeći ono što najbolje znaš bez problema sa tim što je lopta uglavnom u rukama tvojih saigrača. Imamo retke primere velikih igrača koji to rade.
Dwyane Wade je prihvatio da bude druga opcija kada je LeBron došao u Miami, a sada je LeBron James prihvatio da bude druga opcija kada se Luka pridružio Lakersima. Neki igrači to nikada nisu uradili, i zato su rezultati ponekad izostajali. Kako gledaš na tim u kojem je ključno imati igrače koji su spremni da stave ego po strani zarad uspeha tima?
“Nažalost, prošao sam kroz mnogo tih iskustava (smeh). Ali kao što rekoh, uvek pokušavam da naučim što više iz njih. I dan danas pristupam stvarima na taj način — bilo da je to moje sopstveno iskustvo ili učenje od drugih. Budući da sam bio u Oklahoma Cityju i video kako stvari funkcionišu širom lige, shvatiš da su određeni kvaliteti obavezni. U isto vreme, kao i sve u životu, radi se o balansu. Potrebna vam je emocionalna stabilnost i svest o tome kada treba nešto pokrenuti, a kada se povući.
To je zapravo emocionalna inteligencija. Ako to možete kontrolisati, bićete na mnogo boljem mestu — ne samo u košarci, već i u životu. Odrastajući, bio sam veliki fan Spursa. Mnogo sam slušao Gregga Popovicha i gledao Tima Duncana, Tonyja Parkera i ceo taj tim. Tim je imao ego kao i svaki veliki igrač, ali je takođe bio neverovatno nesebičan. U velikim momentima, on bi iskoračio, ali je takođe verovao svojim saigračima i nije oklevao da se povuče kada je trebalo. To je nešto što sam uvek poštovao.
Slične filozofije možete videti kod trenera kao što je Phil Jackson i igrača poput Michaela Jordana i Kobea Bryanta — nikada ne polete previše, niti padnu prenisko, ostaju pribrani i razumeju kako da upravljaju svojim emocijama. Radi se o tome da znaš kada treba da pritisneš taj prekidač i da imaš emocionalnu inteligenciju da to uradiš.
Za mene, radi se o prilagođavanju onome što timu treba i pokušaju da vodim kroz jedinstvo. Ako pustite da vam ego stane na put, možda ćete misliti da možete sve sami, ali istorija igre pokazuje da to nikada nije slučaj. Čak i najvećim igračima ikada bio je potreban tim. To je ključ — jedinstvo i držanje ega pod kontrolom. Tako se pobeđuje.”
Želim da te pitam ovo jer si pomenuo trenere. Igrao si u Evroligi, sada si u Rusiji, i imaš NBA iskustvo. Često čujemo da je NBA liga igrača. Postoji samo nekoliko trenera koje možeš imenovati kao glavne autoritete. Da li misliš da je drugačije u Evropi, gde su mnogi timovi više vođeni trenerima i gde je trener najveći autoritet?
Videli smo primere kao što je Sergio Scariolo koji je otišao u NBA kao pomoćni trener u Toronto i osvojio titulu, ili Ettore Messina koji se pridružio San Antonio Spursima kao asistent. Kako vidiš razliku između NBA i Evrope kada je u pitanju uloga i važnost trenera unutar timova i takmičenja?
“Mislim da je trener izuzetno važno na svakom nivou. To je ključni deo igre. U ovoj fazi moje karijere, čak sam zainteresovan da se i sam bavim trenerskim poslom, pa pokušavam da uzmem nešto iz svakog iskustva. Što se tiče tvog pitanja, da li je NBA više liga igrača, a Evropa više vođena trenerima — poštujem oba pristupa. Ali po mom mišljenju, najbolji timovi pronalaze balans. Kao što sam ranije napomenuo, radi se o jedinstvu.
Morate dozvoliti igračima da budu ono što jesu, dok ih treneri postavljaju u najbolju poziciju da maksimizuju svoj potencijal i učine da tim funkcioniše kao celina. To ide u oba smera. Igrači mogu osetiti igru u realnom vremenu — košarka je veoma instinktivna. Ali treneri vide stvari iz drugačije perspektive koju igrači mogu propustiti. Zato je toliko važno da obe strane rade zajedno, u tandemu. Najbolji timovi su oni koji uspevaju to da urade.
Čak i najveći treneri imaju sjajne igrače. Pitanje je da li možete maksimizovati te igrače i postaviti ih u poziciju da uspeju, ili ego stane na put — bilo da je to trenerov ili igračev ego. Na kraju krajeva, radi se o izgradnji tog odnosa i izvlačenju maksimuma iz grupe. Trenerima je potrebno da igrači prihvate njihove ideje, a igračima je potrebno da veruju treneru. To uzajamno poštovanje i povezanost su ono što vodi do uspeha.”
Ne mogu da izbegnem pitanje o Evroligi — igrao si protiv Crvene zvezde i Partizana i takođe proveo vreme u takmičenju. Bio si i saigrač si sa Joffreyjem Lauvergneom — da li si razgovarao sa njim o njegovom vremenu u Partizanu, njegovoj povezanosti sa klubom i dešavanjima sa Željkom Obradovićem? Verovatno si pratio kroz medije sve što se dešavalo kada je napustio tim. Šta nam možeš reći o tome?”
“Svakako. Joffrey i ja smo vodili mnogo razgovora i još uvek pričamo o tome. Uvek je govorio veoma pohvalno o Partizanu, naročito tokom vremena u Asvelu. Zaista je uživao u svom vremenu tamo i ima mnogo ljubavi prema klubu. Takođe je pričao o treneru — rekao mi je: ‘Voleo bi ga, ali moraš da se navikneš na to da viče na tebe.’ Ali rekao je da je, osim toga, on neverovatan trener. Mislim, on je jedan od najuspešnijih trenera ikada, zar ne?”
Da, devet titula Evrolige…
“Tačno, to je neverovatno. Tako da da, imali smo mnogo razgovora, naročito kada smo išli u Beograd i imali priliku da igramo tamo. Čak i kada smo igrali sa Crvenom zvezdom, pričali smo o Partizanu. Njegova ljubav prema klubu je ogromna.
Takođe, jedan od mojih dobrih prijatelja, Cameron Payne, bio je tamo nedavno, i rekao mi je mnogo sjajnih stvari o Partizanu pre nego što se vratio u Philadelphia 76erse u NBA. Nesrećno je kako su se stvari odvijale za Partizan, ali su se definitivno podigli pred kraj sezone.”
Šta možeš reći o Crvenoj zvezdi?
“I Crvena zvezda se probija. Nisam toliko upoznat sa njima kao sa Partizanom, ali znam da imaju neke zaista dobre igrače. Igrao sam sa Jaredom Butlerom i Devonteom Grahamom, tako da znam da i oni definitivno pokušavaju da naprave iskorak. Imaju roster i sposobnost da to urade. Ako se povežu, imam puno poverenje u njih.”
Tako je — Devonte Graham se nije zadržao dugo, a nakon njegove povrede, Jared Butler je doveden kao zamena i pokazao je širok ofanzivni arsenal.
“Mislim, on je neverovatan igrač. Kao što si rekao, veoma kvalitetan igrač sa sjajnim osećajem za igru. Igrao je mnogo pik-en-rola za nas i uvek je igrao sa visokim nivoom smirenosti. On je više kao floor general, ako to ima smisla, neko ko zna kada da postavi saigrače na prave pozicije, kada da napadne, a kada da razigrava.
On jednostavno ima sjajno opšte razumevanje igre. Nema sumnje da je on igrač visokog nivoa i nije iznenađujuće videti ga u poziciji u kojoj je sa Crvenom zvezdom. Mislim da će nastaviti da radi sjajne stvari. Već je pokazao mnogo, ali verujem da će napraviti još više buke u plej-ofu.”
Da li veruješ da bi sledeći korak za njega mogao biti povratak u NBA? Mnogo igrača iz SAD-a i dalje ima taj cilj.
“Jared Butler? Definitivno mislim da ima šansu. Bio je tamo ne tako davno, pa ako nastavi da se dokazuje i nastavi da napreduje, nema sumnje da može dobiti još jednu priliku. Ali u isto vreme, ako ovaj projekat NBA Europe postane stvarnost, zašto ne izgraditi karijeru ovde?
Košarka u Evropi je na veoma visokom nivou i definitivno možete ostvariti sjajnu karijeru. Lično, veoma uživam u načinu života u inostranstvu. Ali svako je drugačiji — to je samo moja perspektiva. Na kraju dana, to je do njega. On će imati taj izbor.”
Možeš li mi dati svoje predviđanje za Final Four Evrolige u ovom trenutku? Tabela je trenutno haotična — šest ili sedam timova deli samo nekoliko pobeda, tako da je sve moguće. Ali iz tvoje perspektive, koje timove vidiš na Final Four-u?
“Mislim, išao bih sa Olympiacosom, samo zato što sam veliki fan njihovog stila igre i imaju sjajan roster. Takođe mi se veoma sviđa način na koji Real Madrid igra trenutno. Morate uključiti i Fenerbahce, iako u poslednje vreme ne funkcionišu onako kako bi verovatno trebalo. I neću otpisati Hapoel Tel Aviv. Iako su izgubili prednost domaćeg terena, i dalje imaju veoma jak roster sa igračima koji zaista mogu da postižu poene. Tako da da, to bi bila moja predviđanja za Final Four trenutno.”
Možeš li mi reći ko je bio najteži igrač protiv kojeg si igrao u Evropi? Znam tvoj odgovor za NBA — pomenuo si Stepha Curryja i Klaya Thompsona u prethodnim intervjuima — ali ko se izdvaja u Evropi kao najopasniji ofanzivni igrač za čuvanje?
“To je sjajno pitanje, jer nisam uvek bio u mogućnosti da čuvam igrače koje bih želeo (smeh). Postoji mnogo talenta u Evroligi, nema sumnje. Ali ako bih morao da izaberem jednog, rekao bih Sashu Vezenkova iz Olympiacosa. On je bio zaista težak za čuvanje. Drži te na oprezu celu utakmicu.
Zapravo bih ga uporedio sa Klayem Thompsonom u pogledu toga kako igra. Mnogo se kreće bez lopte, koristi tonu blokova i ne treba mu mnogo driblinga da bi uputio šut. Ako mu date makar malo prostora, šutiraće. Povrh toga, veoma je promućuran i vešt igrač. Tako da da, on je definitivno jedan od najtežih momaka za čuvanje u Evropi.”
Za kraj, koja bi bila tvoja startna petorka sastavljena od saigrača sa kojima si igrao tokom karijere?
“Da počnemo ovako, Russell Westbrook na poziciju plejmejkera, a Kyrie Irving na dvojku. Proveo sam malo vremena sa Irvingom u Brooklynu, tako da moram njega da uključim. Na trojci idem sa Kevinom Durantom. Na četiri ću pomešati — moram da pomenem dva imena, Andrey Vorontsevich (smeh), pozdrav za Sevu! I Serge Ibaka. Obojica bi mogli da se uklope tu u zavisnosti od protivnika.
Na petici idem sa mojim čovekom, Stevenom Adamsom. To je moj brat, sigurno. Čak mi je rekao da bi mogao da svrati u Rusiju. Videćemo, možda za plej-of, pošto je on van stroja do kraja sezone zbog povrede.” – zaključio je uz osmeh Andre Roberson na kraju opširnog razgovora za Basketball Sphere.
