Filip Čović otvorio je dušu nakon kraja karijere.
Brojne kontroverze su pratile aktuelnog direktora FMP – a. Najviše zbog činjenice da je sin aktuelnog predsednika Crvene zvezde, Nebojše Čovića. Filip Čović je godinama bio jedan od najkvalitetnijih plejmejkera u regionalnoj košarci, a gostujući u podkastu “Jao Mile” on je otkrio kako je to bilo igrati u Zvezdi, pogotovo u drugoj sezoni. On je istakao da su ga ljudi uvek gledali kroz prizmu oca.
“Ljudi imaju predrasude kod nas. Unapred sam ja svestan šta ljudi mogu da pričaju i kako bi mogli da gledaju na neke stvari. Kada sam dolazio u Zvezdu, znao kako može da bude i šta može da bude. Mlad sam se susreo s tim stvarima – da se priča da igram zbog Nebojše, da je to ovako, onako…
Priča koja je ispričana bezbroj puta. Često kažu: „Ma, Čovićev sin, njemu je lako, snaći će se on…“. To su mislili i ljudi s kojima se ja dan danas družim, siguran sam u to, iako oni kažu da nije to tako. Ipak, znam kako ljudi razmišljaju. Ja znam da ne razmišljam na taj način i učim svoju decu da ne razmišljaju na taj način. Generalno se to provlači i to zlonamerni ljudi nikada neće priznati. Oni će uvek vrteti tu priču i misliti da su u pravu.“
Čović se nakon toga prisetio svog drugog mandata među crveno – belima. On je nagrađen ugovorom nakon što je odigrao sjajan plej – of u sezoni pre te i bio jedan od glavnih razloga zašto se Zvezda vratila u Evroligu.
“Moj drugi period u Zvezdi, druga sezona… Čega sam se ja naslušao na tribinama. Odeš u Arenu, to su ljudi koji navijaju za Crvenu zvezdu, koji vole klub, dolaze na utakmice… Čega se ti naslušaš… Meni je neshvatljivo od svojih navijača. Spuštaju se do ograde, viču sve i svašta. Muka mi bude. Pritom, dođu u Arenu, koja prima 20.000, to je kao da u Pionir dođe 350. Čuješ sve. Deset puta je gore nego kada je puno, tad čuješ neki zvuk, pevanje. Ovo – čuješ sve.
Nekad u nekim trenucima, dok sam igrao, pa sad i dok gledam imaš utisak dođeš na utakmicu da 30 odsto ljudi od onih koji su došli da navijaju za tvoj tim, da bodre, zapravo žele da izgubiš utakmicu i da se desi nešto loše. To mi je neverovatno. A, siguran sam da je to tako. Trideset odsto ljudi koji vole klub dolaze da se naslađuju ukoliko bi ti izgubio, pogrešio… U redu kritike, zvižduci, koja je potreba da silaziš dole, psuješ majku, pljuješ… U redu je i kada igrači ne daju sve od sebe, zameraju se navijačima, izlaze u medije i ostalo, pa da dođu zvižduci, ali takve uvrede.“