Bogdan Tanjević, legenedarni crnogorski trener, govorio je za Basketball Sphere o svojim trenerskim počecima i odrastanju uz Aleksandra Nikolića, velikom problemu koji NCAA predstavlja za Evropu, a osvrnuo se i na sezone Crvene zvezde i Partizana.
Čovek koji je oduvek privlačio pažnju – najpre svojim uspesima, a zatim i pristupom, načinom na koji je godinama komentarisao košarkaške događaje – i danas, sa 78 godina na leđima, ostaje snažno vezan za svoju prvu ljubav: košarku.
Reč je, naravno, o gospodinu Bogdanu Tanjeviću – legendi jugoslovenske košarke kroz čije su ruke prošli neki od najvećih igrača sa prostora Balkana, pre svih Dejan Bodiroga i Predrag Stojaković.
Strog, ali pravedan – verovatno je najbolji opis ovog crnogorskog stručnjaka, koji u svojoj bogatoj riznici trofeja ima i titulu prvaka Evrope sa sarajevskom Bosnom, zlato sa EuroBasketa sa Italijom, kao i srebro sa MundoBasketa sa Turskom.
Uspešan u različitim erama košarke, što samo dodatno potvrđuje njegov status jednog od najcenjenijih košarkaških stručnjaka ikada sa ovih prostora.
Uzmi bonus! 
Počeci trenerske karijere
Govoreći o samim počecima trenerske karijere, zanimljivo je da je već sa samo 24 godine odlučio da prekine igračku karijeru i preuzme ulogu trenera KK Bosne. O toj ranoj i hrabroj tranziciji, Tanjević se prisjeća.
“To je toliko daleko da izgleda kao neki prethodni život. Ideja da ću biti jednom trener oduvek je tinjala u meni. Još kao igrač na terenu sam bio kao trener, pravi plejmejker, El Comandante…
Trebao sam ići u Slavonski Brod, sve je bilo dogovoreno, oni su tada najviše plaćali u čitavoj Jugoslaviji, ozbiljno. Sve je bilo dogovoreno, cifre neću spominjati, ali ću reći da su za ono vreme bile preterano velike, pet-šest puta veće nego šta sam kao igrač zarađivao u OKK Beogradu.
Na neki način ja sam već vežbao treniranje kada sam kod svog kuma Raberštajna u Konjicu trenirao njegovu ekipu u republičkoj ligi tri nedelje i jako mi se to dopalo, i tako je to krenulo…” započinje Bogdan Tanjević ovaj razgovor za Basketball Sphere.
Talenat nije nestao — samo je poprimio drugačije oblike i kontekst
Na pitanje kako danas gleda na rad s mlađim kategorijama u zemljama bivše Jugoslavije, te kako poredi principe iz svog vremena s današnjima, Bogdan Tanjević najpre ističe da talenat nije nestao — samo je poprimio drugačije oblike i kontekst.
“Izašli su novi virtuozi. Imamo u NBA čitavu novu grupu naših sjajnih igrača. Ja uvek mislim na zajednički prostor. U ono vreme nismo mogli ni da zamislimo da bi jedan od naših košarkaša mogao konkurisati za jednog od najboljih igrača sveta. Danas je poprilično uvaženo mišljenje među igračima, i to američkim, da je Jokić najbolji igrač na svetu. Da ne govorim o čudesima koje je Dončić tamo napravio.”
Ipak, ne može se govoriti o sadašnjosti, a da se ne pomene zlatno doba jugoslovenske košarke. Tanjević evocira uspomene na generaciju koju je teško zaboraviti.
“Da se ne vraćam previše na ona vremena — na Rađu, Kukoča, Divca, Dražena naravno, njega se uvek treba prvog spomenuti — svi su imali ekstremno velike uloge u najboljim klubovima sveta.”
Nemogućnost da se zadrže mladi igrači
U tom kontekstu, osvrće se i na promene koje su u međuvremenu nastupile u načinu na koji mladi igrači grade svoje karijere, kao i na posledice profesionalizma.
“S pojavom plaćanja u NCAA stvari će se sada dodatno pogoršati, odnosno brže će igrači odlaziti odavde. U svakom slučaju, sam profesionalizam nas je oštetio, jer kada su igrači dobili status profesionalnih igrača, to je otvorilo put agentima.
Klubovi koji su imali ‘know-how’ nisu bili u stanju da zadrže najbolje mlade igrače, jer uvek ima neko ko ima veću kesu. Sve skupa, mislim da se još uvek dobro radi. U Srbiji se, po onom što sam ja video, najbolje radi. Problem je što se nema mogućnosti da se zadrže mladi igrači.”
Pravi i jedno nostalgično poređenje s vremenima kada su se najveći uspesi ostvarivali bez stranaca u ekipi.
“Mi smo osvajali Kupove šampiona bez stranaca. Probijene su barijere. U moje vreme nas su pravila štitila pa si mogao da projektuješ ekipu, da sačekaš mlade igrače i da im daš priliku da igraju do svojih najboljih godina. To je bilo vreme neamaterizma i kada su postojala pravila koja su te štitila.”
“Sabonis bi, da je mogao da izađe sa 22 godine napolje, on bi bio najbolji igrač na svetu bez konkurencije”
U nastavku razgovora, Bogdan Tanjević se osvrnuo i na širu evropsku košarkašku scenu, posebno ističući moć i uticaj Sovjetskog Saveza u to vreme. Govorio je o specifičnostima sistema koji je vladao, talentima koji su se rađali na Baltiku, kao i o razlikama između nekadašnje i današnje košarke.
“Na područjima baltičkih država košarka je takođe bila uvek jako razvijena. Da se ranije moglo odlaziti u NBA, da nije bilo tog državnog zakona, recimo Sabonis bi, da je mogao da izađe sa 22 godine napolje, on bi bio najbolji igrač na svetu bez konkurencije. Ne bi uopšte imao konkurenciju. Toliko je bio superioran sa 22 godine.
Sve što se dešava, dešava se u ovom novom vremenu gde su budući igrači profesionalci… Ne može ih se zaustaviti. Do 18. godine su amateri i onda ga može uzeti ko hoće, ili još bolje – ne žele da potpišu ugovore sa svojim matičnim klubovima, očekujući da će na nekom drugom mestu moći dobiti više para i napraviti bolju karijeru. Drugačija su vremena.
Nama je bilo lakše. Ja sam zakačio vreme sa dva stranca u Italiji. To je bilo uživanje kad imaš sve u svojim rukama. Sa svojim sopstvenim radom napraviš neki čudesni rezultat. Danas ne postoji način kako da se sanja da se bez velikih novaca napravi nešto sam – sa svojim znanjem, intuicijom, talentom i znanjem predviđanja da napraviš neki bolji rezultat. Zato se ne mogu ni treneri optuživati jer rade s onim što imaju. U moje vreme, ja sam bio tata i mama ekipi, i agent i psiholog – štitio sam ih od pogrešnih odluka” priseća se Bogdan Tanjević.
Ključna reč – entuzijazam
Govoreći o zlatnoj eri jugoslovenske košarke, Tanjević se prisetio vremena kada je bio deo stručnog štaba nacionalne selekcije, rame uz rame sa velikanima poput Aleksandra Nikolića, Ranka Žeravice i Petra Skansija. Osim igračkih genijalaca, i trenerska scena bila je bogata ličnostima koje su zauvijek oblikovale evropsku košarku.
Na pitanje o temeljima trenerskog poziva nekada i o njegovom pogledu na današnje stanje struke, Tanjević se prisetio početaka – i istakao razlike između entuzijazma nekada i profesionalizacije danas.
“Nije tada postojao sistem kako postati trener. Nismo mi tada imali ni informacija, ni trenerskih klinika. Slabe kontakte smo imali. Na vreme smo iskoristili dobre rezultate reprezentacije Jugoslavije na evropskim i svetskim prvenstvima. Mi smo uvek prekidali prvenstvo na najmanje 20 dana da bismo vodili neku mlađu selekciju na prvenstvo.
Recimo, ja sam tada vodio Dražena Petrovića sa 17 godina u reprezentaciji do 22 godine. To su bile izvanredne ideje za to vreme. Jedan od najvažnijih ljudi za veze s američkom košarkom bio je Mirko Novosel, sa svojim ličnim kontaktima. To su bili značajni treneri. Imali smo priliku da ugostimo i idemo na gostovanja nekim univerzitetima.
Mi smo to smatrali školovanjem – igranje protiv najboljih američkih univerziteta. Logika je ono što nas je uvek krasilo. Na bazi logike smo postajali treneri, zahvaljujući kapacitetu da razlikujemo šta je bitno, a šta manje bitno u izboru rada na terenu – od vežbi do pripreme, individualnog rada s igračima i timom. Nije nas bilo puno tada. Nisu se ljudi lako vezivali za taj trenerski posao jer je bilo jako malo para u tom poslu. Sve je to bio entuzijazam.”
Odnos s Dejanom Bodirogom
Na pitanje o sve ređem uključivanju mladih igrača u seniorske ekipe, Bogdan Tanjević se osvrnuo na promene koje su se desile u savremenoj košarci. Prisetio se svog odnosa s Dejanom Bodirogom, kojeg je – i pored mladosti – odmah prepoznao kao igrača sposobanog za velike stvari. Međutim, jasno ističe da su okolnosti danas bitno drugačije i da su mladi talenti sve češće „žrtve“ šireg sistema koji ne funkcioniše u njihovu korist.
“Ne možeš se odbraniti od toga. NBA tu nije baš najkorektnija. Topić je igrao dovoljno dok se nije povredio. Mega je tu glavna – ona gura klince koji su još mršavi, a prošle godine su završili među prve četiri ekipe u ABA ligi. Najbolje talente je teško zadržati – mislim da je ove godine iz Mege sedam igrača otišlo u NCAA. Jelavić će zaraditi oko dva miliona u NCAA, a to je sledeći problem koji će nas zadesiti. Nekada je to bilo mnogo korektnije – strogo je bio zabranjen novac.
Bodiroga je sa 205 cm igrao playa sa 18 godina. Ali to je bilo drugo vreme. On je bio izrazit talenat – nisam ja tu mnogo rizikovao. Imao sam dobro oko i tačno sam znao šta će vratiti ekipi za vreme koje će dobiti u igri, a on je davao i više od toga. NBA zna zašto to radi kako radi – jer zna da će se taj novac vratiti od TV prava, reklama, prodaje dresova po celom svetu, od ulaznica. Imaju određene cifre i znaju da od ulaza u kasu mogu podeliti igračima 57%” poentira Bogdan Tanjević.
Sistemske greške koje traju decenijama
Na pitanje o sve izraženijem trendu odlaska evropskih talenata u NCAA, Bogdan Tanjević je otvoreno progovorio o sistemskim greškama koje traju decenijama. Smatra da je Evropa zakasnila s ozbiljnim institucionalnim pristupom ovom problemu, te da su klubovi i savezi širom kontinenta ostavljeni nezaštićeni u borbi sa finansijski moćnijim tržištima.
“Iako nije bilo tog problema s NCAA pre, davno se trebalo razmišljati o tome. Pre 40 godina se trebao sklopiti nekakav ugovor s NBA ligom da evropski igrači igraju u Evropi barem do 23. godine, da dođu kao finalni proizvodi u SAD – da se zaštite klubovi i federacije u Evropi i na drugim krajevima sveta. I da budu obavezni, kao fudbaleri, da sva takmičenja za nacionalni tim moraju igrati, pod cenu kazne.
NBA igrači treba da budu obavezni u ovim prozorima da se odazovu ako ih zove nacionalna federacija. Preskoče tri utakmice u dva navrata – na uzorak od 82 utakmice, gde samo par igrača odigra sve 82 u regularnoj sezoni. NBA se uvek postavljala kao nešto izvan sveta i pravila.
U poslednje vreme su se malo okrenuli prema Evropi pa su shvatili da ima preko 150 neameričkih igrača od 400 u ligi. Da ne govorim da su već godinama tri najbolja igrača njihove lige – Evropljani. A tek nadolaze – kao Sabonis, Wembanyama i Sengun.”
“Pa ko je stvorio Wembanyamu? NBA se uvek postavljala kao nešto izvan sveta i pravila”
“Po mom mišljenju, NBA bi trebao vratiti to federacijama. Pa ko je stvorio Wembanyamu? Francuska federacija više nego klub. Klub koji je stvorio Wembyja je danas bankrotirao jer nije obeštećen njegovim odlaskom u NBA. Da su dobili pare – danas bi normalno funkcionisali, a da ne pričam koliko taj dečko vredi u budućem biznisu.
A sad tek s ciframa iz NCAA, gde su milionske cifre – Evropa će biti osiromašena. U zamenu ćemo dobijati ogroman broj američkih igrača koji nemaju prolaz u NBA, pa traže posao u ostatku sveta. Meni je u svakom slučaju simpatičniji klub koji ima šest, sedam domaćih igrača.
Godinama je snaga Real Madrida bila u domaćim igračima koji su komandovali svlačionicom – Sergio Rodriguez, Llull, Rudy. Amerikanci onda znaju šta im je raditi. Na kilometar se vidi, gledajući neku utakmicu, ko je komandant u ekipi” oštro rezonira popularni “Boša”.
S obzirom na budžete – beogradski večiti su napravili sjajan posao
Komentarišući sadašnje stanje košarke na prostoru bivše Jugoslavije, Tanjević vrlo jasno prepoznaje dominaciju srpskih klubova, ali i razloge zbog kojih dolazi do takve disproporcije u odnosu na ostatak regije.
Dok Crvena zvezda i Partizan redovno beleže evropske uspehe i pune dvorane, nekadašnji giganti poput Cibone, Zadra i Splita ostaju u senci, boreći se s finansijskim i organizacionim problemima. Tanjević u svom odgovoru pravi razliku između sistema, budžeta, ali i kvaliteta domaćih igrača – što smatra ključnim u momentima kada utakmice odlučuje nijansa.
“Zvezdina snaga su domaći igrači, ali po nivou talenta ja bih radije uzeo da treniram Partizan, da mi život ovisi o tome. Zvezdi domaći igrači drže atmosferu, znaju za koji grb igraju. Balkanski igrači znaju da igraju tesne utakmice kada se “iskače iz shema i zglobova”.
Naši tu imaju bolja znanja od američkih igrača koji nemaju ta iskustva – gde ne igraju utakmice koje zavise od života. Nisu igrali u situacijama gde se ispada iz lige, niti su se borili za neki rezultat. Ja te američke utakmice ne mogu da gledam – već samo dramatične koje su na jednu loptu.
Sve je profesionalizam – u svim sferama života, tako i u košarci. Ne može se prebacivati beogradskim večitima ništa – u prvih 10 ekipa Evrope su, što je samo po sebi fantastično, po meni – oba tima. Ako se vrednuje po novcu, oni su na pola troškova od Reala Madrida, Barcelone, Panathinaikosa…
Prema tome, to su jako dobri rezultati, što se potvrđuje i posetom na utakmicama. 20.000 gledalaca je van svake pameti. Karte čak nisu ni jeftine, ali je rasprodano – s čime se pokrije dobar deo budžeta. Šteta je što nema Cibone, da Zagreb nema jednu takvu ekipu, a tu se mora imati pomoć grada i države” pomalo se i nostalgično, osvrće Tanjević.
“Basket – to je ono kako smo mi postajali igrači…”
Kao neko ko je iz Zagreba i s emocijom prati sudbinu Cibone – kluba svoje mladosti – potpisnik pitanja uočava dublji problem koji se ne odnosi samo na upravljanje klubom, već i na širu društvenu sliku.
Nedostatak vrhunskih domaćih igrača u poslednje dve decenije, što se najbolje ogleda u činjenici da Zagreb praktično od Krunoslava Simona nije iznjedrio ime najvišeg evropskog ili svetskog ranga, zapravo je simptom mnogo većeg trenda – potpunog nestanka ulične košarke i basketa s kvartovskih terena. Tanjević je, s tugom, ali i razumevanjem, prepoznao taj generacijski jaz i u svom odgovoru osvetlio promene koje su se dogodile ne samo u sportu, nego i u načinu odrastanja.
“To je šteta, jer basket – to je ono kako smo mi postajali igrači. Nije to samo u trenažnom procesu. Uvek smo na to dodavali i taj tri na tri… Gde god bi našli otvoren teren da ima koš, mi bi igrali.
Danas su drugačije generacije, opsednute telefonima i društvenim mrežama. Nudi se bezbroj mesta za neki izlazak, barove… Ubedio sam se da ne zameram toj deci ništa, a mnogo je teže mojim kolegama danas.”
Taktički i tehnički ograničeni igrači, obučene da izvršavaju uloge
Upoređujući generacije, sve je izraženiji utisak da su nekadašnji jugoslovenski košarkaški velikani bili ne samo fizički i tehnički superiorni, već pre svega — kompletni igrači. Njihova sposobnost da istovremeno driblaju, šutiraju, asistiraju i razmišljaju na visokom taktičkom nivou davala im je dimenziju koju današnji mladi igrači, čini se, sve ređe poseduju.
Umesto toga, sve češće viđamo atletski moćne, ali taktički i tehnički ograničene igrače, obučene da izvršavaju uloge – gotovo robotski. Tanjević vidi koren tog problema upravo u promeni trenažnog procesa, ali i u načinu na koji se današnja košarka živi.
“Slavko Trninić je tu bio ispred svih. On je pre svega bio jedan fantastičan trener. Zbir svih znanja u košarci kada je u pitanju rad na visokom nivou. Slavko je bio ekstraobrazovan i strašan demonstrator tih stvari na terenu. On je njih u mladim danima trenirao šest, pa nekad i osam sati na terenu. Ne moraju stalno trčati – ima tu i vežbi u mestu, tehnike dodavanja. Kukoč je upravo tu postao prvi visoki krilni playmaker. Trenirali su manijački, ja znam sve o tome. Danas je to nemoguće.
Igrači se moraju naoružati ogromnim tehničkim znanjem. Trebaju biti voljni da odrade četiri sata dnevno posla. Treneri ni nemaju vremena, ni mogućnosti da se tome posvete. Onda kada to budu mogli – doći će i ta imaginacija do izražaja.
Igrači nisu onoliko opremljeni individualno tehničkim znanjima kao što su bili u naše vreme, jer smo i mi i igrači tada ulagali više vremena u to. Samim tim su i razrešavali vrlo složene i kompleksne situacije na terenu” zaključio je Bogdan Tanjević ovaj razgovor za Basketball Sphere.
