Dok smo bili u Španiji, za Basketball Sphere je govorio legendarni David Rivers u opširnom intervjuu o mnogim temama.
Znate onaj tip ljudi koji ne govori mnogo, ali sve što kaže ima neki dublji smisao i poentu – upravo takav je David Rivers.
Za vreme svoje igračke karijere uspeo je da uđe u Kuću slavnih na univerzitetu Notre Dame, izabran je kao 24. pik na NBA draftu od strane Los Angeles Lakersa, a saigrači su mu bili Magic Johnson, Kareem Abdul-Jabbar, trener Pat Riley…
Nakon toga je nastupao i za Los Angeles Clipperse, igrao CBA sa neverovatnim statistikama, pre nego što je odlučio da dođe u Evropu.
Za njega pravo košarkaško putovanje na neki poseban način počinje upravo dolaskom u Francusku. Dve godine nakon toga potpisao je za Olympiacos, gde mu je trener bio Dušan Duda Ivković.
Osvojio je Evroligu, bio MVP Final Foura 1997. godine, postao je prvi Amerikanac koji je proglašen za igrača godine u Evropi, osvojio sve što se može osvojiti i sa Tofasom pod trenerom Jasminom Repešom, a nije mu bilo strano ni igrati protiv timova Željka Obradovića, o kojem po samom dolasku na Stari Kontinent nije znao mnogo.
Ispričao je i sada već priču o danu kada se Olympiacos predomislio da mu da novi ugovor na koji je pristao, a tema razgovora bio je i Dejan Bodiroga, kojeg izuzetno ceni i s kojim bi u tom trenutku činio najubitačniji duo u Evropi. Međutim, nije se dogodilo.
S obzirom da smo intervju uradili u video formatu, ovaj tekstualni deo biće prikazan kao dijalog, baš onako kako je i David Rivers govorio od reči do reči.
U redu, treneru, zaista cenimo vaše vreme i to što ste prihvatili ovaj intervju. Želim da počnem od ovog mesta, od sadašnjeg trenutka, pa možete li nam reći nešto više o značaju kampova poput ovog u Alikanteu? Ovde ste drugu godinu zaredom. Šta nam možete reći o perspektivi i planovima koje sistemi poput ovog u Alikanteu imaju?
„Ovde, u International Basketball Hubu u Alikanteu, sve je usmereno na to da igračima pružimo kvalitetne informacije. Za mene to takođe podrazumeva da idemo dalje od same košarke. Sve što radim pokušavam da povežem sa iskustvima iz stvarnog života. Jer nas igra stavlja u okruženja u kojima upoznajemo različite ljude, imamo priliku da putujemo i stičemo međunarodna iskustva. Tako da je Alikante bio fantastičan.
Od uslova do organizatora, deca dolaze svake godine, a ovo je već druga godina, spremna da rade i da uče. I nije lako. Prolazimo kroz mnogo treninga, umore se, iscrpe se. Ali to je ono što želimo, to je cilj. Znate, da ih umorimo, da ih slomimo, a onda od njih tražimo da razmišljaju i izvršavaju zadatke.
Tako da smo uradili sjajan posao sa ovim programom i veoma je uzbudljivo. Uvek volim da se vratim, da budem u ovoj sjajnoj zemlji, u ovom sjajnom gradu. Ali to je naš cilj, ono što pokušavamo da pružimo mladim igračima.“
Govorili ste na jednoj od sesija o strasti, o radosti igranja košarke. Da li je to ono što vas i dalje drži blizu košarke čak i nakon igračke karijere? Jedno vreme ste bili trener, a sada imate biznis koji je takođe povezan sa sportom i poslovnom stranom. Šta nam možete reći o svemu tome čime se danas bavite?
„Pa, znate, košarka će uvek biti deo mog života. Za mene je ona oduvek bila dar od Boga, moja sposobnost, moj talenat. Dolazim iz veoma religiozne porodice, od majke i oca koji su tako vaspitani. I zato mi je košarka pružila toliko toga kada je reč o mogućnosti da imam bolji život i da pomognem svojoj porodici da ima bolji život.
Zato, bez obzira na to šta radim i gde se nalazim, uvek će postojati element košarke u kojem pokušavam da budem mentor mladim igračima, da im uzvratim i prenesem svoje znanje. Danas postoji ogromna količina informacija i igrači vole da pričaju o istoriji i različitim erama. Pa, ja sada predstavljam istoriju. I iako živimo u ovom novom svetu tehnologije, osnove i temelji košarke, kao i ono što je potrebno za uspeh, i dalje su isti. Zato pokušavam da im prenesem svoja iskustva i dam ih sledećoj generaciji. Ovo je ono što treba da uradite kako biste sebe doveli u poziciju da imate priliku za uspeh.
Bez obzira na to koliko jako trenirate i koliko ste dobri, to nije garancija da ćete sebe dovesti u uspešnu situaciju u kojoj ćete moći da pružite svoj maksimum. Zato pokušavam da im predstavim realnost čitavog iskustva, povezujući svaku tačku, od individualne pripreme pre nego što postanu deo tima, do onoga što treba da rade kada imaju sreću da budu deo tima i biznisa. Pre mene, korporacije, velike korporacije, uvek su dovodile poznate sportiste da razgovaraju sa svojim rukovodstvom, znate, sa izvršnim direktorima i ljudima iz najvišeg menadžmenta. Zašto? Zato što iste karakteristike koje su vam potrebne za vođenje uspešne kompanije, mi svakog dana vežbamo i živimo kroz košarku.
Liderstvo, posvećenost, disciplina, fokus, žrtvovanje, tim. Znate, ne individualna priznanja, već priznanja koja dolaze kada podignete čitavu kompaniju, čitav sektor. Sve to je primenjivo. Zato iste treninge i discipline, sve te karakteristike koje vode ka uspehu, primenjujem i na svoje poslovne inicijative. I nije važno o kojoj industriji je reč, to se uvek može primeniti, jer se bavimo, znate, ljudskom interakcijom. Tako da imam priliku da živim najbolje od oba sveta.“
Hteo sam da vas pitam o tome koliko vam je igračka karijera pomogla u današnjem biznisu i svemu čime se sada bavite. Jer važno je biti dobar saigrač. Važno je znati kako da funkcionišete u okruženju u kojem niste samo vi, već čitav tim. To mogu biti menadžeri, saigrači, rukovodioci, kao što ste rekli.
Ali to je zaista, zaista važno. Nakon ovog dela o sadašnjosti, želim da vas pitam nešto o prošlosti, jer smo iz Srbije i mnogo ljudi zaista ima tu radost i strast prema košarci. Zato želim da vas pitam, još od početka vaše košarkaške karijere, o čemu ste razmišljali kada je NBA, kako da kažem, pročitao vaše ime. NBA draft. Da li ste ikada sanjali o tome da odete u NBA? Sada smo pričali o tome da svaki igrač želi da bude najbolja verzija sebe. Ali najbolja verzija sebe u svemu.
Pa, kada se sada vratite u taj period, kako se osećate zbog toga što ste izabrani na NBA draftu? To je bio svojevrsni prvi korak ka profesionalnoj košarci. Znam da ste u Kući slavnih Notre Damea. I dalje držite mnogo rekorda. Uvršteni ste u Kuću slavnih svoje škole. Koliko je to bilo važno u tom trenutku vaše karijere?
„Bilo je veoma važno jer je to bio moj san. Kada sam bio na terenu i sam šutirao, sam trenirao, to su bile stvari koje sam zamišljao u svojoj glavi, zajedno sa pogotkom za pobedu u poslednjoj sekundi.
Sanjao sam da osvajam titule, da budem najbolji igrač i sve te stvari. Tako da, kada je došlo vreme za St. Anthony's, odnosno još pre St. Anthony'sa, kada je reč o mojoj državnoj školi P.S. 14, gde sam igrao za trenera Charlieja Browna, a zatim otišao kod Boba Hurleyja Seniora u St. Anthony's, sve na tom putu bilo je isplanirano.
To je ono što sam zamišljao. To je ono o čemu sam sanjao. Moja lokalna srednja škola bila je možda milju i po od moje kuće, ali sam izabrao da idem u školu koja je bila četiri ili pet milja udaljena. Bila je to privatna škola, a moji roditelji nisu mogli da je priušte. Ali to je ono o čemu sam razmišljao.
Morao sam da odem tamo gde bi mi sledeći korak omogućio da budem uspešan i da nastavim na više nivoe. I bio sam blagosloven. Tako se i odvijala moja karijera. Notre Dame, Digger Phelps, odlazak na NCAA turnir tokom sve četiri godine sa trenerom Phelpsom. A onda vreme za draft, NBA draft.
Ono o čemu sam razmišljao od trenutka kada sam prvi put uzeo loptu u ruke, znate, Julius Erving je bio moj idol. I sada je došao draft. Izabran sam u prvoj rundi, kao 24. pik. Nisam bio srećan zbog 24. pika. Živim svoj san, zar ne?
Nalazim se u Madison Square Gardenu u Njujorku, svetla drafta, jaka svetla, svi su tamo. Tako da sam od uzbuđenja i sreće prešao do toga da budem ljut.
Zato što sam 24. I to mi se nije dopadalo. Ali na kraju dana, znao sam da je to blagoslov. Moji roditelji su bili srećni, moja porodica je bila srećna, a ostatak priče je bio: u redu, sada si ovde. Sada je vreme za rad.
Tako da ostajete tu i napredujete. To je uvek fokus. To je bio moj san. Tako sam se tada osećao. I, da, bio sam veoma blagosloven.“
Da li mislite da je NBA odbacila tu veliku priliku i da ste zbog toga otišli u Evropu ili je to bila vaša odluka?
„Ne, ja sam to odlučio. Bila je to moja odluka. Slušaj, kada sam došao u Lakerse, znaš, Magic Johnson je bio ispred mene. Michael Cooper je bio ispred mene. Byron Scott je bio ispred mene.
James Worthy, Michael Thompson, Jeff Lamp, Mark McNamara, James Worthy, Kareem Abdul-Jabbar, Tony Campbell, to su bili moji saigrači. A Pat Riley je bio naš trener. I tako da je za mene bilo: ja ću igrati, zar ne? Ja ću igrati. Znam koliko sam rada uložio i nije se radilo o egu.
Radilo se o tome da sam znao koliko sam rada uložio da bih bio tu. Tako da smo svakog dana bili na treningu, a ja sam imao sjajne treninge. Zaista sam radio ono što znam, imao sjajne treninge do te mere da verujem da je Pat Riley mislio da ću odustati i predati se, jer nije voleo rukije.“
Bilo je nešto poput testa za vas?
„Za mene je, na kraju dana, to bio deo mog puta. Sve je trebalo da bude tako. Pat Riley bi mi prišao i rekao: Davide, ne volim rukije. Nećeš igrati. Ne volim rukije.
A ja sam u fazonu: u redu, poštujem to što mi to govoriš, ali ja ću igrati. Nateraću te da me uvedeš u igru onim što budem radio na treninzima. I ništa se nije promenilo u mom pristupu. Pojavljivao sam se svakog dana, sto posto, svakog dana, radio do kraja. Bio sam glavobolja Magicu, bio sam glavobolja svima njima.
Igrao sam kao da ću igrati na utakmici. I tako, konačno, tri četvrtine sezone nakon početka, Pat Riley mi prilazi usred treninga i kaže: Davide, tebi je samo potreban sopstveni tim. Zaista ti je potreban sopstveni tim. To mi je rekao. Jer nije bilo važno što nisam igrao konstantne minute. Igrao sam, ali nisam igrao onoliko koliko sam želeo ili koliko je trebalo.
Ali jedino što je mogao da uradi bilo je da mi oda priznanje, govoreći: slušaj, svakog dana se pojaviš, daješ sve od sebe, igraš, pružaš dobre partije i svi to vide. Rekao je: jedino što mogu da ti kažem jeste da ti je potreban sopstveni tim. Moraš da predvodiš svoj tim. I to je bio kompliment koji mi je dao i zbog toga sam ga poštovao. I do danas ga poštujem, jer zna šta želi i radi ono što je potrebno da to ostvari.
Ali to je bilo sjajno iskustvo. Bilo je to iskustvo iz kojeg sam mnogo naučio. Razmisli o tome. Izabran sam kao 24. pik, a zatim sam prešao iz Lakersa u LA Clipperse. LA Clipperse.
Od 24 igrača izabranih na draftu u mojoj klasi, njih 11 je bilo u LA Clippersima. Imali smo 11 takvih igrača. Tako da smo bili mladi, van kontrole, divlji, ludi. Tako da sam prešao iz Lakersa u Clipperse. Imao sam priliku da vidim najbolje od najboljih.
A onda sam imao priliku da vidim kako zaista izgleda proces odrastanja i razvoja. Da, tako da je sve to bilo edukativno i ja sam uvek bio student igre, tako da mi nije bilo važno o čemu je reč. Svaka prilika bila je trenutak za podučavanje, trenutak za učenje, i mnogo sam naučio.“
Ta priča o Patu Rileyju, sada govorite o tome koliko ste mu zahvalni i koliko cenite to što je bio iskren prema vama. Da li je to nešto što nedostaje profesionalnom sportu? Jer on je jedan takav primer. Pat Riley je jedan od njih. Ima još takvih ljudi, ali u malom procentu, koji su iskreni. U redu, hajde da sednemo, pogledamo se oči u oči i ja ću ti reći šta mislim o tebi, o tvojoj karijeri, šta je dobro za tebe, a šta nije. Da li to nedostaje profesionalnom sportu?
„100%. Zato što se odnos moći promenio. Nekada je trener bio trener, trener je bio autoritet. Ono što trener kaže, to se poštuje. Taj odnos moći se promenio i prešao na igrače.
Igrači sada imaju moć. I, bilo to ispravno ili pogrešno, trener će danas više oklevati da priđe igraču koji bi trebalo da bude superzvezda i kaže mu: slušaj, treba mi da treniraš malo jače. Treba mi da budeš bolji lider. Trener koji to uradi rizikuje mogućnost da izgubi posao.
Tako da se taj odnos moći promenio. Ali nekada, kada su treneri mogli da budu treneri, da stanu rame uz rame sa igračem, pogledaju ga oči u oči i kažu mu ono što zaista misle — ne, danas imate veoma malo trenera koji imaju sposobnost da to urade.“
Znam i pročitao sam tokom pripreme za ovaj razgovor da ste igrali u CBA ligi pre nego što ste potpisali ugovor u Evropi. Ako želite, možete nam reći nešto o svom iskustvu u CBA ligi i koji je bio trenutak kada ste vi, David Rivers, rekli sebi: u redu, idem u Evropu.
„Da. U redu, bio sam u CBA ligi. Igrao sam za Flip Saundersa i La Crosse Catbirdse. A trener pre njega bio je Henry Bibby, plejmejker Philadelphia 76ersa. Prolazile su godine.
I tako sam pobeđivao, znate. Dolazim iz Lakersa, znate, šampiona Zapadne konferencije, pa LA Clippersa, mislim da smo prvi put u istoriji tima ušli u plej-of ili tako nešto. I onda odlazim u CBA i kažu mi: Davide, samo igraj u CBA ligi. Bićeš pozvan u NBA i tako dalje. U redu, tako da sam prve godine igrao u CBA ligi, predvodio ligu po asistencijama, znate, ukradenim loptama i tako dalje. I nisam dobio poziv.
I tako se vraćam druge godine i skoro beležim tripl-dabl u proseku, znate, 25 poena, 15 asistencija. Mislim, sedam ili osam skokova, možda četiri ili pet ukradenih lopti po utakmici. Imao sam sjajnu sezonu. Bio sam MVP, sve to. Boston Celticsi je trebalo da me pozovu, a Flip Saunders mi je govorio: Davide, da li si konačno dobio poziv?
Boston Celtics. I nekako je jedan od njihovih trenera, pomoćni trener Celticsa, govorio veoma negativno o meni. To sam saznao tek kasnije. Tako da su Celticsi odustali od mene. I bio sam besan.
Bio sam ljut, bio sam besan. I Flip Saunders mi kaže: Davide, slušaj, možda moraš da uradiš nešto ludo. Izađi i zabeleži 30 asistencija i 25 poena. I ja ništa ne kažem, ali mi je to ostalo u glavi. Posadio mi je seme u glavu.
I izađem na teren. U sledećoj utakmici zabeležim 30 asistencija i, recimo, 23 ili 24 poena. I posle utakmice Flip Saunders ne može da me pogleda. Ne može da me pogleda u oči, jer sam uradio ono što mi je rekao, a nisam dobio poziv. Tako da sam pomislio: u redu.
U međuvremenu, Kenny Barlow, koji je već bio ovde u Evropi, Michael Young, koji je takođe bio ovde u Evropi i imao veliki uspeh, govorili su mi: Davide, dođi u Evropu, dođi u Evropu, dođi u Evropu. A ja sam ih odbijao. Zvali su me da dođem, mislim, sedam ili osam puta tokom te dve godine u CBA ligi. I tako smo konačno ponovo osvojili prvenstvo. Ja sam bio MVP.
Postavio sam svakakve rekorde i tako dalje. I konačno kažem: u redu, neću čekati NBA. Otići ću tamo gde mogu da igram, dominiram i ostvarim uspeh koji želim. Ali kada se osvrnem na sve to, to je bio deo moje sudbine. Bio je deo mog puta i verujem u to.
I na kraju sam došao ovde, u Evropu. Moja prva stanica bila je Belgija, na kratko. A onda sam potpisao za Antibes u Francuskoj i imao uspeha. Osvojili smo Kup, Predsednički kup prve godine, a bili smo drugi u borbi za titulu prvaka. Druge godine se vraćam, ljut sam jer nismo osvojili sve.
Prve godine, druge godine, osvajamo sve. A onda zove Olympiacos. I tako počinje put. Idem iz Francuske u Grčku, Italiju i Tursku, i sa svakim timom osvajam prvenstvo. Tako da smo, na kraju dana, ovde.
Evropa je bila fantastična. Upoznavanje različitih kultura i jezika. To je bilo izuzetno obogaćujuće iskustvo koje prevazilazi košarku i uživao sam u svakom koraku tog puta.“
Da li se možda sećate utakmice protiv Partizana tih godina, u prvoj, mislim prvoj godini u Francuskoj? Igrao ste protiv Partizana u Beogradu. Da li se možda sećate tog iskustva?
I nakon toga ste otišli u Olympiacos. Da li se možda sećate tih iskustava protiv Željka Obradovića? I da li ste tada znali ko je on?
„Ne. To je odlično pitanje. Znaš, moj mentalitet je bio takav da me nije bilo briga. Bukvalno me nije bilo briga ko si u tom trenutku. Za mene je jedino bilo važno ono što piše u skautingu i plan igre koji su treneri postavili.
Želeo sam da to razumem u potpunosti, jer je moj posao bio da se pobrinem da sprovedemo plan igre. Tako da sam znao da bekovi i određeni igrači imaju određene karakteristike, da su dobri i sjajni, ali nije me bilo briga. Bio sam mnogo više fokusiran na ono što ja treba da uradim kako bih svojim učinkom bio u poziciji da učinim svoje saigrače boljima. Jer ako bih uspeo da svoje saigrače učinim boljima, to bi značilo da ćemo pobediti utakmicu.
Zato nisam obraćao pažnju na sjajne plejmejkere, sjajna krila ili centre protiv kojih sam igrao. Sve se više odnosilo na mene. Morao sam da pružim svoj maksimum. Ako bih igrao na svom nivou i učinio svoje saigrače boljima, onda smo imali 95 odsto šanse da pobedimo.“
Posle toga, sledeća stanica je Pirej – Olympiacos. Neka ti laka zemlja, Dušane Ivkoviću, on je bio vaš trener. On je jedan od najvećih evropskih trenera svih vremena,a u Srbiji je nešto poput sveca.
I njegov pristup. Bio je čovek koji je zaista mnogo vikao i sve to, ali je zaista bio student igre, kao što ste rekli. I 1997. godine osvojili ste Evroligu, pobedili Barseloni, u Rimu, osvojili MVP nagradu. Vi ste prvi Amerikanac koji je osvojio nagradu za igrača godine u Evropi.
I tada ste takođe osvojili grčki Superkup, Grčku ligu, bili MVP finala Grčke lige i Superkupa. Pa, možete li mi sada reći, kada pomislite na Dušana Ivkovića, ako bi sada imali 10 minuta da razgovarate sa njim, šta biste mu rekli?
„Dobro pitanje. Pitao bih ga šta je pokretalo njegovu ideologiju, šta je inspirisalo njegovu strast. Jer, kada je reč o meni, imaj na umu, on je moj trener samo jednu godinu. Ja imam svoje razumevanje igre. Imam svoju filozofiju, razumem svoju ulogu.
Znam koliko je ona važna. A moja vizija je uvek bila usmerena na mog glavnog trenera kada sam kao igrač, kao plejmejker, bio na terenu, jer sam odrastao i bio učen da je moj posao da budem produžena ruka glavnog trenera.
Zato je zanimljivo, jer smo zajedno čitavu godinu, a kada bih ti rekao koliko smo trener Ivković i ja razgovarali, bio bi šokiran. Nismo mnogo razgovarali.
Nismo mnogo razgovarali. Zašto? Ja bih ga slušao. On je znao šta želi. Znao je kako to želi.
I to je sve što je trebalo da znam. Moj posao je bio da ono što je on želeo prenesem igračima i da to sprovedem. Radili smo ono što je on želeo. Ja sam tražio tajm-aute. Ja sam bio taj koji je govorio: ne, nije dovoljno dobro.
Vratimo se, uradićemo ponovo. Ja sam to usmeravao. A on je, za mene, bio tih. Zvao sam ga, upoređivao sam ga sa, recimo, Kumom. Bio je tih.
Hodao je unaokolo veoma mirno. Razgovarao bi sa tobom. Možda bi te dodirnuo. Nežno bi te dodirnuo, ali bi te pomerio. Bio je snažan.
I zato sam ga proučavao i posmatrao. Posmatrao sam kako komunicira sa igračima. Nije vikao. Janis Joanidis, sjajan trener, bio je moj trener pre Ivkovića.
Potpuna i totalna suprotnost. Bio je kao Frank Sinatra koji puši cigaretu i viče. Mislim, vikao je, znaš, napadao igrače svakog dana. I ja sam ga posmatrao. Koliko sam razgovora imao sa njim?
Isto kao i sa trenerom Ivkovićem. Ne mnogo. Zato što sam znao šta želi. Znao sam šta pokušava da natera momke da sprovedu. I sve se na kraju svodilo na komunikaciju.
A to je ono što mnogi igrači i treneri danas ne shvataju. To je komunikacija. Svaki igrač je drugačiji. Svaki igrač ima drugačiji ego. Svaki igrač ima različite stvari koje mogu da se iskoriste kako bi se motivisao da radi svoj posao.
A ja sam to razumeo.“
Da, i ne možeš imati isti pristup prema svakom igraču.
„Ne, ne možeš. Ne, ne možeš.
Moraš da se prilagodiš u komunikaciji, 100 odsto.
I tako sam to naučio još u srednjoj školi. I primenjivao sam to. Primenjivao sam kroz Notre Dame. Video sam kako se to primenjuje u NBA ligi sa mojim trenerima. Zato bih Ivkoviću postavio ta dva pitanja, jer on neće samo otvoreno izraziti ono što misli.
Moraš da razgovaraš sa njim. Moraš da mu postavljaš pitanja. I jedna stvar koju ću reći za sve velike trenere jeste da je ono što im je zajedničko, bez obzira na to gde se nalaze u svetu, na aerodromu, u autobusu, u kafiću, bilo gde, na ulici — ako im priđeš na pravi način, svaki od njih će te saslušati. Daće ti tri minuta, neki možda pet, i saslušaće te. Zašto?
Zato što uče.“
Znaju kako da slušaju.
„Da, oni uče. I to je moja slika trenera Ivkovića. Veoma tih, veoma snažan. Kada znaš šta treba da uradiš, kada razumeš zadatak, nema potrebe za bilo čim drugim. On i ja smo veoma malo razgovarali.
Razgovarali smo. Zapravo, kada smo razgovarali, znaš li o čemu smo pričali?“
O košarci?
“Ne, ne, ne. Nismo pričali o košarci. Pričali smo o porodici.”
Ali to je takođe bio način da vam pokaže da mu je stalo i da je znao da je vama stalo do njega.
„Da.“
Bili ste jedan od glavnih igrača tog tima. U redu, treneru, ja ću se pobrinuti za ovu situaciju, i tako dalje. Da li uopšte možete da zamislte da ste skoro 30 godina kasnije, i dalje jedan od najvoljenijih Amerikanaca koji su igrali za Olympiacos? Takođe ste bio MVP te sezone. A to je bila prva titula Evrolige za neki grčki tim.
„Da.“
I to je nešto što prolazi ispod radara. U redu. Nakon toga, Željko Obradović kao trener vodi Panathinaikos do brojnih titula. Olympiacos je sada osvojio titulu, prvu nakon 13 godina. Da li ste možda gledali Final Four ili nemate vremena za to?
„Ne, jednostavno, znaš, postoje određene stvari kojima se danas bavim, a kroz koje sam i dalje povezan sa igrom. I dalje sam ambasador Evrolige. Pratim šta organizacija radi. Ali kada je reč o gledanju utakmica, nemam mnogo prilike da ih gledam, jer mnogo vremena provodim u radu sa mladim igračima, različitim timovima. Ne gledam baš svaku utakmicu.
A imam i svoj korporativni poslovni portfolio koji pokušavam da razvijam u ekonomskim previranjima kroz koja svet prolazi. Zato sam veoma selektivan. Pogledam najvažnije detalje i snimke nakon utakmice, ali već dugo nisam seo i odgledao čitavu utakmicu.“
Još samo dva pitanja o Olympiacosu, jer želim da to čujem od vas. To je zaista zanimljiva stvar u našem regionu, na Balkanu, u Srbiji, u bivšoj Jugoslaviji. Nazovite to kako god želite. Duda Ivković je u jednom intervjuu rekao da je tog leta 1997. godine Dejan Bodiroga želeo da potpiše za Olympiacos i da je u jednom trenutku zažalio što se to nije dogodilo, jer je razmišljao da biste vi i Dejan Bodiroga bili neverovatan duo u Evroligi koji bi mogao da napravi dinastiju. Evroligašku dinastiju.
Igrao ste protiv njega, Bodiroge, u finalu. I sada želim da vas pitam, da li ste ikada razmišljali o tom tande,u sa Bodirogom i o tome šta se dogodilo? Razumeću ako ne želite da odgovorite na to pitanje, ali postoji mnogo informacija o tom letu. Šta se dogodilo tokom tih 24 sata nakon što ste ipak napustili Olympiacos?
„I danas nemam jasan odgovor. Čuo sam za Dejana Bodirogu, za mogućnost da nam se pridruži, i to bi — u tom trenutku smo već bili u stanju da se takmičimo sa bilo kim, čak i sa NBA timovima. Ali da nam se on pridružio, mogli bismo dugoročno da se takmičimo sa bilo kojim NBA timom. Tako da bi za mene to bilo kao šlag, dodatni šlag i dodatna trešnja na torti, da je došao u naš tim.
Ali ne znam zašto se to nije dogodilo. Ne znam čak ni šta se promenilo kada sam prihvatio da potpišem na još tri godine.“
Prihvatili ste?
„O, da. Jesam. Da, prihvatio sam.“
„Prihvatio sam da potpišem i ostanem. Otišao sam te večeri na večeru sa porodicom i dobio poziv, znate, od menadžera koji mi je rekao da odustaju od ugovora. A ja sam bio u fazonu: čekaj, šta se dešava? I svi su bili tužni i, znate, plakali.
Ne znamo. Samo su nam rekli, obavestili su nas da odustaju od ugovora. Ja sam već bio prihvatio.
Već sam bio prihvatio. I kada sam to čuo, pomislio sam: to je čudno. Ja sam tip čoveka koji, kada doneseš odluku, pitaću te jednom i to je to.“
„To je to. Jer ovo je košarka. Znam da ću, gde god da odem, pobeđivati i biti uspešan. Tako da sam na tom pozivu samo jednom pitao: zašto, šta se dogodilo?
I niko nije mogao da mi da odgovor. Do danas nemam odgovor. Neki kažu da je bilo reči o moći. Mislili su da postajem previše moćan.“
U odnosu na tim?
„Da. Neki tako kažu, ne znam. Ali ja sam tada pomislio: u redu, pozvao sam svog agenta. Rekao sam mu: Hej, odustaju od dogovora. Da, znam.
U redu, gde idemo? To je sve što sam želeo da znam. Jer gde god da je to bilo, ništa u meni nije govorilo da ću prestati da osvajam titule. I upravo to sam i radio.“
Kad sada razmišljate o prošlosti i o tom finalu Evrolige, kao i o svojoj karijeri, imam jedno, mislim, dobro pitanje. Ako zatvorite oči i imate priliku da ponovo odigrate jednu utakmicu, još jednom odigraš svih 40 minuta, koja bi to utakmica bila? Da li je to finale u Rimu ili neka druga?
„Ne, to je poslednja utakmica koju smo izgubili u mojoj prvoj godini u Olympiacosu, zbog koje smo ispali. Želim da se vratim na utakmicu koju sam izgubio. Želim da je odigram ponovo i ispravim stvari. Da, to je ono što želim da uradim.
Želim da se vratim na tu utakmicu koju sam izgubio. Jer kada izgubim, to ostaje sa mnom, i ostaje sa mnom. To je jedina stvar o kojoj ću razmišljati čitavog leta. Treniram, a upravo je taj poraz ono što me je udaljilo od šampionata. To sam jednostavno ja. Znate, ljudi broje titule, ljudi broje individualna priznanja.
Ne, ja želim da ponovo odigram tu utakmicu koju sam izgubio.“
Saglasan sam sa Vama. Jer postoji mnogo, mnogo igrača koji nemaju neke titule, pa kako možemo da kažemo da su loši igrači? Kao Charles Barkley ili Carmelo Anthony, ili mnoge NBA superzvezde koje nisu osvojile titulu. I u redu, neko drugi jeste. Ali moraš da ceniš prisustvo tih igrača na terenu.
Mislim da je za prave ljubitelje košarke to glavna stvar, ključna stvar.
„Da, apsolutno. Jer jedna stvar koje sam kao igrač uvek bio svestan jeste čovek koji je otključavao dvoranu. Bio sam svestan navijača. Znao sam šta navijači žele. Mislim, ja sam student igre.
Student sam svog okruženja. Znao sam šta navijači žele. Znao sam šta su navijači doživeli, a šta nisu. I želeo sam da budem uspešan. Želeo sam da igram sa zahvalnošću, jer sam odrastao u veoma skromnim uslovima.
Nas je bilo mnogo, znaš, devet devojčica, šest dečaka, a moji roditelji su veoma naporno radili za svoj novac kako bi nas izdržavali. Tako da sam znao da ljudi plaćaju da bi došli da me gledaju kako igram i nisam želeo da ih razočaram. I toga sam bio svestan svaki put kada sam bio na terenu, bilo na treningu ili utakmici.“
To je nešto poput Mamba mentaliteta na terenu.
„100 odsto. 100 odsto.“
Vi ste student igre. Ali da li ste bili dovoljno spremni za navijače u Grčkoj? Da li ste znali da je atmosfera obeležena tolikim rivalstvom, nešto poput Lakersa i Bostona, ali na još većem nivou?
„Da. Ljudi to ne razumeju. Govorim ljudima o navijačima, o navijačkim bazama različitih timova u različitim zemljama. Na kraju dana, možeš to da opišeš, ali zaista ne možeš da razumeš dok ne budeš u toj dvorani. Tako da, navijači. Za mene, kada sam došao u Francusku, pa u Grčku, svuda je postojao drugačiji nivo strasti, ali ta strast je bila stvarna.
Kod grčkih navijača to vidiš odmah.
Svaka utakmica je pitanje života ili smrti.
Da, da. Ali za mene je bilo važno da to prihvatim. Znam da postoji. Znam da je njihova strast stvarna. To je sve što treba da znam.
Ne obraćam pažnju na njih. Čujem ih kako viču, osećam njihovu strast. Ali što se same utakmice tiče, tome ne pridajem nikakvu pažnju. Kada, kada je lopta jednom u vazduhu…“
Sutra ćete voditi predavanje koje će biti posvećene pritisku.
Pokazati igračima kako da iskoriste tu vrstu pritiska, navijače svih ekipa, da se potpuno fokusiraju, kao na tom Final Fouru. Postigli ste 26 i 28 poena u dve utakmice Final Foura u Rimu i bili ste spremni da u svakom trenutku igrate kao vojska jednog čoveka protiv svih. Da li je to povezano sa pritiskom o kojem sada govorite i o kojem ćete pričati na sesijama, nešto što ste kao igrač naučili u tim trenucima?
„Ne, drugačije je. Ono o čemu će biti moja sesija jeste drugačija vrsta pritiska.
Govorim o pritisku u životu. Pritisku u životu. Ali koristim košarku da ga ilustrujem. Čućeš me. Ako dovoljno dugo budeš uz mene, čućeš kako koristim izraz „kontrolisani haos“.
Kontrolisani haos nosi određeni nivo pritiska. Tako da, kada je reč o utakmicama, šampionatima, ni na koji način, u bilo kom obliku, nikada nisam osećao pritisak. Govoriš o Partizanu. Na putu ka Final Fouru 1997. godine, Partizan je došao u Pirej i mi smo izgubili. Izgubili smo.
I to je bila prva utakmica. I tako su svi spustili glave, jer šta? Morali smo da idemo Partizanu u Beograd i igramo tamo, na njihovom terenu. I svi su mi svojim pogledima, svojim izrazima lica, poručivali: nećemo moći tamo da pobedimo.
A ja sam rekao novinaru: nema problema, ne brinite. Otići ćemo tamo i pobedićemo.
Vratićemo se u Pirej.
Da. I rekao sam to kao što sada razgovaram sa tobom, jer sam znao. Zašto sam znao? Znao sam jer sam odigrao lošu utakmicu. I zato smo izgubili kod kuće.
A kada je došlo jutro, probudili smo se sledećeg dana, veliki intervjui, ja stojim u sredini i kažem: slušajte, izgubili smo zato što ja nisam dobro igrao. Tačka. To je vaša priča. Izgubili smo zato što ja nisam dobro igrao. I to je samo po sebi bila vest.
Znate, igrač priznaje da je tim izgubio zbog njega.“
To je veoma retko.
„I onda se oni gledaju između sebe. O čemu još da pišemo? Nemamo o čemu. I tako odem na trening sledećeg dana i imamo sastanak. Imamo sastanak, a trener kaže: znate, moramo da pokažemo poštovanje i razgovaramo o tome šta je pravo profesionalno ponašanje.
A ja nemam pojma o čemu će svi pričati. A oni pričaju o mom intervjuu.
A ja sam u fazonu: šta je bilo? Meni to nije ništa posebno. Znate, ako je pravi igrač iskren prema sebi, pravi igrač može da prizna kada nije dobro igrao, kada je on bio razlog zbog kojeg utakmica nije otišla u pravcu u kojem je tim želeo. Tako da sam ja to radio još u srednjoj školi. Priznaš svoje greške, odigraš dobro.
U redu, ispraviću to. Da.
Da, preuzmeš odgovornost za to. I tako, kada kažem momcima u svlačionici: hej, ne brinite, pobedićemo, otići ćemo u Beograd protiv Partizana i pobediti. I upravo smo to uradili. Ali to nije bila neka velika, ogromna stvar, jer ne postoji… I danas pokušavam da objasnim igračima ovo.
Kada uložiš vreme i kada radiš tokom cele vansezonske pauze, kada si spreman, ne postoji nešto što se zove pritisak. Nije me briga o čemu je reč. Košarka, sport, korporativni biznis — kada si spreman, spreman si. Ne postoji pritisak. Tako da, Francuska, Italija, Grčka, Turska, nikada nije bilo pritiska.
Igrao sam ovu igru čitavog života. Kakav pritisak? Zbog čega?“
Kako moj dobar prijatelj voli da kaže, košarkaški teren je isti u svakoj zemlji.
„100 odsto.
I tu dodiruješ još jednu stvar, taj mentalitet da igrač treba da igra drugačije zato što igra na gostujućem terenu u odnosu na igranje u svojoj dvorani. To ne razumem. To mi je toliko čudno. Kako možeš da usvojiš takav mentalitet?
Postoji samo nekoliko igrača za koje znam da nisu imali takav mentalitet. Michael Jordan, Kareem Abdul-Jabbar, Magic Johnson, ti momci, Larry Bird, oni nisu imali takav mentalitet. Nije bilo važno gde igraju. I zato mi je neverovatno da je danas to izgubljeno, a da igrači i dalje imaju takav mentalitet. Kao: moramo da putujemo i igramo na gostujućem terenu.
Pa šta? Pa šta? I dalje moraš da igraš odbranu. Oni i dalje moraju da igraju odbranu.
I dalje moraš da dodaš loptu.
I oni moraju da dodaju loptu. Ali reći ću ti ovo. Ja sam se uvek pripremao ne samo da kontrolišem svog protivnika, već i da kontrolišem sudije.“
Kada ste to rekli, podsetio si me na priču o Kobe Bryantu. Verovatno je znate. Proučavao je pravilnik za sudije, njihovo kretanje, na kojim mestima se nalaze, kada trče, koji sudija pokriva koju zonu i pronašao mrtve uglove. I onda je razmišljao: u redu, udariću te, ali niko od njih to neće videti.
„(smeh). Nisam to znao. Ne, ja sam ih kontrolisao na drugačiji način. Kontrolisao sam ih na drugačiji način. Jer, znaš, kada dosude faul tvom saigraču, a on počne da viče: nije bio faul, nije ovo, nije ono, ja bih prišao svom saigraču i rekao: da, bio je faul.
Prestani da pričaš. Fokusiraj se i igraj. A sudija to vidi i ti dobijaš poene kod njega.
Oni to vide i znaju da sve svoje igrače držim dostupnima. A kada sudija donese lošu odluku, prići ću mu. Reći ću mu: hej, gledao si iz pogrešnog ugla. Ali na kraju dana, to je loša odluka. Međutim, kada vide da ja svoje igrače držim odgovornima i dostupnima, oni se povuku.
Povuku se i tako sam kontrolisao i sudije.“
Želim sada da Vas pitam o iskustvu u Italiji, jer ste se na neki način ponovo spojili sa Dominiqueom Wilkinsom i Carltonom Myersom.
I sa Gregorom Fučkom.
Predrag Danilović je tada bio u Virtusu.
U istom gradu, ali u drugom timu. Možete li nam reći nešto o tom iskustvu? Jer je to, kako da kažem, bilo prilično poznato okruženje.
Jer znate Dominiquea Wilkinsa, znate Myersa, a u tom trenutku ste već četiri ili pet godina u Evropi.
„Tako je.“
Kako su se stvari tada promenile? I kada ste shvatili: u redu, potpisaću u Italiji. Imamo dobar tim koji može da se takmiči protiv bilo koga.
„Pa, mi… Otišao sam u Italiju jer smo prebrzo osvojili previše titula u Turskoj. Zato sam otišao u Italiju.“
Bili ste u Tofasu, u Bursi kod Jasmina Repeše?
„Potpisao sam ugovor na četiri godine.“
Osvojile ste sve trofeje u te dve godine…
„Dve godine, šest titula. A onda je klub jednostavno odlučio da ne može da nas isplati.“
Dve triple-krune…
„Zatvorili smo sve. Da, da. Uzastopno. I to je značilo: dajte mi novi izazov. Dajte mi novu utakmicu. To se dogodilo.
Morali su da isplate mnogo novca, a nisu mogli. Tako da su način da izađu iz toga pronašli tako što su ugasili klub i krenuli od nule. I zato sam otišao u Fortitudo.“
Kakvo je Vaše iskustvo sa trenerom Repešom? On je iz Hrvatske i mnogi ljudi ga poznaju. Poznat je ne samo po košarkaškom znanju, titulama i svemu tome.
On je takođe veoma duhovit čovek. U tajm-autima uvek psuje na svom maternjem jeziku. I bio je takav uvek tokom tajm-auta, razgovarao je sa igračima. A rekli ste mi da ste za dve godine osvojili šest titula, zaista nije moglo bolje od toga.
„Voleo sam ga zato što je bio ono što jeste. Istina, nije imao mnogo razloga da viče, jer sam ja, opet, znao šta želi. Razumeo sam skauting, znao sam na čemu radimo. Tako da je moja odgovornost bila da se pobrinem da igrači sprovedu ono što je trebalo. Zbog toga se dešavalo da on ne mora da viče, jer sam ja preuzimao kontrolu nad treningom.
Napravimo grešku. Vratimo se, uradimo ponovo. Ja usmeravam sve. A on hoda gore-dole pored aut-linije i posmatra sve. Nekim igračima bi direktno prišao i razgovarao sa njima, ali nije morao mnogo da viče.
Da, igrali smo dobro. I on je to prepoznavao. Ali on je postavio sve. On je bio lider, a mi smo izašli na teren i sproveli ono što je tražio.“
Da li ste razgovarali sa njim?
„Ne mnogo.“
Bili ste igrač koji je osvajao sve i svuda. Bili ste lider, ali niste mnogo razgovarali sa trenerima ili bilo kim.
„Ne, bio sam fokusiran na učinak. Išao sam direktno do izvora informacija, a to dolazi od mog lidera, odnosno glavnog trenera. Kada jednom razumem šta on želi, više nemam potrebe da razgovaram sa njim. Nisam tip koji voli neobavezne razgovore i druženje. To nisam ja.
Želim da sprovedem ono što treba. Želim da budem fokusiran. Želim da budem siguran da moji visoki igrači trče. Želim da budem siguran da moji šuteri upućuju šuteve i da su spremni da šutiraju. To sam bio ja.
To je bio moj fokus. Želeo sam da se fokusiram na to da budem spreman i da budem u pravoj poziciji da pomognem svima da budu bolji. To je bio moj potpuni fokus gde god da sam igrao. Nisam mnogo razgovarao sa glavnim trenerima. Samo…
To nije bio razlog zbog kojeg sam bio tu. Igrači su drugačiji. Sa njima moraš da razgovaraš, moraš da ih upoznaš. Moraš da razumeš šta ih motiviše, šta vole, šta ne vole. Jer sa njima moram da komuniciram.
Tako da sam više vremena provodio razgovarajući sa saigračima nego sa trenerima. Tako se sve odvijalo.“
Želim da vas pitam još nešto što je takođe zanimljivo za navijače u Srbiji, jer imamo igrače iz bivše Jugoslavije koji su otišli u NBA i napravili, kako da kažem, otvorili vrata za sve ostale. Znam da je mnogo igrača pre vas došlo u Evropu. U redu, ali sada govorimo o promeni perspektive.
Kada govorimo o američkim igračima koji su došli u Evropu, vi ste bili čovek koji je došao i pokazao svima taj kvalitet, odgovornost, liderstvo, učinak. Da li mislite da ste vi bili čovek koji je na neki način otvorio ta vrata drugim Amerikancima? Jer pre vas, momci koji su dolazili u Evropu, to im je bio plan B.
U redu, to je moja sudbina, moj izazov. Prihvatiću ga. Odlazim. Zvaće me sedam, osam puta. Kada odlučim da je vreme, otići ću tamo.
Da li verujete da je možda upravo to ključna stvar kod nekih igrača koji su došli u Evropu i pokazali svima svoj talenat, svoj potencijal… Na ručku ste iskoristili izraz „prvi nivo“, „najviši nivo“. Nešto poput Kendricka Nunna pre dve godine i mnogih igrača pre njega.
„Da, 100 odsto. Znaš, čuo sam da se to govori. Čuo sam da se to govori meni. Čuo sam da se to govori o meni. Na kraju dana, ne pridajem tome preveliku važnost, ni u jednom ni u drugom smeru. Ali na kraju dana, jedna stvar koju sam uvek želeo da uradim, bez obzira na to gde odem, u koju zemlju, koji grad, kakvo okruženje — uvek sam želeo da ga ostavim boljim nego što sam ga zatekao.
To je bilo to. Na terenu, van terena, bio sam svestan svog okruženja. Znao sam šta radim. Znao sam da će me drugi pratiti. I uvek sam želeo da ostavim — želeo sam da ostavim svoj utisak, svoj pečat, svoj trag.
Jer ljudi postavljaju pitanje, znaš, zašto te ljudi i dalje smatraju ovakvim ili onakvim, znaš, Michael Jordanom Evrope, jednim od najboljih Amerikanaca ikada, bla, bla, bla. Zašto ti se i dalje dive? I uvek im kažem da je to zbog toga kako sam učinio da se osećaju. Zbog toga kako učiniš da se ljudi, javnost, zajednica, tvoji protivnici — kako učiniš da se oni osećaju.“
Ne možeš to da zaboraviš.
„Ne možeš to da zaboraviš. Čak ni u porazu. Kako učiniš da se osećaju? Protivnik, upravo si mu slomio srce. Kako učiniš da se oseća?
Da li izvodiš sve te lude plesove i proslave? Ne, odaš priznanje činjenici da su bili tu i da su bili profesionalni. Radi se o tome kako učiniš da se osećaju. To je ono zbog čega te ljudi pamte.“
Imao sam priliku da sada provedem četiri dana s Vama i gledam neke treninge. Slušao sam šta govorite kada sam u blizini i mogu da zaključim, čak i posle prvog dana, da ste vi tip osobe nešto poput učitelja. Jer sve što ste govorili tokom prethodna četiri dana ima smisla. I nije u pitanju neko okolo-naokolo pričanje. Direktno je, baš kao i ovaj razgovor.
I na jutarnjem treningu rekli ste igračima: ako želite da šutirate kao Steph Curry, morate da trenirate kao Steph Curry, i ostali ste sa njima na istom treningu skoro dva sata. Da li verujete da je to model za sve?
U bilo kojoj fazi, bilo kom poslu, bilo kom interesovanju? Ljudi misle da je Steph Curry došao ovde i samo pogodio trojku s 10 metara. Ne vide šta se dešava iza zatvorenih vrata.
I to je, u nekom trenutku, zapravo u svakom trenutku, ključna stvar za sve što radimo u životu. Postoji jedan citat koji verovatno znate. Ti nisi ono što pokazuješ u prisustvu drugih ljudi. Ti si ono što radiš iza zatvorenih vrata kada si sam. Možete li nam reći nešto više o toj filozofiji i toj jednostavnoj poruci: ako želiš da šutiraš kao Curry, treniraj kao Curry.
A ljudi nemaju nikakvu predstavu koliko je to zapravo teško.
„Tako je, tako je. I opet, povezujem to sa životom. Jer to je primenjivo bez obzira na to čime se baviš i šta želiš da postigneš. A u mom programu imamo jedan slogan.
Zove se „Live it“. A to znači da, šta god da sanjaš da ćeš postati, moraš da vežbaš da to živiš svakog dana. Nije me briga o čemu je reč. Predsednik korporacije. Šta je potrebno da postaneš predsednik korporacije?
Šta je potrebno nekome da pokrene sopstveni biznis? Šta je potrebno da budeš najbrži trkač, najbolji skakač, najbolji šuter, najbolji asistent, najbolji komunikator? Moraš da živiš to. I bukvalno mislim da moraš da živiš to. Tokom vansezone, šta radim?
Sve svoje slobodno vreme provodim na terenu. Sve svoje slobodno vreme provodim na terenu, vežbajući sve što mogu da vežbam, provodeći vreme u teretani, jačajući svoje telo. Zašto? Želim da budem najbolji. Šta je potrebno da budeš najbolji? Vežbaj da to živiš.
Svaki dan. Moraš da živiš to. Ako kažeš da želiš da uradiš ovo ili ono, deca mi dođu i ja im kažem: u redu, objasni mi kako se taj san svakog dana manifestuje u tvom životu? Šta radiš? A kada ne mogu da mi odgovore, opet imamo trenutak za učenje.
Ako zaista kažeš da želiš ovo, onda to mora svakog dana da se vidi u tvom životu. Ljudi oko tebe moraju to da vide. A kada to vide, kažu: aha, stavimo njega ili nju u ovu kategoriju. Jer rade na nečemu. To možeš da vidiš po onome što rade, po njihovim postupcima.
Da li nameštaju krevet ujutru kada ustanu? Da li sami peru svoj veš? Šta rade? Šta ti radiš da bi svakog dana, iz dana u dan, pokazao ono što pokušavaš da postaneš?
Moraš da živiš to. A neki ljudi kažu: pa, kako to radiš? Pa, tako što radiš te male stvari koje zahtevaju disciplinu. Brineš o sebi, brineš o svom telu, ne čekaš da mama i tata operu tvoj veš, ne čekaš da te mama i tata probude, ne čekaš da ti mama i tata kažu da pospremiš sobu. Sam se brineš o svojim obavezama.
To je nešto tako malo, ali tako gradiš disciplinu. Tako gradiš inicijativu. Živiš to.“
Ovo će biti poslednje pitanje. Citirarću svog kolegu. Da li ste čuli za Edina Avdića, sportskog komentatora i novinara sa Balkana, iz Bosne?
„Mislim da nisam. Moguće…“
On je zaista živeo svoj posao. Živeo ga je.
I preminuo je sa samo 47 godina. Tek tako…
„Vau. Žao mi je što to čujem.“
I zaista je ostavio neverovatno nasleđe kao sportski komentator. Na njegovoj sahrani bili su Dejan Bodiroga, Željko Obradović, veliki broj košarkaša, Mirza Teletović, koji je igrao u Bruklin Netsima i Milvoki Baksima, iz Bosne. Mnogo ljudi iz sveta košarke bilo je na toj sahrani. A on nije bio sportista, nije bio predsednik kluba niti bilo šta slično. I zaista pamtim jedan njegov citat koji se savršeno uklapa u ovu priču.
„Živi to.“ Ili kako da kažemo… Mnogo košarkaša, profesionalnih sportista, sada govorim o profesionalnim sportistima, zapravo ne voli košarku. Oni vole stil života koji im košarka omogućava. Vole superautomobile, skupe stvari, putovanja, supermodele oko sebe.
Vole, kako da kažem, VIP mesta u restoranima, noćnim klubovima.
„Površne stvari.“
Da, da. I taj citat zaista snažno pogađa. Jer kada razmislite o tome, kada gledate NBA kao najbolju košarkašku ligu na svetu, najbolje organizovanu i sve ostalo, morate da pronađete uzora koji nije takav.
„Da, upravo tako.“
I želeo bih da čujem vaš komentar na taj citat i celu tu priču. Nešto poput poruke mladim navijačima, mladim igračima, da pronađu pravog uzora. U redu, razumem da su vama uzori vaši roditelji. I ja sam uvek gledao svog oca, kako radi, kako se bori sa teškim stvarima, kako razmišlja da li će biti dovoljno novca za račune, za ovo, za ono i tako dalje.
I onda u jednom trenutku razmišljate o sportistima koji imaju 20 godina, koji potpisuju ugovore vredne milione i o tome kako se oni u tim trenucima nose sa svim tim. Znam da je teško pitanje, ali voleo bih da čujem vaše mišljenje.
„Na kraju krajeva, uvek sam bio vaspitavan i učen da budem izuzetno skroman, bez obzira na to da li sam doživljavao uspeh ili neuspeh. Uvek moraš da budeš skroman. Znate, ako si u svemu tome zbog jurnjave za površnim, materijalnim stvarima, stilom života, vezama, prijateljstvima, onda moraš da shvatiš da će ti život biti veoma, veoma kratak.
Imaćeš veoma, veoma kratko postojanje u ovom svetu koji pokušavaš da osvojiš, jer si koncentrisan na površne stvari. Kada zauzmeš pristup u kojem želiš da pomažeš ljudima, želiš da ostaviš trag i učiniš zajednice boljim, tada ulaziš u način razmišljanja o istinskoj slavi.
Kada pronađeš sebe i iskoristiš svoju platformu da pomogneš velikom broju ljudi, bez obzira na njihovu kulturu, rasu ili zemlju iz koje dolaze, to je dostignuće. Svi ti velikani pojavili su se na sahrani tog novinara. Zašto? To samo po sebi nešto govori. To je pokazatelj vrednosti onoga što je predstavljao i načina na koji je živeo svoj život i radio svoj posao.
Kada tvoje vreme dođe i kada se sve završi, ko će se tada pojaviti govori samo za sebe. Dakle, nisam poznavao tog novinara lično, ali poznajem imena koja si upravo nabrojao, ljudi koji su se pojavili na njegovoj sahrani, i to mi govori ko je bio i šta je predstavljao.
Težio je pravim stvarima iz pravih razloga. Ako si u svemu tome zbog novca — da, i ja sam bio zbog novca. Moji roditelji su bili siromašni, devet devojčica i šest dečaka.
Bili smo siromašni. Bio sam u tome zbog novca, ali imao sam moral, imao sam temelje. Razumeo sam gde se nalazi prava vrednost, a gde površna vrednost. I razumeo sam koja od njih ima stvarnu moć. To je nešto o čemu razgovaram sa decom.
Jer moraš da razumeš zašto radiš ono što radiš. Zašto juriš za onim za čim juriš? Šta je tvoja motivacija? Šta stoji iza svega toga? Ako to možeš da razumeš, onda imaš svo gorivo koje ti je potrebno da probiješ taj zid.
To je to.“
Tako jednostavno?
„Tako jednostavno. I moraš da živiš to.“ – zaključio je David Rivers razgovor za Basketball Sphere.
