Trener Budućnosti Andrej Žakelj o praćenju ciklona, sečenju drva za zimu sa ocem i decembru kada je novac nestao za Basketball Sphere u sklopu serijala “When The Noise Stops”.
Andrej Žakelj prati radarske snimke oluja sa druge strane sveta i nekada je razmišljao da studira meteorologiju. U porodičnoj kući u Sloveniji sada je ostalo samo cveće, o kojem njegova majka i dalje brine. Ovo mu je peta godina u Podgorici. Razgovarali smo o svemu tome, ali ne i o košarci.
Pratiš vremensku prognozu i radarske snimke iz celog sveta, ciklone, uragane, sve to. Kako je počelo tvoje interesovanje?
„Vremenska prognoza, mape i geografija uopšte oduvek su bili među mojim najvećim hobijima. Redovno pratim radarske snimke iz celog sveta, ciklone, uragane i druge vremenske pojave. Imam i nekoliko aplikacija koje svakodnevno koristim, za Evropu, Balkan, a najviše za naš region.“
„Ni sam ne znam odakle to interesovanje dolazi, ali sećam se da je postojalo još u osnovnoj i srednjoj školi. Vremenom se nije promenilo, pa i sada, u nešto zrelijim godinama, sa istim interesovanjem pratim sve što ima veze sa meteorologijom i iskreno mislim da bih mogao da se bavim time.“
„U jednom trenutku sam čak razmišljao da to studiram. Na kraju sam odustao. Fizika mi nikada nije bila omiljeni predmet, pa je meteorologija ostala hobi i velika ljubav kojoj se i dalje sa zadovoljstvom posvećujem. To nije nešto što delim sa mnogo ljudi. Opušta me i zanima, a to je sasvim dovoljno.“
Jednom si rekao da ti iz Slovenije najviše nedostaje rad u bašti. Šta je tamo raslo poslednji put kada si bio kod kuće?
„Imamo porodičnu kuću i uvek ima nešto da se radi oko nje. Tu je i bašta, o kojoj su se najviše brinuli majka i otac. Naravno, voleo sam da pomognem. I sada, kada odem kući, volim da pokosim travu ili uradim neke manje poslove u dvorištu.“
„Osim toga, kada sam bio mlađi, često sam sa ocem išao u šumu da sečemo drva za zimu. To su stvari koje mi sada pomalo nedostaju, jer me opuštaju i potpuno odvlače od posla i svakodnevnog razmišljanja.“
„Poslednji put kada sam bio kod kuće nije bilo mnogo toga da se radi, jer je uglavnom ostalo samo cveće oko kuće, o kojem moja majka i dalje veoma pažljivo brine.“
Sam si jednom primetio da te ljudi doživljavaju ozbiljnijim nego što zapravo jesi. Kada si to prvi put primetio?
„Rekao bih da su to drugi primetili. Mnogi su mi direktno govorili da sam drugačiji na terenu i kada je posao u pitanju nego kada sam van njega. Kažu da ostavljam utisak ozbiljnije i zatvorenije osobe i mislim da su u pravu.“
„To nije namerno, jednostavno postanem takav kada se fokusiram na posao, jer želim da pružim maksimum i da se potpuno posvetim onome što radim. Sa druge strane, u privatnom životu i van terena mnogo sam opušteniji. Moji najbliži prijatelji i porodica to najbolje znaju, tako da mi ta ozbiljnost na poslu nikada nije predstavljala problem.“
Prestao si da igraš sa 27 godina i iste godine počeo da se baviš trenerskim poslom. Da li je to bila tvoja odluka ili je neko drugi odlučio umesto tebe?
„Da, prilično rano sam završio igračku karijeru. Profesionalno sam igrao u Sloveniji i mogu da kažem da sam bio talentovan. Prošao sam kroz mlađe reprezentativne selekcije Slovenije i imao sam dobru perspektivu.“
„Nažalost, tokom karijere sam imao mnogo problema sa povredama i dve manje operacije. Jednostavno sam shvatio da nisam sposoban da izdržim ritam koji zahtevaju dva treninga dnevno i igranje na visokom nivou. Upravo zbog toga, kada se pojavila prilika da postanem trener, nisam mnogo razmišljao. Odmah sam prihvatio i to je u potpunosti bila moja odluka.“
Osvojio si šest trofeja u Primorskoj kao pomoćni trener. Da li posao pomoćnika zaista priprema čoveka za izazove glavnog trenera?
„Da, priprema. U Primorskoj je postojala zaista lepa priča, samo bih voleo da je trajala duže. Nažalost, nije. Imali smo odličan tim, kvalitetan stručni štab i vrhunske uslove za rad. Unutar grupe stvorila se posebna hemija i upravo je ona donela rezultate, zbog čega mi je veoma žao što sve to nije duže trajalo.“
„Bio sam pomoćnik Jurici Golemcu i verujem da sam mnogo naučio od njega, kao i od ostalih trenera sa kojima sam radio. Period koji sam proveo kao pomoćnik bio je izuzetno važan za moj razvoj i mnogo mi je značio.“
„Naravno, ne mislim da je rad u ulozi pomoćnog trenera neophodan uslov da bi neko kasnije uspeo kao glavni trener. Postoji mnogo primera koji to dokazuju. Ali kada govorim o sebi, siguran sam da mi je to iskustvo mnogo pomoglo.“
U decembru 2019. godine nestalo je novca, svi su otišli, a tebi je ostalo ono što je još bilo tu. Zašto si pristao?
„Tako je. Nažalost, krajem 2019. godine klub je ostao bez finansijskih sredstava. Više od polovine ekipe je otišlo, zajedno sa glavnim trenerom. Ostali smo sa šest ili sedam igrača. U stručnom štabu sam ostao samo ja, zajedno sa trenerom koji mi je u tom trenutku bio pomoćnik.“
„Zašto sam pristao da preuzmem ekipu? Iskreno, u tom trenutku nisam imao drugu opciju. Mogao sam da odem kući, kao što su mnogi drugi uradili, ali odlučio sam da ostanem i okušam se u ulozi glavnog trenera. Delovalo mi je kao jedini logičan potez.“
„Na kraju se ispostavilo da je to bila dobra odluka. Do kraja sezone ostvarili smo rezultate koji su prevazišli svačija očekivanja, a u februaru smo čak osvojili i Kup Slovenije. To iskustvo mi je pokazalo da se i iz najtežih situacija mogu izvući pozitivne stvari. Verujem da je odluka da ostanem u Primorskoj i preuzmem ekipu bila jedan od najvažnijih poteza u mojoj karijeri.“
Rekao si da Slovenci rade po propisima, a da se ovde sve završava dogovorom. Gde si ti danas između ta dva načina razmišljanja?
„Mislim da svi znamo da smo mi Slovenci možda malo, da tako kažem, zategnutiji. Volimo da sve bude po pravilima, organizovano i onako kako je propisano, dok nekako, što se više ide ka jugu, toga ima sve manje. Ljudi iz drugih krajeva češće veruju dogovoru i fleksibilniji su u svakodnevnim situacijama.“
„To ne znači da je jedan pristup bolji od drugog. Naprotiv, mislim da oba imaju svoje prednosti. Idealna kombinacija bila bi da Slovenci zadrže tu disciplinu i poštovanje pravila, ali da budu malo opušteniji i spremniji da se prilagode kada je to potrebno. Isto tako, mislim da bi ovde ponekad malo više reda i organizacije dobro došlo.“
„A gde sam ja danas između ta dva mentaliteta? Rekao bih negde na sredini, pola jednog, pola drugog pristupa.“
Svaki dan radiš na jeziku koji ti nije maternji. Šta se izgubi između onoga što želiš da kažeš i onoga što oni čuju?
„Znaš kako je, jezik svakako može da bude izazov. Ovde u Crnoj Gori govorim strani jezik, da tako kažem, dok je na terenu uglavnom engleski. Naravno, u takvim situacijama nešto može da se izgubi u komunikaciji.“
„Ipak, mislim da igrači uglavnom čuju ono što žele da čuju, bez obzira na jezik. I ja sam bio takav kada sam igrao i verujem da se to nije mnogo promenilo. Lično ne mislim da mnogo toga može da se izgubi zbog jezika, jer se na treningu iste stvari ponavljaju iz dana u dan. Kroz rad i ponavljanje svima postane jasno šta se od njih traži i šta se očekuje.“
„Naravno, neke stvari odgovaraju određenim igračima, a neke ne. Ponekad se čak desi da se ponašaju kao da nisu čuli ono što im je rečeno, ali i to je deo sporta. Mislim da su to potpuno normalne situacije i da u njima nema ničeg neobičnog.“
Kada je Budućnost pozvala, rekao si da si se dvoumio. Oko čega si se zapravo dvoumio?
„Da, malo sam se dvoumio, ali pre svega zato što volim da imam određenu kontrolu nad procesom. U Derbiju sam samostalno gradio ekipu i imao jasnu viziju kako želim da radim i u kom pravcu želim da razvijam grupu.“
„Onda je, prilično rano u sezoni, već u novembru, stigao poziv Budućnosti. Iskreno, u tom trenutku bio sam potpuno fokusiran na posao koji sam radio u Derbiju. Sa druge strane, to je poziv koji se ne odbija.“
„Moja dilema nije bila vezana za sam klub, već za to što sam znao da tamo neću imati isti nivo kontrole i isti sistem koji sam već izgradio. Bilo je jasno da ću morati da se prilagodim novom okruženju i novoj ekipi i u jednom trenutku nisam bio siguran da li sam spreman za to.“
„Na kraju se ispostavilo da je odluka bila dobra. Već u toj prvoj sezoni uspeli smo da uspostavimo način rada, uvedemo red i izgradimo način funkcionisanja koji je odgovarao ekipi. Mislim da smo dobro završili sezonu, a rezultati su pokazali da je posao koji smo radili imao smisla. Na kraju verujem da su ljudi u klubu i svi koji su bili deo tog procesa bili zadovoljni.“
Šta si spreman da oprostiš igraču zato što se uklapa u tvoj sistem?
„Igrači, a posebno treneri, uvek su u situaciji da moraju da se prilagođavaju. Upravo zbog toga smo ponekad spremni, kako se kaže, da zažmurimo na jedno oko i pustimo neke stvari.“
„Nijedan igrač nije savršen. Svako ima svoje vrline i mane, a posao trenera je da proceni da li se te karakteristike uklapaju u sistem koji želi da izgradi i da li ekipa sa njima može da funkcioniše. Naravno, postoje sitnice koje trener mora da prihvati i kada nisu na nivou koji bi želeo, ako zauzvrat od tog igrača dobija druge važne kvalitete. O čemu je tačno reč zavisi od slučaja do slučaja.“
„Međutim, kada su u pitanju karakter, želja i ambicija, tu mislim da nema kompromisa. To su osobine koje svaki igrač mora da ima. Sve ostalo može da se ispravi, unapredi ili istrpi, ali bez pravog karaktera i želje za radom teško je ostvariti ozbiljan rezultat.“
Trener Žakelj odgovara na sve i gotovo ništa ne ostavlja otvorenim. Povrede i dve operacije, karijera završena sa 27 godina, a odmah zatim i rečenica da je to u potpunosti bila njegova odluka. Klub je ostao bez novca, polovina ekipe je otišla, a na kraju se ispostavilo da je to bila dobra odluka. Dilema pre dolaska u Budućnost, i ponovo – na kraju se ispostavilo da je odluka bila dobra. Sve teško u ovom razgovoru dolazi već rešeno, sa poznatim ishodom.
U sledećoj epizodi serijala “When the Noise Stops”: Jaleen Smith – o zemlji koju nije umeo ni da pronađe na mapi, a iz koje danas ne može da zamisli da ode.
“When the Noise Stops” je serijal pisanih intervjua autora Miloša Srđanova za Basketball Sphere. U njemu se sa ljudima iz sveta košarke razgovara o svemu – osim o košarci.
