Bojan Ljubojević, košarkaški trener za individualni rad, razvoj i napredak mladih igrača govorio je za Basketball Sphere.
Nakon bogate košarkaške karijere kao igrača gde je nakon skoro 20 godina odlučio okačiti patike o klin dodatni elan i ljubav prema sportu ispoljio je na taj način što se upustio u trenerske vode.
Taj put mu je otvorio neke nove vidike, a u toku ovog zanimljivog govorio je o preprekama s kojima se suočavao na svoj trenerskom putu, šta za njega predstavlja Dejan Milojević kojim je posebno fasciniran nakon prijateljskog odnosa, ali i zajedničkog rada u Megi, kako je Aleksa Avramović pokazao kvalitete koje nije imao niko drugi još dok je igrao u OKK Beogradu, projekat „Paris“, NCAA kao pravi put za golobrade mladiće u potrazi za boljim sutra…
Prošle godine je imao angažman u Crnoj Gori, a čekajući posao u Košarkaškoj federaciji Kine koji je sticajem sukoba određenih „struja“ u Aziji na stand by režimu, odlučio je da prihvati ponudu Federacije Ujedinjenih Arapskih Emirata koja šalje mlade igrače u Beograd s kojim je aktivno radio u poslednjim mesecima.
Bojan Ljubojević pripada kategoriji košarkaških romantičara koji su imali priliku da stasavaju uz one najveće, zbog čega kako i sam priznaje ima poprilično visoke standarde pri oceni nadolazećih igrača. Ipak, trenerskim poslom počeo je da se bavi iz najiskrenijih pobuda, da se posveti mladim pojedincima:
„Kada malo bolje razmislim, promenio sam dosta klubova, ali dok sam igrao, nisam za saigrače imao mnogo velikih zvezda, više sam igrao protiv njih. Kada sam kao mali počeo da gledam kosarku petorka tadašnje Jugoslavije bila je Petrović, Paspalj, Kukoč, Rađa i Divac. Zato verovatno imam visoke standarde kada gledam i posmatram igrače, pa i sada kad ih treniram.
Profesionalno sam igrao skoro 20 godina i bio sam atletski dobar, trčao 100m 11 sekundi, skakao u dalj iz mesta 3,1m i kad sam završio karijeru bio sam nezadovoljan. S tom visinom su me gurali da igram peticu, a ja nisam znao da igram trojku ili četvorku. Bio sam malo ljut na svoje trenera zasto me vise nisu naučili, a sam sebe nisam uspeo da naučim.
Iz neke moje lične frustracije počinjem opet da bavim razvojem u kosarci i tu dolazim u dodir sa trenerom Goranom Stevanovićem. On je radio individualne treninge i zainteresovao me. Bio je moj prvi učitelj kao trener, a veoma bitno je da sam upisao Visoku trenersku školu. Šta je tu zanimljivo?
Imao sam 36-37 godina i tada je stvarno to zanimalo, želeo sam da naučim, nisam polagao ispite samo da bi prošao. Teorija mi je zaista mnogo pomogla, a svim onim kojim imaju želju da se bave ovim poslom preporučio bih da nauče i teoriju. Zašto odbaciti iskustva prethodnih trenera, kada je to znanje praktično poklon.
Sve što se tiče teorije meni je mnogo pomoglo. Počeo sam da radim i da se zanimam posebno za razvoj košarkaške tehnike. Nekako u to vreme i reprezentacija Srbije nije imala igrace dobro tehnički obučene. Imali smo i fizike i karaktera, energije, kvaliteta, ali nedostajao je taj skills. Tek onda je došao Bogdan Bogdanović, koji je baš dobar u svim tehničkim elementima. Video sam da druge zemlje rade nešto što mi ne radimo. To su istakli i naši reprezentativci, primera radi Miloš Teodosić kod Edina Avdića u podkastu.
On, koji je jedan sjajan lik, pričao je kako tek u NBA počinje da radi individualne treninge. Naša škola košarke u to vreme je bila drugačija, mnogo teške fizičke pripreme, i nema se vremena za indivualne treninge. Ne kažem da sam protiv toga, ali mora da se nađe balans. Teu je toliko prijalo da u NBA radi na svom razvoju, što nikada ranije nije radio.
Išao sam da učim od trenera Gorana, a istovremeno i gledao sve treninge koje je držao Aca Matović. Aca Matović je to leto radio od ujutro do uveče sa našim najboljim igračima. Praktično sam spavao u Pioniru na tribinama. Aco je jedan sjajan trener za sve, ali problem je što nas par trenera verovatno imamo više znanja i iskustva na razvoju tehnike i onda nas svrstaju u „skills trenere“.
I od trenera Aleksandra Džikića sam učio koje je preko leta spremao neke igrače za NBA. Napravio sam svoj kamp, počeli su da dolaze dobri i mladi igrači, dosta njih je baš napredovalo. Držao sam taj kamp do epidemije korona virusa i tada ga ugasio” – započeo je razgovor Bojan Ljubojević.
Uzmi bonus! Bojan Ljubojević je posebnu inspiraciju u pronalazio jednom od najvećih košarkaških stručnjaka svih vremena – Dušanu Dudi Ivkoviću. Tokom igračke karijere imao je priliku da sarađuju gde je u toku leta dolazio kao trening igrač u timove koje je vodio legendarni „Duda“. Tada je naučio jednu bitnu životnu lekciju:
„Od svih trenera naučite nešto, dobro ili loše, ali najviše sam naučio o košarku od Dušana Dude Ivkovića, kada sam bio trening igrač u njegovim ekipama. Veliki stvaralac i neverovatan karakter, mnogo vrhunski igrači su se razvijali kod njega. U radu sa Dudom suočiš se sa nekom ozbiljnošću, ne znaš odakle to izbija, a on je u tom stilu – jedan život imaš, radi ga ozbiljno, nemoj neko da se zavitlava.“
Problematika mladih igrača
„U hiperprodukciji multimedija, socijalnih mreža i podkasta, sve je dostupno, a mladi igrači ne mogu da razdvoje šta je dobro, a šta loše. Navešću par primera. Poznavao sam par igrača koji kockaju, pa ti oni kažu: „Gledali smo Last Dance, i Jordan je kockao“.
Oni ne znaju da Jordan je to sebi dozvolio tek kad je postao potvrđeni šampion, ali da dok se razvijao nije bilo govora o kocki ili tako nečemu. Bili su samo naporni treninzi, žrtvovanja, poslušnost, oporavak. Pa, Jordan se nije nasmejao u zadnjoj sezoni dok nije osvojio prsten. To govori koliko je bio usresređen na cilj.
Imamo primer i Darka Miličića koji je shvatio neke stvari da nije radio na pravi način, ali trebalo mu je neko vreme da to shvati. Ali većini je sve to simpatično i reaguju na to „koji car“.
Velika krivica je i na nama trenerima, izgubila se ta uloga trenera da bude i pedagog i učitelj. Igrači trenera doživljavaju kao servis. Teško je napraviti autoritet kakav je primera radi imao Dušan Ivković. Mladi igrači ne mogu da izvuku prave poruke i pouke iz čitave ove poplave multimedije i sadržaja.“
U poslednjih nekoliko meseci aktuelna tema je odlazak mladih i talentovanih igrača, ne samo iz regiona, već i iz čitave Evrope u NCAA. Tamo dobijaju životnu priliku, preko uslova finansijske prirode, do šanse da se nametnu na terenu, pa da na kraju dana i u slučaju da ne uspeju u košarkaškim karijerama imaju neki plan B:
„Bespredmetna je priča da li mladi igrači treba da idu u NCAA. Većina Amerikanca koji dolaze sa koledžaa u evropsku košarku su uglavom disciplinovani, kulturni, edukovani i životno i košarkaški. Šta našim igračima preostaje kao opcija ako ne idu na NCAA? 90% njih zapostavlja školu ili su im kupljene diplome, što uništava društvo ali i integritet samih sportista. Naši mladi igrači i da ne uspeju tamo, vratiće se sa nekim novcem i školom. Tada i dalje mogu pokušati da se bave košarkom u Evropi.
To podržavam i to nema alternative. Osim Mege i verovatno sad ponovo FMP, ovde sistemi koji treba da se bave mladim igračima ne postoje. To direktno ide na dušu našim najvećim klubovima i Savezu. Kod nas po zakonu razvoj mladih igrača moraju da vode treneri sa najvišim licencama, ali bavljenje mladima u Srbiji niko neće da plati.
Nekada su košarkaši bili fakultetski obrazovani i gospoda, treba pronaći način da se vrati taj trend. Skoro sam slušao predavanje fudbalskog trenera Veljka Paunovića, bio sam pozitivno šokiran i oduševljen koliko čovek poznaje razvoj, motivaciju, razvijanje samopouzdanja…
Kaže trener Paunović: „Nismo mi postali šampioni protiv Brazila na Novom Zelandu kada se završila utakmica, već trudom i ponašanjem svih prethodnih godina na trenizima i utakmicama. Biti šampion znači ponašanje, a ne pobediti finalnu utakmicu“.
U trenutku ovog razgovora, upravo trener Paunović je vratio Oviedo kao glavni trener u najviši rang fudbala u Španiju – La Primeru nakon 24 godine…
Aleksa Avramović je sinonim za radnu etiku i naporan trud uložen u košarkašku karijeru koja je dostigla vrhunac potpisom za Partizan, potom i za CSKA, a izvesno je da će ponovo zaigrati Evroligu kao košarkaš Dubaija. Osim svega toga navedenog, čovek je koji je u reprezentaciji oduševio svakim svojim nastupom i predstavlja nekoga na koga će se „Orlovi“ oslanjati i u godinama koje dolaze.
Isti taj Aleksa Avramović rekao je da je upravo Bojan Ljubojević njegov košarkaški otac i neko ko ima značajnu ulogu u čitavoj priči. Do Alekse Avramovića smo došli nakon uvodnog dela razgovora koji se odnosi na psihologiju sporta, a prema podelama koje je napravio naš sagovornik postoje igrači unutrašnje motivacije, ali i spoljašanje.
Ovi prvi su u manjini, a njih ne pokreće slava, novac ili karijera, već unutrašnji osećaj ispunjenosti i iskrenog uživanja u čitavom procesu, od treninga, preko priprema do samih utakmica. Na taj način mnogo lakše podnose kritike, prihvataju poraze i suočavaju se sa realnošću. Ovi drugi, koji spadaju u kategoriju spoljašnje motivacije treniraju kako bi zaradili novac, stekli slavu i ostavili iza sebe veliku karijeru. Imamo vrhunskih šampiona koji su motivisani na oba navedena načina, ali u kategorinu inrizično motivisanih spadaju pojedinci kao što su Kobe Bryant, Michael Jordan ili Kevin Durant:
„Što se tiče mog trenerskog razvoja, meni su mnogo pomogli vrhunski profesori iz sportske psihologije, kao i čitanje knjiga. Imamo pokojnog profesora Ljubišu Lazarevića, pionira svetske sportske psihologije, Mariju Mladenović, Jasminu Knezević, Ljubicu Bačanac čiju knjigu „Psihološke osnove treniranja mladih sportista“ bih preporučio svakom treneru.
I sam sam diplomirao na temi iz psihologije „Samopouzdanje kod sportista“.
U tom periodu sam držao kamp za razvoj i napravio sam istraživanje međuu 50ak mladih košarkaša metodom upitnika od 40 pitanja gde bi se analizom odgovora saznalo da li su igrači „unutrašnje“ ili „spoljašnje“ motivisani i da li to sve utiče na njihove performanse.
Od svih ispitanika jedini je Aleksa Avramović pokazao da je „unutrašnje(intrizicno)“ motivisan. Unutrašnje motivisani sportisti su oni koji uživaju u samom treningu, takmiče se sami sa sobom, bitniji im je proces od trenutnog performansa, usmereni su na lični razvoj. Aleksa Avramović je tada imao 18-19 godina, igrao je u OKK Beogradu, bio je rezerva i nije bio u prvom planu. Spoljašnje motivisani igrači su motivisani nagradama, novcem i statusom.
Treneri bi trebali da razvijaju okruženje gde može da se razvija i podstiče unutrašnja motivacija. Danas se sve svodi na rezultat u mlađih kategorijama, da li si dobar ili ne, ne posvećuje se dovoljno pažnje tom razvoju i samom procesu. Držao sam kampove gde je stvarno dosta igrača dolazilo, trenirao sam baš mnogo mladih reprezentativaca iz celog sveta, mogu otvoreno da kažem da veoma mali broj igrača je iskren prema sebi i spreman je da radi na svom razvoju i da se bori za svoju karijeru. Dosta ima alibi priča, gde se trenira preko leta da bi se treniralo tek radi reda, da se umiri savest.
Svi procesi razvoja u košarci su dugoročni i potrebni su oziljna analiza, plan i program razvoja.
Šta to znači?
“Ako treniramo ovo leto neki element ili naviku, to se jako malo pokazuje u sledećoj sezoni. Mora da se isto trenira i sledeće leto da bi se primenjivalo tek dve sezone otkad je počeo rad na tom elementu. Primetio sam naprimer da je Marko Gudurić mnogo napredovao i mnogo radio na sebi. Od spot-up šutera radom je doveo sebe da može da igra 1 na 1, da kreira, da igra… I što je jos teže, on je sve to uspeo da radi u velikim ekipama, a to nije lako. Na primer, do pre dve-tri godine je iz pick and rolla video samo sebe i igrača koji se otvara iz bloka, sada vidi sve na terenu. Da li možemo da primetimo da su neki drugi naši igrači napredovali? Teško..
Bogdan Bogdanović je tu pozitivan primer, Kobe Bryant mentality.
Postala je poznata priča kako je trener Gregg Popovich birao igrače. Mnogi su se čudili njegovim odlukama da uzima igrače koji su u tom trenutku slabijeg kvaliteta od drugih , ali njega uopšte nije zanimalo šta oni u tom trenutku prikazuju na parketu, već je želeo da vidi koliko su sposobni da slušaju i usvajaju, te koji su njihovi krajnji dometi. Tako su mnogi od njih upravo njegovom filozofijom rada pomerili sopstvene granice i napravili velike stvari u svojim karijerama” – objasnio je Bojan Ljubojević.
Kako je Nikola Jokić razbio stereotipe, preko trnja do zvezda?
„Prisustovao sam treninzima Nikole Jokića tokom leta, četiri sata u kontinuitetu teškog rada. Stereotipi o bureku i Coca Coli su glupost, on uđe u halu i radi četiri sata bez prestanka u toku leta. Postoji ta priča da je trener Ognjen Stojaković neko ko ima značajnu ulogu u njegovom razvojnom putu u NBA ligi. Prišao mu je kao trener, ne kao drugar ili Srbin. Ako pratite Jokićevu igru, primetićete da je svake sezone napredovao u nekom drugom elementu.“
Bojan Ljubojević je proveo određeno vreme i u Aziji, posebno u Kini gde mu je mentor bio Ernest Rađen, a kada se uporede različite kulturi i načini rada, zanimalo nas je iz prve ruke kako to sve izgleda tamo i zbog čega je uprkos razlici u kvantitetu, konkretno Srbije ili zemalja iz regiona, kvalitet ipak na strani onih kojih je daleko manje:
„Veoma je teško definisati škole košarke. Uvek sam se pitao zašto smo bolji od drugih, to je stvarno za analizu. Jednostavno, velika većina maldih u Srbiji trenira i igra basket u školi ili u mlađim kategorijama ili barem na ulici. Ako moram da navedem nešto, naši igrači donose bolje odluke, više se dodaju, imaju osećaj za prostor…Ima jedan bitan skills o kojem niko ne priča a to je što mi znamo da igramo po sudijskim pravilima. Srpski igrači znaju koliko mogu da naprave kontakt a da ne bude faul, visoki igrači znaju da postave blok, a plejmejker da ne krene dok visoki igrač ne postavi i tako dalje. Uvek se pojavi neko novi, kao mali Nikola Topić, Bogoljub Marković…
Košarka je u Kini, zemlji sa milijardu i po ljudi i najvećim ekonomskim razvojem, najpopularniji sport. Ulaganja su ogromna, veoma često možete videti sportske centre sa 20ak prekrivenih terena, to ima i u Americi, ali u Kini je sve to novo i ostavlja veliki utisak. Veliki su budžeti, a rezultati su im loši. Imaju veliki igrački potencijal i navikli su mnogo više da rade nego bilo gde u svetu. Treniraju od 6 do 8 sati, a jedan od velikih problema je što ne poznaju procese u treningu. Svako treniranje ima svoje limite, i ako pređete te granice, efekti treninga su negativni.
U Kini sam radio tri puta, moj drugi posao je bio da treniram mlade igrače i tada prepoznao sam veliki potencijal u tada 16-ogodišnjaku koji se zove Yang Hansen, 220cm, koji bi ovih dana trebalo da dobije dobar NBA ugovor. Yang Hansen je baš proigrao dok je radio sa mnom. Njega tamo gledaju kao naslednika Yao Minga, ali po igri je sličan Nikoli Jokiću, ima odličnu tehniku, šut, passing , odlično čita odbrane i kretanje saigrača.”
Dejan Milojević je čovek na čiji pomen imena apsolutno svako ima neku lepu uspomenu i osmeh koji oslikava „diva dobrog srca“. Iako nas je prerano napustio, njegovo nasledstvo je mnogo veće nego što iko može zamisliti. Upravo „Deki“ i Bojan Ljubojević imaju iza sebe bogat istorijat prijateljskog, ali i poslovnog odnosa. Kao i Aleksa Avramović, pokojni Milojević cenio je rad našeg sagovornika, pa je tim povodom jednom prilikom rekao da je naš sagovornik jedan od najboljih trenera za šut i razvoj mladih igrača u tom segmentu na Starom kontinentu:
„Deki… Da probam nešto da kažem što drugi već nisu, razmišljao sam dosta o njemu, o njegovom uspehu, kako su ga dobro prihvatili u NBA. Uvek mi je pored neospornih njegovih trenerskih i ljudskih , bilo fasciniralo kako on to sve „nosi“. A sav taj pritisak, posao, razvoj, odnosi medju ljudima on je nosio sa osmehom i pozitivno.
Moram reći da sam sa njim imao jedan veliki košarkaški sukob mišljenja. Otvoreno sam mu to rekao i on je rekao da se ne slaže sa mnom, da svako ima pravo na svoje mišljenje, ali hvala ti na tome što si mi rekao otvoreno šta misliš.
Bilo je mladih igrača koji su očekivali mnogo više minuta i da će bolje igrati, bili nezadovoljni, međutim niko nikada od igrača nije bio nezadovoljan sa Dekijem. Deki je tu bio dosta iskren i direktan. To je neka njegova veličina.”
Paris kao košarkaški klub danas je apsolutna senzacija, a Bojan Ljubojević je bio deo ove priče na samim počecima kluba, još 2018. godine. Period od sedam godina nije naročito dug, jer „vreme leti“, a ako se uzme u obzir način na koji je Paris dostigao evroligaške visine i postao ozbiljan takmac protiv bilo koga nije slučajan. Iza svega se krije ozbiljan plan, o čemu nam je govorio i naš sagovornik:
„Bili su jedan klub koji od starta zna šta hoće i gde hoće da stignu. Jedan od vlasnika je prethodno imao vlasnički deo u NBA i želeo je da napravio nešto slično u Parizu. On je Paris video kao dobar market, kupio je taj klub sa juga Francuske i preselio ga u Pariz. Počeo je da radi na marketingu, a šta to znači? Klub je bio Prva B liga, doveo je desetak najtalentovanijih igrača Francuske, ozbiljno su radili socijalne mreže, imali ugovor sa brendom Jordan, dovodili su ozbiljne muzičare da pevaju na poluvremenu… Znam da je u Aziji kolekcija Jordan Paris bila najprodavanija u to vreme.
„Sylvain Francisco je tada bio sjajan neafirmisan igrač s kojim sam dosta radio, ali nije dobijao šansu da igra, a danas je jedan od najboljih igrača na toj poziciji u Evroligi. Tu je i Milan Bartbich koji je tada bio u Parisu, a sada igra za Nanterre, njegov otac je poreklom s našim prostora. Smatram da u budućnosti može da bude jedan od najboljih plemejkera Francuske. Tu je bio i Isamel Kamagate, još par talentovanih igrača koji su bili draftovani.“
Značajnu ulogu u čitavoj ovoj priči ima finski stručnjak Tuomas Iisalo. On je došao iz Bonna odakle je doveo sa sobom pet igrača, a Paris je napustio odlaskom u NBA, gde je sada glavni trener Memphis Grizzliesa. U košarkaškom mozaiku tima iz „grada svetlosti“ ima i te kako bitan deo:
„Tuomas Iisalo je veoma koncizan, dobar psiholog. Kada je preuzeo Paris bilo je jasno da hoće brzu igru sa dosta tranzicije, vrhunski je to postavio. To je bilo osveženje u evropskoj košarci. Dosta ima principa koji se ne vide, analizirao sam tu ekipu i nije to divljačka igra. E sad, postoji ta priča da li ekipa kojoj se igra zasniva na tranziciji ne može da osvoji trofej, da kada dođu te bitne utakmice tranzicija se lako zaustavi.
Medjutim, to nije igra bez principa, zna se ko šta radi i svako igra na svoje kvalitete. Zna se kod koga je lopta kad je bitno, ostali kažnjavaju i prate, zna se ko kad utrčava, prazni prostor, spacing. Veliki kvalitet Parizu je ove godine doneo T.J. Shorts. Videćemo sledeće godine kako će to sve izgledati. To su igrači koji u dobroj formi donesu par pobeda više svojoj ekipi. Takvi su i Bryce Jones (Igokea), McKinley Wright (Budućnost).“ – zaključio je Bojan Ljubojević na kraju razgovora za Basketball Sphere
Pročitaj još:
- Basketball Sphere RADAR: Potencijalni transferi u Evroligi
- Dimitris Itoudis za Basketball Sphere: Yam Madar je heroj – naporan rad uložen iza zatvorenih vrata donosi trofeje
- Karlo Matković za Basketball Sphere: Klasični basketaš koji je došao da školuje druge, to ti je opis Nikole Jokića
- Bogdan Tanjević za Basketball Sphere: Snaga Crvene zvezde domaći igrači, po nivou talenta radije bih uzeo da treniram Partizan
Basketball Sphere predstavlja evroligaški podkast: Nebeska Udica
Ako volite Evroligu, onda je ovo pravi podkast za vas! U saradnji sa našim portalom, na You Tube kanalu “Nebeska udica” svake sedmice gledajte dva evroligaška podkasta: najava kola i analiza kola.
U najavi kola je tema svih devet utakmica Evrolige uz prognoze i “sigurice” za klađenje. Kada je reč o analizi kola, možete pogledati iz stručnog ugla šta su to napravili Crvena zvezda i Partizan. Tu još neke standardne rubrike poput teme sedmice, izjava sedmice, fantasy predloga i slično. Takođe, možete učestvovati u takmičenju i osvojiti evroligašku loptu i trenersku tablu.
