Chus Mateo, selektor reprezentacije Španije govorio je ekskluzivno za Basketball Sphere u opširnom intervjuu.
Čovek koji se trenerskim poslom počeo baviti sada već daleke 1993. godine, a prvu pravu priliku kao asistent u Real Madridu dobio 1999. godine kada ga je u stručni štab uvrstio Sergio Scariolo, napravio je pun krug.
Okolnim putem vratio se na klupu Real Madrida, 2014. godine kada je glavni trener bio Pablo Laso, a nakon osam godina dobio je veliku privilegiju i odgovornost da postane glavni trener tima koji je Evroligu osvojio 11 puta.
Upravo taj 11. trofej 2023. godine osvojio je Chus Mateo, a nakon tri godine i šest pehara na klupi Real Madrida postao je selektor reprezentacije Španije.
Posebno je zanimljivo što je Sergio Scariolo nasledio Chus Matea na klupi Real Madrida, dok je na mestu selektora Španije situacija bila obrnuta. Baš kao što smo rekli, simboličan i pun krug jednog košarkaškog putovanja.
Pre svega, želeo bih da vas pitam nešto više o samom događaju Adria Sports Conerence.
Vaš dolazak mnogo znači ljudima u ovom regionu, na prostoru bivše Jugoslavije. Ovde ljudi vole košarku i svi znaju ko ste, šta ste radili sa Real Madridom, sada i sa reprezentacijom Španije, uz novu generaciju. Šta možete da nam kažete o značaju vašeg dolaska ovde u Banjaluku?
„Pre svega, hvala vam na intervjuu. Za mene je bilo veliko zadovoljstvo što sam bio ovde. Pozvali su me, a posebno me je kontaktirao Vuk Radivojević, koji je nekada bio moj igrač u Španiji.
Rekao mi je: ‘Moraš da dođeš. Ljudi iz drugih sportova žele da te čuju i žele da dođeš ovde, da govoriš o svojoj prošlosti, iskustvu, karijeri i svemu onome što može biti korisno.’
Za mene je košarka na ovim prostorima nešto što izuzetno poštujem, kao i način na koji ljudi na prostoru bivše Jugoslavije žive i dišu za ovaj sport. Sve zemlje u ovom regionu uspevaju da održe veoma visok nivo košarke. Zato mi je veliko zadovoljstvo što mogu da budem ovde, među ljudima koji zaista žive za ovaj sport.“
Želim da Vas pitam nešto o srpskim trenerima, kao i o srpskoj košarkaškoj tradiciji, kulturi i trenerskoj školi. Kada govorimo o prošlosti i Španiji, mnogi španski košarkaški treneri govorili su o tome kako su im srpski treneri na neki način bili mentori.
Šta Vi možete da nam kažete o uticaju srpskih trenera na špansku trenersku školu? A zatim, čini se da je španska košarkaška škola u 21. veku uspela da dostigne sam svetski vrh.
„Kada sam bio dete, gledao sam i učio od svih srpskih, odnosno trenera sa prostora bivše Jugoslavije koji su dolazili u Španiju. Posebno od Željka Obradovića, Svetislava Pešića… Mnogo trenera koji su radili u Španiji bili su naši učitelji i na neki način su nam pokazali put. Duško Ivanović, svi oni, Velimir Perasović… Svi su za nas bili svojevrsni majstori i poligon za učenje.
Mnogo smo naučili o njihovoj filozofiji, načinu na koji rukovode ekipom, kako rade sa igračima i koliko su ambiciozni u ostvarivanju svojih ciljeva. Za nas je uticaj koji smo dobili od njih bio veoma važan. Mislim da sada radimo veoma dobre stvari u timskim sportovima, ne samo u košarci, već u timskim sportovima generalno.
Jedan od razloga uspeha španskih trenera danas jeste to što znamo kako da upravljamo odnosima sa igračima, kako da stvorimo dobru hemiju, da radimo zajedno, ostvarimo cilj i izgradimo čvrst tim. Mislim da ljudi van Španije danas prepoznaju način na koji španski treneri stvaraju ovu novu filozofiju.
Sada, na primer, u Crvenoj zvezdi i Partizanu rade španski treneri. Imate i Alberta Rijeru u fudbalu, Raula Gonzaleza u rukometu, tako da postoje treneri koji dolaze iz Španije i predstavljaju špansku filozofiju rada. Mislim da postoje treneri i u ovom regionu koji dolaze iz Španije i predstavljaju špansku filozofiju rada.
Uticaj srpskih trenera bio je neverovatan. A sada i mi učimo kako da se nosimo sa nečim o čemu pre nekoliko godina nismo ni razmišljali – da odlazimo u inostranstvo i širimo svoju filozofiju širom sveta. Danas imamo mnogo španskih trenera koji rade van Španije u svim sportovima.“
Možete li da nam kažete nešto više o Crvenoj zvezdi i Partizanu? Ibon Navarro je glavni trener Crvene zvezde, dok je Joan Penarroya trener Partizana. Ne znam da li ste videli tu informaciju, ali zaista zvuči neverovatno – sedam od 20 evroligaških timova imaju španske trenere.
„Svih sedam trenera koji su trenutno u Evroligi, španski treneri su, naravno, različiti, ali imaju sličnu filozofiju. Mislim da danas košarka zahteva veću rotaciju. Igra zahteva drugačiji tempo. Jedna od najvažnijih veština koju trener danas mora da poseduje jeste sposobnost da se prilagodi igračima, klubu i kulturi.
Sve te stvari su veoma važne. Mislim da je svih sedam trenera koji su tamo veoma, veoma pametno i kvalitetno. Mislim da će Ibon Navarro u Crvenoj zvezdi biti jedno od najvećih iznenađenja u Evroligi. Reč o veoma dobrom treneru, a Joan Penarroya, koji već ima veliko iskustvo u Evroligi, verovatno će u svojoj drugoj sezoni raditi na način koji Partizan i njegovi navijači žele da vide.
Zato imam veoma, veoma velika očekivanja od svega toga.“
Želim da vas pitam nešto o vašoj ulozi u Real Madridu. U jednom periodu bili ste u senci, kao pomoćni trener, i koliko je bilo teško da svoju ulogu obavljate na mestu glavnog trenera? Osvojili ste Evroligu. To je svojevrsni san.
Slušali smo mnogo igrača iz Srbije, pa tako i Novicu Veličkovića, kao i sve srpske igrače koji su bili u Real Madridu. Svako od njih je govorio o tome koliko je klub kao što je Real Madrid poseban, u svakom pogledu. I uspeli ste – osvojili ste Evroligu kao trener takvog velikana.
Kako je to iskustvo, od čoveka iz senke do glavnog čoveka, uticalo na vaš napredak u svakom smislu – kao trenera, kao osobe, i možda vam pomoglo da još bolje naučite kako da se nosite sa pritiskom igrača, medija i očekivanja? Jer znamo da su i u Srbiji i u Španiji očekivanja uvek najveća, posebno kada govorimo o košarci.
„Odlično pitanje. Real Madrid je jedan od najzahtevnijih klubova na svetu. Pritisak ogroman, kao i buka koja vas okružuje. Uvek će neko doći da vas zameni.“
Najveća prilika. Ali istovremeno ste i pod svetlima reflektorima. Svaki Vaš korak.
„Tako je. Ali u svojoj karijeri proveo sam 25 godina u Real Madridu. Počeo sam kao klinac, sa 21 godinom, u mlađim kategorijama i upoznao okruženje. Znam koliko je klub ambiciozan i koliko zahteva od vas. Znam koliko je teško ispuniti ciljeve koje klub postavlja i kako se nositi sa njima.
Znam da su visoka očekivanja koja klub postavlja jedna od stvari sa kojima moram da se nosim. Kao što ste rekli, počeo sam kao pomoćni trener pre mnogo godina. Prvo Sergio Scariolo, zatim Julio Lamas, potom Javier Imbroda i onda osam ili devet, ne sećam se koliko godina, sa Pablom Lasom. Od svih njih sam mnogo naučio.
Poslednji period sa Pablom Lasom bio je za mene neverovatan masterklas o tome kako se nositi sa velikim brojem stvari. Naravno, morao sam da promenim svoju ulogu u ekipi. Igrači su me u početku poznavali kao pomoćnog trenera i morao sam da budem malo bliži njima i da više pomažem glavnom treneru.
Istovremeno sam bio veoma blizak sa igračima. Morao sam da promenim način razmišljanja. Morao sam da kažem sebi: Sada sam ja osoba koja je odgovorna za sve odluke i moram da promenim svoju ulogu u ekipi.
Nije bilo lako, ali morao sam to da uradim. Morao sam da se nosim i sa svom bukom koja je uvek oko ekipe. Mislim da, kada počnete da radite kao glavni trener, naravno da primetite razliku između jedne i druge uloge. Ali najvažnije je, po mom mišljenju, da u sebi smanjite buku koja je uvek prisutna spolja, koja vas okružuje.
Ništa ne sme da utiče na vas i vaše odluke. Morate da budete ono što jeste. Morate da ostanete verni filozofiji u koju verujete i da pokušate da pokažete stil igre koji imate u glavi i u koji verujete, naravno, do kraja. Jer ako tokom tog procesa počnete da sumnjate, to neće biti dobro za vas.
Moram da budem čvrst i dosledan svojim idejama i svom načinu razmišljanja. To je, po mom mišljenju, nešto što me je učinilo mnogo boljim trenerom, ali i boljom osobom. Jer morate da se nosite sa mnogo vesti koje ponekad nisu dobre po vas. Neko dolazi da vas zameni. Neko dolazi da bude glavni trener Real Madrida.
Nakon tog perioda, tokom te tri godine, uspeli smo da osvojimo šest trofeja za tri godine. Nije loše. (smeh) Dve titule prvaka Španije, jednu Evroligu, jedan Kup kralja i dva Superkupa. Najvažnije je da uradite ono što zavisi od vas. Kada neko donese odluku da vas postavi na tu funkciju, to je sjajno.
Kada neko donese odluku da vas zameni, u redu. To je nešto što ne zavisi od vas. Zato nemojte previše da razmišljate o tome. Pre nego legnete da spavate razmišljajte o tome da li ste dali sve od sebe. Ako mirno legnete u krevet, znajući da ste dali sve od sebe i pokušali najbolje što ste mogli, to je najvažnije.
To je jedino što možete da zahtevate od sebe kada završite jedan period poput onog koji smo imali u Real Madridu. Sada sam veoma uzbuđen zbog novog trenutka. To je deo karijere.
Ja sam privilegovan čovek jer sam oduvek gledao trenere Real Madrida i trenere španske reprezentacije kao idole. A sada je moja odgovornost da budem jedan od njih. Za mene je neverovatno sve što mi se događa. Moram da kažem: hvala Bogu i hvala životu za sve ove stvari.“
Evroligaški trofej, Partizan na putu do titule i preokret od 0:2
Na putu do trofeja Evrolige odigrali ste istorijsku seriju protiv Partizana, kada je neki klub po prvi put u istoriji takmičenja uspeo u četvrtfinalnoj seriji nadoknaditi deficit 0-2 i nakon toga ostvariti tri pobede, otići na Final Four i osvojiti trofej. Kakvo je to iskustvo bilo za Vas?
„Ta sezona Evrolige bila je teška. Partizan je imao sjajan tim, sa mnogo dobrih igrača, i sjajnog trenera Željka Obradovića. Mathias Lessort, Kevin Punter, James Nunnally, Dante Exum, Papapetrou, mnogo dobrih igrača i dobar trener.
Igrali smo i borili se kada smo bili veoma, veoma loši. Čak smo u petoj utakmici gubili 18 razlike, ali smo se borili do kraja. Ponekad je i to deo košarke. Nešto nezaboravno za mene, naravno. To je za mene bila lekcija da uvek nastavim da se borim, čak i kada sve deluje kao da je izgubljeno.
Ono što je zanimljivo jeste da smo te sezone osvojili Evroligu, a naredne godine smo poraženi od Panathinaikosa u finalu, iako mislim da smo te godine, kada nismo osvojili Evroligu, izgledali bolje. Bolje smo se upoznali, bolje smo poznavali sistem, ali to je košarka.“
Svetislav Pešić je jednom rekao da svaki trener na neki način „krade“ od drugih trenera.
Ko su bili vaši uzori? Radili ste sa Sergiom Scariolom, koji je postao legenda španske reprezentacije, jer je osvojio gotovo sve, sve osim olimpijskog zlata. Sada kada ste na klupi Španije kao glavni trener, šta možete da mi kažete o svojim uzorima tokom karijere i o trenerima od kojih ste učili dok ste se razvijali kao trener?
„Naravno, Sergio Scariolo mi je takođe pružio prvu priliku da postanem profesionalni trener, kao pomoćnik 1999. godine. Ali mnogo sam naučio od njega, kao i iz njegovog načina rada, posebno o tome kako biti veoma strog u određenim stvarima. Mnogo sam naučio i od Pabla Lasa, nakon što sam dugo radio sa njim. Posebno sam naučio kako da se nosim sa različitim vrstama ega. Sa mnogo različitih ega.
To je takođe veoma važno, posebno u ekipi kao što je Real Madrid. Naravno, učio sam i od drugih trenera koji nisu toliko poznati kao oni. Ali, kao što je trener Pešić rekao, kao glavni trener morate da uzmete ono što je dobro za vas, ali i ono što želite da izbegnete kada postanete glavni trener. Zato mogu samo da kažem: hvala Bogu na ovom iskustvu.
Život je ponekad pun uspona i padova. U ovom trenutku, za mene je ovo dobar period. Želim da živim i maksimalno osetim čitavo ovo iskustvo. Neverovatno je biti deo vrhunske košarke koju trenutno živim. Nadam se da ću još dugo biti deo svega ovoga i, što je najvažnije, da ću uživati. Za mene je košarka veoma važan deo života, ali ona nije moj ceo život.
Moj život su moji sinovi, moja deca, moja supruga i moje zdravlje. Kada se košarka završi, biće mi drago što sam proživio takve stvari.“ – zaključio je Chus Mateo.
