Drugi sagovornik u serijalu Basketball Sphere “When the Noise Stops” je Andreas Pistiolis, trener moskovskog CSKA.
Trideset godina Andreas Pistiolis sedeo je pored ljudi koji donose konačne odluke. Prvo Željko Obradović, zatim Dimitris Itoudis, a potom, u Galatasarayu i sada u Moskvi, on sam.
Grk koji je svoj dom gradio u gradovima koji nikada nisu bili njegovi i koji kaže da je naučio da se bilo gde oseća kao kod kuće.
Razgovarali smo o sumnji koja se krije iza svake samouverene odluke, o tome šta igrač otkrije već u prvom minutu razgovora, ali i o tome zašto je noć posle osvajanja titule ona koju želi da završi što je pre moguće. Košarka je za njega oduvek bila ono uz šta je stajao dok se ostatak njegovog života odvijao.
Sa 15 godina već si znao da nećeš biti igrač na najvišem nivou, iako si nastavio da igraš još nekoliko godina. Kada ti je postalo jasno da će košarka ipak biti čitav tvoj život?
„Da budem precizan, prestao sam da igram sa oko 18 godina. Ali već sa 15 sam znao da želim da budem trener. Nije to bio jedan konkretan dan, već osećaj koji je postajao sve jači kako sam odrastao.
Znao sam da neću igrati na visokom nivou, a to je bio jedini nivo koji me je zanimao. Istovremeno, znao sam da košarka mora da ostane deo mog života. Taktika, sve to, oduvek me je uzbuđivalo. Tako sam pronašao svoj put.“
Proveo si gotovo tri decenije u jednom klubu, a onda si sa 35 godina prvi put napustio Grčku. Šta ti je odlazak oduzeo, a da to nisi očekivao?
„Bila je to veoma teška odluka, napustiti Panatinaikos i Grčku, ali na kraju prava. Izvela me je iz zone komfora. Kada to uradiš, nema sigurnosne mreže i nema izlaza. Shvatiš da si potpuno unutra, u tome što radiš.
Mnogo sam naučio kroz kontakt sa različitim kulturama i različitim načinima rada. Proširio sam vidike, kako u pristupu stvarima, tako i u načinu na koji radim. To je bio poklon skriven u odlasku iz svoje zemlje i svog tima.“
Bio si bliži Obradoviću, a zatim Itoudisu, nego bilo ko drugi. Šta si video kod njih što košarka nikada nije videla?
„Ljudi uvek vide uspeh. Vide rezultat, ali ne i sve što se dešava na putu do njega. Ono što niko nikada ne vidi jeste proces. Sumnja, pitanja, način na koji se dolazi do sigurnosti.
Pravi lideri sve preispituju, a na kraju deluju sigurno i samouvereno kada donesu odluke. Većina ljudi nikada ne vidi trenutak kada se suočavaš sa dilemom, pre nego što dođeš do te sigurnosti. To je važilo i za Željka i Dimitrisa, a još više znači kada govorimo o njima zbog svega što su osvojili.“
Onda je došao Galatasaray i klupa je prvi put bila samo tvoja. Šta si tamo osetio, a što ti 16 godina u ulozi asistenta nikada nije pružilo?
„Uzbuđenje, ali i odgovornost. Ne samo da sam dobio priliku da budem prvi trener, već sam je dobio u velikom klubu sa mnogo navijača i nultom tolerancijom. Ti navijači očekuju pobede. Bio sam spreman za to. Nisam imao romantičan pogled na celu situaciju.
Razumeo sam poteškoće i znao da moram da učim dok radim. Pritisak svake odluke je nešto na šta se postepeno navikavaš, iako nikada ne možeš biti potpuno spreman. Bez obzira na to šta zamišljaš, ne možeš znati sa čim ćeš se suočiti kada si jedini koji donosi odluke i kada sve što uradiš utiče na sve ostalo.“
Jednom si rekao da je Istanbul bio prvo mesto na kojem si se odmah osećao kao kod kuće. Više ne živiš tamo. Šta ti i dalje nedostaje?
„Grci i Turci, kao i ljudi sa Balkana generalno, fokusiraju se na naše razlike. Ali imamo mnogo više toga zajedničkog nego što nas razdvaja. Grku je lako da se oseća kao kod kuće u Turskoj, a to je bilo moje iskustvo u Istanbulu.
Nedostaje mi. Ono što sam najbolje uradio u životu jeste to što sam uspevao da napravim dom na svakom mestu na kojem sam živeo. U Moskvi živim više od deset godina, sa jednom pauzom, i ona je takođe moj dom. Isto se dešava kada se vratim u Atinu.“
Kada sediš preko puta igrača kojeg možda želiš da potpišeš, šta kod njega čitaš, a da nema nikakve veze sa načinom na koji igra?
„Volim da razgovaram sa igračima. Možeš da pogledaš sve snimke i prikupiš informacije, ali neke stvari možeš da vidiš samo licem u lice. Želim da vidim kako reaguju kada im kažem koja će biti njihova uloga i kako je prihvataju. Taj razgovor ti daje osećaj za njihovu kulturu i inteligenciju.
Ljudi pričaju svoju priču kroz način na koji govore, čak i kada toga nisu svesni. Reči koje osoba bira karakteristične su upravo za nju. One otkrivaju kako razmišlja i odakle dolazi. Zato mi je najvažnije u tom razgovoru da razumem čoveka, a zatim procenim da li je kompatibilan sa načinom na koji ja razmišljam.“
Pobeđivanje je postalo navika u CSKA. Šta se dešava u tebi noć nakon osvajanja titule, kada zgrada ostane prazna?
„Mnogo puta sam rekao da više uživam u delu koji te vodi do titule nego u onome što dolazi posle nje. Nisam dobar u proslavama. Nisam dobar u uživanju u slavi. Najbolje funkcionišem u radu i svakodnevnom naporu.
Tokom proslave osećam zadovoljstvo, sreću što nisam izneverio ljude oko sebe, svoje igrače, upravu, navijače. Ali deo mog uma je već usmeren na sledeći korak, već gradim proces koji vodi ka sledećoj tituli. Trenutak nakon osvajanja titule mi je najmanje važan. To je deo kroz koji prođem što je brže moguće. Ono zbog čega živim jeste sve što dolazi pre toga.“
Kada se sve završi, šta želiš da ljudi koji žive sa tobom, a ne navijači, kažu o čoveku koji se vratio kući iz tih noći?
„Da je sve u vezi sa mnom bilo iskreno. Da je ono što govorim upravo ono što dobijate, da sam ostao veran svojoj reči i da nikada nikoga nisam prevario. Najviše od svega, da sam osoba koja ti čuva leđa u teškim trenucima, neko na koga možeš da se osloniš kada je najteže. Želim da ljudi koji su mi bliski znaju da ću biti uz njih kada bude teško. To je nasleđe do kojeg mi je stalo, na ličnom nivou.“
Postoji obrazac ispod svega što Pistiolis govori.
Sumnja iza samouverene odluke, dom izgrađen u svakom gradu koji nikada nije bio njegov, pobeda kroz koju žuri kako bi se vratio poslu. Čovek je koji je čitav život proveo na mestu pored onoga koji donosi odluke, a potom i na samom mestu donosica odluka, i koji deluje najspokojnije upravo u delu kroz koji svi ostali pokušavaju što pre da prođu.
Ne želi da ga pamte po titulama. Želi da ga pamte kao čoveka koji je bio uz svoje ljude kada je bilo teško. Za nekoga ko pobeđuje onoliko često koliko on to čini, to je najtiša ambicija u prostoriji.
Sledeći u serijalu „When the Noise Stops“: Iffe Lundberg, čovek koji voli da razmišlja u tišini.
„When the Noise Stops“ je serijal pisanih intervjua Miloša Srđanova za Basketball Sphere. Bavi se ljudima iz košarke i svime osim košarke.
WHEN THE NOISE STOPS | DUSTIN SLEVA
— Basketball Sphere (@bsphere_rs) August 3, 2026
"Dustin Sleva je kosio travu u predgrađu Pitsburga kada je zazvonio telefon…"
„When the Noise Stops“ je serijal pisanih intervjua na Basketball Sphere.
Bavi se ljudima iz sveta košarke i svime osim košarke.https://t.co/IXD1AIRDzB
