Četvrti gost serijala “When the Noise Stops” portala Basketball Sphere je makedonski trener – Emil Rajković.
Emil Rajković je tokom prethodnih 20 godina vodio ekipe u sedam zemalja, od Kavadaraca do Moskve. Veći deo tog perioda njegova porodica ostajala je na jednom mestu – u Skoplju.
Ovaj razgovor nije o košarci. Govori o koferima, o jeziku koji je učio od predsednika kluba tokom dugih putovanja, o odlukama koje je donosio sam i o pitanju na koje ni sam nema jednostavan odgovor: šta je dom?
Šta se dešava u glavi glavnog trenera tokom prve nedelje nakon isteka ugovora?
“Iako savremeni svet košarke nalaže da trener uvek mora biti spreman na dan kada mu ugovor bude raskinut, jer nijedan posao ne traje zauvek, kada do raskida zaista dođe, naročito kada je inicijativa na strani poslodavca, trenerovo stanje uma ulazi u složenu psihološku fazu, istu onu koju svako doživljava nakon neuspeha na profesionalnom putu.
Iz samoprocene koju trener svesno i nesvesno obavlja proizlazi čitav niz emocija. Postavlja sebi brojna pitanja. Da li je trebalo da uradim ovo ili ono i kako bi to uticalo na dalji razvoj situacije? Zatim se javlja odbrambeni mehanizam, način na koji mozak pokušava da nas zaštiti, jer suočavanje sa greškama koje su bile pod našom kontrolom, kao i osećajem krivice koji ih prati, može trenera gurnuti u psihološku krizu, pad samopouzdanja, pa čak i određeno depresivno stanje.
Najvažnije je iskreno prepoznati greške, izvući pouke i iz svega izaći bolji i snažniji, kako bi se na sledećem poslu, koji će sigurno doći, radilo na još višem nivou.”
Igračku karijeru završili ste sa 26 godina, u periodu kada većina igrača veruje da su njihove najbolje godine tek pred njima. Šta ste tada shvatili o sebi?
“Kraj moje igračke karijere manje-više poklopio se sa rođenjem moje prve ćerke, Anje. To što sam bio uz suprugu Maju tokom porođaja, prve godine odrastanja naše starije ćerke, a zatim i rođenje naše mlađe ćerke Eve – sve to me je oblikovalo i sazrelo na najbolji mogući način. Postoji jedna fraza koju često koristim sa igračima kada razgovaramo o vrednostima i karakteru, a potiče iz mog ličnog iskustva: dečak postaje muškarac.
Tada sam prestao da tražim izgovore i da razmišljam samo o sebi. Nisam imao izbora – morao sam da preuzmem odgovornost i brinem o svojoj porodici.”
Posle Skoplja, Vroclava, Ostrova, Astane, Saratova, Moskve i Burse, šta za vas danas znači reč „dom“?
“Moja karijera počela je u Kavadarcima, sat i po vožnje od mog rodnog Skoplja. Prvih sedam godina trenerskog života proveo sam u Feni Industriesu, gde sam učio zanat, dok je klub sazrevao zajedno sa mnom. Tri puta smo bili prvaci Makedonije, osvojili smo dva Kupa i Balkansku ligu, koja je u to vreme bila respektabilno takmičenje.
Moja supruga je tih godina živela u Skoplju, u stanu sa mojom majkom i našim tada malim ćerkama. Morala je da radi, živi sa svekrvom bez muža i brine o deci. I danas sam joj zahvalan zbog toga. Dolazio bih posle utakmice, prespavao jednu noć i vraćao se u Kavadarce na čitavu nedelju. Te godine predstavljale su porodičnu žrtvu, ulaganje moje porodice u moju profesionalnu budućnost. Posvećenost poslu i pronalaženje načina da našoj porodici obezbedimo budućnost prevagnuli su i učinili našu ljubav još snažnijom.
Nakon što sam se kao trener afirmisao, prešao sam u skopski Rabotnički, moj matični klub. Posle godinu i po dana dobrog rada usledila je Poljska, dve sezone u Šlonsku iz Vroclava, dok je porodica ostala u Skoplju. Potom su usledile dve sezone u Stal Ostrovu.
Upisao sam decu u poljsku školu. Mlađa ćerka bila je drugi razred, a starija peti. Naučile su poljski jezik, polako se navikle na tamošnju kulturu, a kupili smo i psa, malog belog maltezera koji je i danas sa nama – Tobija. Međutim, nakon što smo u Poljskoj osvojili srebrnu medalju, što je bio istorijski rezultat za klub, ponovo smo morali da spakujemo kofere i odemo u najhladniju prestonicu na svetu – Astanu.
Nova kultura, nova škola, novi jezik – ruski, koji su moja deca učila u školi. Tri godine smo se borili sa hladnom stepom i velikanima VTB lige, gde smo ostvarili najveći rezultat u istoriji kluba, a stekli smo i brojna prijateljstva u košarkaškim krugovima. Nažalost, za moje ćerke taj period nije bio ispunjen druženjem sa vršnjacima, zbog kulturnih razlika i njihovog osetljivog uzrasta. Starija je već ulazila u pubertet i sva ta selidba za nju nimalo nije bila jednostavna.
Posle Astane dogodila se zanimljiva situacija. Deca više nisu želela da idu u inostranstvo, a ja sam potpisao za Avtodor iz Saratova, gde smo igrali odličnu košarku. Međutim, rat je prekinuo takmičenje i morali smo da se vratimo kući. Naredne sezone imao sam ponude Saragose i Ređo Emilije, a nadao sam se CSKA, jer je Itudis već otišao i klub je tražio trenera.
Kada su stigle ponude Ređo Emilije i Saragose, pitao sam decu: „Gde ćemo?“ Odgovorile su mi da mogu da idem gde god moram, ali da je njima dosta života u inostranstvu i da žele da ostanu u Skoplju. U toj situaciji preuzeo sam veliki rizik, odbio ponude Ređo Emilije i Saragose i čekao CSKA. Na kraju se isplatilo. Dobio sam dvogodišnji ugovor sa CSKA. Tamo sam mnogo naučio o sebi i sazreo kao čovek i kao trener, a potom je usledila Turska i Tofaš iz Burse.
Deca su i dalje u Skoplju, a moja supruga svakih mesec ili dva putuje kod mene i nazad u Skoplje, kako bi brinula o deci, ili, preciznije rečeno, kako bi podjednako „nadgledala“ i decu i mene.
A sada vi meni recite. Šta mislite, šta za mene znači dom?
Makedonija, moja porodica i moji prijatelji su moj jedini dom, ali slobodno mogu da kažem i da sam građanin sveta.”
Ruski ste naučili dovoljno dobro da na njemu vodite svlačionicu. Zašto vam je jezik toliko značio?
“Volim da putujem i upoznam što više zemalja, njihovu istoriju, kulturu i mentalitet, ali mesec ili dva nikada nisu dovoljni. Kroz ovu magičnu igru koja se zove košarka imam jedinstvenu priliku da negde živim nekoliko godina i da mlade ljude učim ne samo sportu već i životu, odnosno kako da od dečaka postanu pravi muškarci.
U svakoj zemlji u kojoj radim duže od dve ili tri godine trudim se da je razumem iznutra, da proniknem u njen mentalitet i kulturu, a sve to mnogo lakše dolazi kroz učenje jezika. Moja majka je bila profesorka engleskog jezika i pretpostavljam da odatle potiče moja sklonost ka jezicima.”
Poljski govorim veoma dobro, jer sam tamo proveo četiri godine i imam mnogo poljskih prijatelja koji i danas, manje-više, sa mnom razgovaraju na poljskom. Tu su moj dugogodišnji agent Hubert Radke iz Comsporta, moj prijatelj Mateusz Jodlowski i moj prvi predsednik u Šlonsku, Michal Lizak.
Ruski sam najviše naučio od svog predsednika u Astani, legendarnog Valerija Tihonenka, jednog od najdražih kolega koje sam imao. Pomogli su mi i drage kolege iz CSKA, Natasha Furaeva i Andrey Vatutin, ali možda najviše sportski direktor Alexander Shchepankov, tokom svih onih dugih putovanja širom Rusije. Danas ga održavam kroz razgovore sa svojim agentom za rusko tržište, Stanislavom Ryzhovim.
U poslednje vreme privlače me i neki drugi jezici, pa razmišljam da li da učim italijanski, francuski ili grčki, ali mislim da će konačnu odluku doneti to gde budem radio sledeće.” – poručio je.
Kad birate igrača, šta presudi kada se brojke i karakter ne poklapaju?
“Moj proces odabira igrača prilično je složen i svi moji asistenti kažu da sam veoma zahtevan kada je reč o selekciji. Kada o tome dobro razmislim, ono što na kraju najčešće presudi jeste skup karakternih osobina koje omogućavaju igraču da lični interes stavi u drugi plan i da se maksimalno posveti uspehu ekipe. A upravo kroz taj uspeh, posredno, radi i za sopstveni.”
Koja je najusamljenija odluka koju ste doneli kao trener, ona koju nikada nikome niste objasnili?
“Teško i intimno pitanje, ali odgovoriću vam ovako.
Jedna od najusamljenijih odluka koju sam morao da donesem u karijeri odnosila se na raskid ugovora sa jednim od mojih igrača, kada sam morao da žrtvujem lični odnos sa njim kako bih zaštitio ekipu i sopstveni integritet kao trener. Ponekad takve odluke otkinu deo srca i ostave ožiljak. Mislim da je najvažnije da namera iza njih bude da se učini dobro, ali ipak, svi mi koji smo makar malo mudri trudimo se da učimo do kraja života.”
Obnovili ste ekipe u pet zemalja. Šta nikada niste uspeli da obnovite za sebe?
“Počeo sam veoma skromno, krčeći svoj put korak po korak, od makedonske lige pa sve do danas, gotovo 20 godina kasnije. Poslednjih godina imam osećaj da sam sada ja taj koji krči put nekim svojim bivšim igračima i asistentima koji su se otisnuli u trenerske vode.
Mislim da još nisam uspeo da izgradim određeni status na samom vrhu evropske košarke, onaj koji bi mi pružio priliku da vodim evroligašku ekipu. Mnogi su čuli ko je Emil Rajković, ali zapravo ne znaju tačno ko je on i kakav je kao trener. Nadam se da će to u budućnosti postati jasnije i da će se ostvariti ono za šta verujem da treba da se dogodi.”
Čega se sa 47 godina još uvek plašite, a čega ste se plašili i sa 27?
“Kada sam imao 27 godina, kao mladić iz Skoplja, mnogo više sam sanjao nego što sam se plašio. Nisam se ničega plašio, osim možda finansijske nesigurnosti za svoju decu. Kada sam dostigao određeni nivo finansijske stabilnosti i prestao da zavisim od drugih ljudi ili institucija kako bih prehranio porodicu, postao sam neustrašiv. Od tog trenutka niko više nije mogao ni na koji način da utiče na mene.
Danas, sa 47 godina, plašim se za budućnost sveta. Brine me ovaj nivo ljudske inteligencije, nivo obrazovanja, kriza moralnih vrednosti i sve veći ego kod ljudi. Brinu me određeni savremeni trendovi u političkim sistemima, u kojima lični interes stoji iznad svega i pre svega. Plaši me nedostatak svesti o tome da je život kratak i da ništa iz ovog sveta ne možemo poneti sa sobom u onaj sledeći.
Kada bi svi ljudi, bez obzira na naciju, rasu, veru ili političko opredeljenje, imali dovoljno mudrosti da se prema sebi, svom zdravlju, prirodi i drugim ljudima odnose ispravno i etično, niko ne bi imao čega da se plaši. Svi bi uživali u životu na pravi način.”
Koja je jedina istina o ovom životu koju niko ne izgovara naglas?
“Košarka nam je dala sve. Ali ona je i dalje samo igra, a mi smo i dalje samo ljudi.”
Sledeći gost serijala „When the Noise Stops“ je Jordan Nwora, NBA šampion koji je u Beogradu prvi put postao glavni igrač. Razgovor o Bufalu, Nigeriji i rođendanima koji se nikada ne mogu vratiti.
„When the Noise Stops“ je serijal pisanih intervjua autora Miloša Srđanova za Basketball Sphere, u kojem se sa ljudima iz sveta košarke razgovara o svemu – osim o košarci.
Basketball Sphere predstavlja evroligaški podkast: Nebeska Udica
Ako volite Evroligu, onda je ovo pravi podkast za vas! U saradnji sa našim portalom, na You Tube kanalu “Nebeska udica” svake sedmice gledajte dva evroligaška podkasta: najava kola i analiza kola.
U najavi kola je tema svih devet utakmica Evrolige uz prognoze i “sigurice” za klađenje. Kada je reč o analizi kola, možete pogledati iz stručnog ugla šta su to napravili Crvena zvezda i Partizan. Tu još neke standardne rubrike poput teme sedmice, izjava sedmice, fantasy predloga i slično. Takođe, možete učestvovati u takmičenju i osvojiti evroligašku loptu i trenersku tablu.
