Svako ima nekog igrača koji mu je sinonim za neku reprezentaciju, ali Tornike Shengelia treba biti sinonim za nacionalni tim uopšte.
Ovo više nije ni tajna, ni neko čudo, jer smo od njega to i navikli, ali “gruzijski samuraj” bez obzira na ozbiljne igračke godine, uz probleme sa zdravljem, nastavlja da pomera granice i da impresionira.
Na našim prostorima je košarkaška publika posebno alergična na igrače koji se ne odazivaju na poziv nacionalnog tima, pa iz kojeg god to razloga bilo. Ti razlozi su najčešće apsolutno opravdani i nema potrebe za bilo kakvom osudom, ali red je da se osvrnemo na najpozitivniji mogući primer, a njegovo ime glasi Tornike Shengelia, glavom i bradom.
Razlog za ovaj tekst je samo još jedan u nizu primera nečije privrženosti nacionalnom timu. Čast svi igračima koji se odazivaju, putuju često i na sopstvenu odgovornost, rizikuju povrede, ali uz dužno poštovanje ovako nešto u svetu u kojem živimo prosto ne postoji.
Portugal vs Gruzija – na prvi pogled deluje kao sasvim obična utakmica u sklopu kvalifikacija za FIBA Svetsko prvenstvo. Na drugi pogled, ishod tog meča u kojem je Gruzija slavila 98:90 je nešto što se u košarkaškim krugovima i očekivalo pod trenerskom palicom Aleksandra Džikića.
Pogled na statistiku u kojoj su vodeći strelci upravo novi igrač Dubaija, Tornike Shengelia sa 26 poena i NBA igrač Alexander Mamukelashvili sa 22 poena – takođe ništa neočekivano. Ko će povući tim ako ne njih dvojica.
Međutim, kada otvorite statistiku ekipe Gruzije, ni broj poena, skokova, ukradenih lopti ili indeks korisnosti nije ništa neobično.
Ako pogledate minutažu pojedinaca, ne možete da ne primetite 40:00 pored imena Tornike Shengelia. Bez predaha, bez napuštanja parketa, bez izlaska iz igre. Punih 40 minuta. Shvatate li težinu toga i koliko je to ustvari na vrhunskom nivou nešto neverovatno?
Razgovor koji ću pamtiti ceo život
Intervjui su ono što je zaštitni znak sajta Basketball Sphere i meni lično nešto što najviše pamtim u samom poslu. Izveštaji utakmica, izjave pre i posle mečeva, svakodnevne vesti – u moru informacija sve je to nešto što dan za danom na neki način “ispari”.
Ono što svako od nas pamti jesu iskrena osećanja koja neko izazove u vama. Razgovori, nešto dublje priče, kada se zagrebe ispod površine i shvatite kakva je neko ličnost.
Tako je bilo i pred EuroBasket 2025 kada je upravo Tornike Shengelia bio moj sagovornik. Razgovor koji ću pamtiti zauvek, a već prvo pitanje moralo je da bude o reprezentaciji Gruzije i pozivu koji nikad ne odbija.
Da počnemo od tvoje specijalne klauzule u ugovorima koju si imao u svim klubovima – one koja ti omogućava, bez obzira na okolnosti, da napustiš klub i igraš za Gruziju kad god te nacionalni tim pozove, sve dok si zdrav. Jasno je da je to često bilo na tvoju sopstvenu odgovornost i rizik, jer je danas veoma retko videti igrača da odgovori na svaki poziv.
Samo su neki velikani to radili u prošlosti, poput Dirka Nowitzkog, Tonija Parkera, Pau Gasola, a u skorije vreme Luka Dončić i Bogdan Bogdanović. Ti si uvek bio dostupan svojoj zemlji. Možeš li nam reći nešto više o tome, ne kao samopromociju, jer tvoje ime je već godinama u vrhu evropske košarke, već da ljudi bolje razumeju tvoje vrednosti, uverenja i osećaj pripadnosti reprezentaciji?
“Čoveče, ovo je fantastično pitanje odmah na početku. Od početka moje profesionalne karijere jednu stvar sam uvek znao – kada god moja zemlja pozove, biću tu. Zbog toga sam uvek kada god bih potpisivao neki ugovor uvek sam naglasio da želim nastupati za Gruziju. Od mojih dečačkih dana gledao sam utakmice Gruzije sa tribina, uvek sam zamišljao da sam ja na terenu i u tom dresu.
U to vreme internet nije bio razvijen, nismo imali pristup apsolutno svemu kao danas i odrastao sam uz reprezentaciju. To je bila moja prva ljubav i kada god imam priliku da zaigram za reprezentaciju, probudi se taj dečak u meni. Svaku šansu koja se ukaže koristim da budem tu. Moja ljubav, uverenja i vrednosti su oduvek usko povezane sa Gruzijom” – rekao je Tornike Shengelia tog avgusta 2025. godine.
Ukoliko ste propustili čitav intervju možete pročitati klikom OVDE.
“To je ono što Toko radi”
I u ovoj priči, neophodno je zagrebati ispod površine. Takođe, uvek treba zadržati neke stvari koje nisu za novinarski članak za sebe. To je pitanje časti i poverenja, odnosa koji se gradi.
Već u vreme tog razgovora Tornike Shengelia je sedeo u Barceloni u hotelskoj sobi nakon operativnog zahvata na srcu. Reprezentacija je već uveliko bila na pripremama pred polazak na Kipar. Tek kada su tamo stigli grčki mediji su obznanili da Toko kasni na okupljanje.
Za neke je bilo upitno da li će uopšte i nastupiti, ali kao autoru ovih redova znao sam da je prosto nemoguće da propusti EuroBasket.
Medicinski tim je smislio jasan plan – prva utakmica u grupi – ne igra, druga utakmica – 10 do 15 minuta, pa zavisno od toga kako se bude osećao da u nastavku takmičenja provodi više vremena u igri.
Već u prvom meču protiv Španije, Gruzija je došla do pobede, a Shengelia je proveo u igri 20 minuta. Na sopstvenu odgovornost i u momentima kada ni Aleksandar Džikić nije mogao da ga zadrži na klupi. Kasnije je srpski trener na klupi Gruzije upravo to i rekao na konferenciji za medije: “To je ono što Toko radi…”
Gruzija je uspela da prođe grupu i na kraju završe kao osmi što je istorijski rezultat za nacionalni tim na Evropskim prvenstvima.
Ali, kao što je trener Džikić rekao, “To je ono što Toko radi…”
Gruzijski samuraj
- Poreklo reči: Reč samuraj potiče od japanskog glagola saburau, što znači „biti u službi“ ili „onaj koji služi“.
- Pravila ponašanja: Živeli su po strogom kodeksu časti koji se zvao bušido („put ratnika“). U slučaju gubitka ili povrede časti, samuraj je mogao počiniti seppuku, ritualno samoubistvo.
Ovo su neka dva osnovna principa koji definišu reč “samuraj”.
Tornike Shengelia je čovek, a ne samo igrač, koji je “u službi” reprezentacije Gruzije. Njegov put zaista jeste “put ratnika” – na neki čudan košarkaški način.
Ako mislite da je biti na parketu na sopstvenu odgovornost nakon operativnog zahvata na srcu, ili da je provesti 40 minuta u igri protiv Portugala sve, grdno bi se prevarili.
Tri utakmice u četiri dana
Ni ovo ne zvuči na prvi pogled toliko impresivno. Neki će reći: “Pa dobro u NBA igraju tako otkad postoji liga.”
I ne bi bili u krivu, ali u NBA svaki tim ima svoj avion, prilagođava se raspored utakmica na takav način da postoje turneje zapadnom ili istočnom obalom, da sve bude relativno blizu i da organizacija tih mečeva protekne bez bilo kakvih problema.
Ali kao što ste već mogli da pročitate u redovima iznad, nije uvek baš sve onako kako izgleda na prvi pogled.
Tri utakmice u četiri dana od kojih je jedna u Amsterdamu protiv Holandije u četvrtak, nakon čega sledi let u Italiju gde Virtus igra protiv Baskonije u Evroligi, a odmah posle tog meča sledi let u Tbilisi gde je Gruzija igrala protiv Islanda.
Sada da stavimo to sve u pravi kontekst – jedan od najboljih i najplaćenijih igrača jedne evroligaške ekipe od četvrtka do nedelje odigra tri utakmice od kojih je samo jedna za klub, a u svakoj od tri navedene bude među najboljima i ispuni jedan od svoja dva dečačka sna – da Gruzija zaigra na FIBA Svetskom prvenstvu i na Olimpijskim igrama.
“U ta 72 sata sam bio toliko fokusiran da uopšte nisam razmišljao o tome šta radim. Trenutak kada počneš da misliš o tome da radiš nešto ludo, onda počinje da bude teško. U trenutku nisam bio svestan šta radim i trudio sam se da uopšte ne razmišljam o tome.
Detalj koji ovu priču pravi još zanimljivijom jeste to da nisam spavao pre poslednje dve utakmice – noć pred Baskoniju nisam spavao, kao ni noć pred utakmicu protiv Islanda. Ne znam zašto, verovatno zbog kombinacije ponosa, adrenalina i uzbuđenja koje sam tada osećao.
Kada nešto stvarno želiš, ništa nije nemoguće. To je za mene bilo toliko veliko da me niko nije mogao odgovoriti od toga. Sve je bilo toliko neizvesno, izgubili smo sa tri poena, da su ubacili samo poen više, ne bismo otišli na Svetsko prvenstvo. Margina je bilo toliko mala, ali moja vera je bilo toliko velika da me niko nije mogao razuveriti.” – rekao je za Basketball Sphere gruzijski samuraj u već pomenutom intervjuu.
Više od igre
Ono što ljudi pamte nisu samo igrači, suvoparne statistike, prelazni rokovi. Ljudi pamte kako vas je neko učinio da se osećate u datom trenutku.
To može biti neka rezultatski najnebitnija utakmica ikada, ali ako je jedan igrač učinio da ostanete oduševljeni i da se zapitate kako je nešto moguće, vi ćete upamtiti i kada je odigrana i u kojoj dvorani, ko je dao koš za pobedu, kako se odvijao rezultat ili ko je stajao pored vas na tribinama.
Sada zamislite da postoji čovek koji je to uradio praktično u svakoj rezultatski najbitnijoj utakmici za svoju zemlju. Za svoj tim, za svoje saigrače i na kraju dana za svoj narod.
Mislite li da bilo ko može zaboraviti tako nešto?
Pa naravno da ne može i da nikada i neće.
Znate onaj trenutak kada kao dete za rođendanski poklon poželite nešto što je najčešće izvan finansijskih mogućnosti vaših roditelja, ali kada osvane taj dan ipak vas sačeka na stolu u dnevnom boravku upakovano u ukrasni papir.
Taj trenutak pamtite zauvek, a verovatno godinama kasnije shvatite koliko je bilo odricanje vaših roditelja da vam ispune želju. Možda i zaboravite koji je to bio poklon, ali zauvek ostaje s vama taj osećaj u tom trenutku kada vas je neko učinio toliko srećnim. Tako je i sa košarkom, ko je iskreno voli.
Čast samuraja preneti na parket, to je mogao ili uspeo malo ko kroz istoriju na košarkaškim terenima širom sveta.
Jedan od njih je zasigurno Tornike Shengelia.
I to se ne može zaboraviti.
