Dan kada je košarka ostala bez glasa i zajecala u tišini, kada je i lopta zastala na parketu, a nije se mogla čuti ni škripa patika…
Dan kada se sudija nije oglasio, kada je košarkaški trener bez bilo kakve riječi pored aut linije s nevjericom u pogledu držao u jednoj ruci flomaster, a u drugoj trenersku tablu.
Tabla je ostala prazna.
Dan kada je u spiker u dvorani isključio mikrofon i ostavio ga na zapisnički sto.
Dan kada je jedan poseban komentator spustio slušalice i otišao u tišini…
Na potpuno drugačiji način od svega onoga što je bio.
Bio je glasniji od svih pomenutih zvukova, zajedno.
Posebna toplina i emocija u svakoj izgovorenoj riječi učinile su mnoge od nas da na poseban način osluškujemo nekoga, a da znamo i bez video prikaza da mu oči trepere specifičnim sjajom, da mu glas zavibrira na svaki poseban potez, a lični utisak je da ima peškir oko vrata koji kupi „graške znoja“.
Junak nas običnih smrtnika, koji nismo uspjeli da se ostvarimo kao košarkaši, između ostalog, baš kao ni on.
Svako od nas je imao nekog nerealnog heroja kojeg je gledao, pa govorio „želim da budem kao on“. Da li je to Michael Jordan, LeBron James, Kobe Bryant ili neko drugi, sada nije ni bitno.
U jednoj fazi života shvatiš da su takve stvari nedostižne, ali onda se pojavi jedan takav čovjek koji postane heroj realnosti, pa sebi kažeš: „Čekaj, možda mogu da pišem kao on…“ ili možda „Želim da budem komentator, baš kao on…“
Ne kažeš sebi da želiš da zvučiš kao on, jer znaš da to baš i nije moguće.
Ono što shvatiš jeste da ništa od navedenog nije bitno, već šta osjećaš u grudima.
Želim da volim košarku kao on! To je preduslov za sve.
Jer, kako je on sam često znao da kaže „Ljubav i kašalj se ne mogu sakriti“.
I on ih nikada nije ni krio…
Prijatelju, znam da si u dobrom društvu…
Ako smo se već bezbroj puta uvjerili da Bog uzima najbolje, tako je definitivno i ovaj put.
Odradićeš ti i „gore“ još po neki razgovor…
Onako kako najviše voliš, bez studija, bez kamera, uz po neku čašicu, nešto da se „zamezi“ i da ne postoji vremenska odrednica kada moraš završiti…
Ako su svi oni koje si veličao uz svoj komentar ostali upisani kao šampioni, osvajači trofeja, najkorisniji igrači ili najbolji treneri, na jedan apsolutno poseban način tvoje ime će se zauvijek pamtiti, tvoja “boja” glasa i tvoja iskrena emocija prema sportu koji svi najviše volimo.
Znam da je prerano, ali život piše čudne priče…
Počivaj u miru, Edine Avdiću.
