Dejan Gajić piše: Partizan je u toku leta prošao kroz novi “remont”, a velika većina pristalica crno-belog tabora ovaj put nema (pre)velika očekivanja.
Barem ne u tom smislu da maštaju o plasmanu na Final Four Evrolige ili nešto tome slično, ali ko god podržava bilo koji klub na planeti, jasno je da zdravorazumsko razmšljanje dolazi tek iz drugog, ako ne i trećeg plana.
I to je više nego logično, jer svako ko navija za bilo koji klub, u jednom delu malog mozga oduvek sanjari o titulama u najelitnijim takmičenjima, o tome da uvek pobeđuju najvećeg rivala bez obzira na odnos snaga na parketu, na budžete, kvalitet pojedinaca, trenera, da poremete planove onih najkvalitetnijih timova u Evropi…
Kada je Partizan tema razgovora o tome je zaista suvišno i govoriti, ali postoji jedna stvar kojoj teži apsolutno svaki navijač crno-belih, a da nije toga ni svestan.
Šta velika većina njih želi u ovom trenutku?
Ne moramo ni odgovarati na to retoričko pitanje, bavićemo se terenom. Ako ništa, tu su stvari kristalno jasne.
Šta posebno pamte i žele navijači Partizana?
U razgovorima sa (ne)istomišljenicima dobićete verovatno ovakve odgovore:
- Prvi plasman na Final Four 1988. godine u Gentu,
- Prva i jedina titula šampiona Evrope 1992. godine kada je Aleksandar Đorđević učinio da Partizan na Bosforu postane besmrtan,
- Final Four 1998. godine u Barceloni,
- Bolni Final Four 2010. godine u Parisu (guglati pod Josh Childress),
- Trio TNT (Tepić, Novica, Tripković)
- Duško Vujošević i produkcija mladih igrača,
- U moru titula ABA lige posebno ona za koju je zaslužan Dušan Kecman u Zagrebu,
- 13 šampionskih pehara u nizu u domaćoj ligi,
- Najmlađa i najtalentovanija generacija (po rečima Duška Vujoševića) koju je predvodio Bogdan Bogdanović,
- “Čuvari vatre” – generacija koju je predvodio Aleksandar Džikić sa najmanjim budžetom verovatno u istoriji kluba
- Nolan Smith – dovoljno je reći samo to,
- Korona sezona koja nikad nije završena, a ciljevi su bili tako blizu,
- Poneki Kup Radivoja Koraća
- Povratak Željka Obradovića
- Prekid suše od 10 godina u ABA ligi
- Tuča u Madridu i neprežaljeni poraz od Real Madrida,
- Odlazak Željka Obradovića,
- Smrti Dejana Milojevića i Duška Vujoševića,
- Razočaranje vodećim organima kluba,
- Nikola Mirotić, Jabari Parker, i tako dalje…
Ako bih nastavio da pišem, ovaj tekst bi bio definitivno predug, ali poentu jasno shvatate.
Ono što pristalice Partizana posebno cene nisu samo trofeji i titule. Da je tako, u čitavom ovom nabrajanju iznad, bile bi navedene sve osvojene titule i to bi bio kraj niza, ali to možete da pročitate i na Wikipediji…
Neki osim svega navedenog pamte i to da Đorđević i Danilović nisu razgovarali na pohodu do titutle 1992. godine, neki pamte kako je Blake Step došao, osvojio srca navijača i nekoliko godina kasnije postao profesionalni igrač pokera, neki razmišljaju šta bi bilo da je Dule zadržao generaciju predvođenu TNT, ili da je zadržao onaj tim koji je u Laktašima podigao trofej ABA lige, pojedinci pamte kako je Mirko Mulalić ugasio svetlo u Pioniru, kako je Rodions Kurucs prolazio kroz razvod i nije apsolutno opravdao očekivanja i NBA renome.
Prisetiće se neki i Nolana Smitha o kojem smo već govorili, ili Obrada Tomića kao pojačanja u datom trenutku, kako je Artsiom Parakhouski uzeo ozbiljan novac u tom momentu, a nije pokazao praktično ništa zbog povrede leđa s kojom je došao u klub, kako se Partizan borio za opstanak u ABA ligi u jednom trenutku, osim Evrokupa igrao i FIBA Ligu šampiona…
Pamti se i kada se jedan čovek vratio kući i “došao da ostvari jedan davni san”, a još više način na koji je Željko Obradović otišao.
Andrea Trinchieri je takođe negde između toga koji je pre evroligaške euforije uspeo da napravi takav hajp da apsolutno svi veruju u tim iako većina tih imena na papira nisu bila renomirana, već su došli iz drugog ili trećeg plana.
Promenilo se dosta i trenera i igrača, neki se pamte više, neki manje, a svako od vas dok ovo čitao mogao bi da navede još bezbroj trenutaka. Od utakmica, preko promašenih pojačanja i onih koji su zatekli sve odlukom da dođu u Partizan, pa do najnovije epohe kluba koja je pravi zamah doživela dolaskom Željka Obradovića.
Šta vam to sve govori?
Neki dok ovi čitaju sigurno prolaze kroz emotivni rolerkoster, nekima su neki detalji manje bitni, a pojedinca se i oči pretvore u “staklo”. I to je sve normalno.
Ono što je najvažnije u čitavoj ovoj crno-beloj priči jeste sledeće: Kako su neki pojedinci, treneri, igrači, timovi učinili da se osećate u datom trenutku.
I to je sve.
Zvuči previše jednostavno, ali je zaista tako. Ono što nijedan navijač Partizana ne može da izbriše, ne može da vrati i promeni vreme… Prosto ne može, jer osećaj kako vas je neko u datom trenutku učinio da se osećate ne možete nikad da zaboravite.
Lakše je zaboraviti pojedine titule, pojedine poraze, pojedine manje bitne utakmice nego taj osećaj sreće ili gorčine kada pred vašim očima dešavanja na parketu izazivaju da vam puls skoči na 200, da ostanete bez vazduha, možda vam se i omakne neka suza. To ne možete zaboraviti.
I razmislite malo o svakoj sferi života, identično je. Bilo da se radi o rezultatima kluba, dešavanja u porodici, s prijateljima, na nekom putovanju.
Ako vas je nešto pogodilo u tu neopipljivu “žicu”, to nećete zaboraviti.
Zašto je ovo sve bitno?
Partizan u toku leta nije uradio prelazni rok iz snova. Nije na mesto trenera došao Željko Obradović, nisu dovedena dva igrača koji su prethodne sezone igrali u Final Four ekipi, nema onih imena koje domaći mediji vole nazvati “bombama”.
Svako u ovoj ekipi u ovom trenutku ko je došao u Partizan i to mu predstavlja jedan od najvećih izazova u karijeri.
Niko ne očekuje plasman na Final Four. Čak i oni najveći optimisti nisu tako optimistični kada je u pitanju ABA liga. Ne možemo reći da niko od navijača to ne želi, naravno da želi, ali ti ciljevi su na baš dalekom štapu.
Ono što žele jeste da upamte ovu ekipu kao grupu fajtera koja će ostaviti na parketu sve što ima, pa makar i ako to ne bude dovoljno za neke stvari u maju koje se mogu nazvati podvigom.
Niko ne zaboravlja nekoga ko ga je učinio da u momentu oseti pravi trenutak sreće ili tuge. Samo što je u ovom drugom scenariju mnogo lakše kada na parketu ostanu suze, krv i znoj, kada se neko baci za loptu bilo da je semaforu suficit ili deficit od 20 razlike.
Naravno da pripremne utakmice nisu merilo ni za šta. Meč protiv Besiktasa rezultatski nije bitan ni u jednom trenutku i da je taj okršaj Partizan izgubio, niko se ne bi “počešao po glavi”. Već 24 sata posle bi ga i zaboravili.
U tome i jeste poenta ove ekipe, učiniti navijače da ih ne zaborave i da ih pamte kao grupu koja je sve ostavila na parketu. Sigurno ne kao deo kvarteta koji je napravio pobunu u svlačionici, ili kao nekog igrača koji je dao reč, pa je nije održao.
Pamte se i te stvari, ali to nije ono što pristalice crno-belog tabora žele.
Već upravo suprotno.
