Mladi centar Crvene zvezde Filip Petrušev se izdvojio kao jedan od najvažnijih igrača u ekipi Duška Ivanovića, iz utakmice u utakmicu igrački sazreva, svima pokazuje da mu je mesto u kremu evropske košarke i nagoveštava da je spreman i za dugo sanjani iskorak
San svakog dečaka zaljubljenog u košarku je da jednog dana zaigra u NBA ligi. Brojni momci iz Srbije su sa tom ambicijom rano odlazili put SAD i kroz koledž tražili vrata ka najvećoj svetskoj pozornici. Retki su u predvorju najkvalitetnije lige sveta, kao studenti američkih univerziteta, bili uspešni kao Filip Petrušev. Braneći boje Gonzage bio je među kandidatima za prestižnu Vudvard nagradu, za koju je dovoljno reći da su je osvajali asovi poput Larry Birda, Michaela Jordana, Davida Robinsona, Tima Dunkana, Kevina Duranta, Antony Davisa… Poneo je zvanje najboljeg igrača Konferencije zapadne obale, kao svojevremeno Bill Rusell, Kurt Rambis, John Stocton, Steve Nash…
Nije žurio da ostvari san, pa je odlučio da odigra jednu profesionalnu sezonu pre izalska na NBA draft. Potpisao je za Megu i zasenio košarkašku Evropu. Sa samo 20 godina postao MVP Jadranske lige, pritom bio i prvi strelac takmičenja, a dobio je i nagradu za najboljeg mladog igrača regionalnog prvenstva. Par meseci kasnije su ga iz Philadelphije izabrali kao 50. pika i poslali u redove prvaka Evrope na kaljenje. Ipak, u Anadolu Efesu nije sve teklo po planu, iako se okitio evropskom krunom. Minulog leta je morao da donese važnu odluku, a na kraju je izabrao Crvenu zvezdu. Sasvim je jasno, nije pogrešio.
Iz meča u meč igrački sazreva. Na protivničkoj polovini podseća na dane kada je dominirao Jadranom, a u odbrani se ne štedi i uliva prekopotrebnu sigurnost crveno-belima u reketu. Pamti se kako je dao Zvezdi dao veštačko disanje u istorijskom večitom derbiju protiv Partizana u Evroligi, kako je lupao rampe košarkašima Olympijacosa usred Pireja i pokrenuo mašineriju Duška Ivanovića u ključnim momentima.
A onda je za kraj godine hteo da sruši Barselonu. Sam. Bio nerešiva enigma za katalonskog velikana, stavljao na poster zvezde evropske košarke, ostavljao u prašini asove poput Yana Veselog, Nikole Mirotića, Nikole Kalinića, Sertača Šanlija… Zbog kardinalne greške sudije nije slavio, ali je upisao rekord karijere u društvu najboljih sa 24 poena i zaokružio fantastičnu seriju nastupa. Na poslednja tri evroligaška (protiv Milana, Olimpijakosa i Barselone) beležio je 19,3 poena, 7,7 skokova, dve blokade i prosečan indeks korisnosti 24. Ponovo leti terenom, sa osmehom na licu.
“Vratilo mi se uživanje. Jedva čekam svaki minut da provedem na terenu, pogotovu protiv najboljih ekipa u Evroligi, da se dokazujem i pokazujem da mu je tu mesto. U Megi sam se više fokusirao na napad i iz toga tražio satisfakciju. U Evroligi moraš na sve moguće načine da doprineseš ekipi. Počeo sam da uživam i u odbrani, skoku…”, rekao je za Mozzart Sport mladi centaru kojem prošle sezone Ergin Ataman nije prepoznao potencijal.
Iako je imao obećavajuć početak u redovima branioca kontinentalnog trona, vremenom je padao u drugi plan. Često i javno izražavao nezadovoljstvo, svestan da u očima košarkaših radnika iz NBA, pogotovu iz Filadelfije – bledi.
“NBA mi je bio primarni cilj, jer timovi često uzimaju mlade igrače. To se nije završilo prema mojim očekivanjima, posle neverovatne sezone u Megi. Bilo mi je potrebno vremena da to okrenem u glavi, što se prenelo na početak sezone u Efesu. Dobijao sam šansu u startu, stvari su izgledale dobro, ali nisam to bio ja i kako je vreme odmicalo sve manje vremena sam provodio na parketu, imao vrlo slab učinak. Piše se da si prvak Evrope, sve je to super, ali pogotovu zbog drafta, tražio sam neku priliku da se podignem i vratim na taj nivo. Nije bilo prijatno. Za mlade igrače poput mene je bitno samo da igraju, da li u Prvoj srpskoj ligi ili Evroligi…”
Priliku da povrati sjaj ukazala mu je Crvena zvezda. Možda bi neko pomislio da je povratak u srpsku košarku, posle osvajanja Evrope, korak unazad. Petrušev nije tako razmišljao.
“Uopšte se nisam tako osećao. Samo sam promenio tim u Evroligi. To je posle NBA najkvalitetnija liga na svetu. Nisam razmišljao na taj način, samo sam se trudio da budem što spremniji. Super mi je što sam došao u Zvezdu, gde nisu očekivanja kao u Efesu, da su plej-of ili Fajnal for moranje, već je malo opuštenije. S druge strane, naravno, svi znaju šta je Zvezda i koju težinu ima njen dres, ali to je Evroliga i nivo na kojem želim i mislim da mogu da igram.”
Odlične partije i pobede pomogle su mu da vrati samopouzdanje. Da zaboravi godinu provedenu u Turskoj, premosti prepreke koje su ga zbog izlaganju velikim naporima zadesile na početku tekuće sezone.
“Super se osećam, fizički pogotovu, jer sam u početku imao određenih problema sa leđima, posle priprema sa reprezentacijom. Konačno se osećam sto odsto zdravo”.
Pred novo poglavlje u karijeri istakao je da ga je leto sa reprezentacijom usporilo u adaptaciji na novu sredinu, što su mnogi pogrešno protumačili. Nije razmišljao kada je stigao poziv državnog tima za pripreme pred Evrobasket, stavio se na raspolaganje selektoru Svetislavu Pešiću i borio za mesto u timu, ali kada je podvučena crta, nije se našao na konačnom spisku. Zbog obaveza sa Orlovima nešto kasnije se priključio radu u Zvezdi, a morili su ga i problemi fizičke prirode, što je dovelo do nešto sporijeg početka na Malom Kalemegdanu.
“Mnogi nisu ni pročitali sve što sam rekao, već samo naslov. Ali dobro, to su mediji. Prvo, ne znaju šta sam radio sa reprezentacijom. Da li sam mesec dana stajao sa strane, ili sam možda i trenirao, ali sam rekao da bi za tu sezonu bilo bolje da sam trenirao i spremao se. Na kraju se ispostavilo da sam bio u pravu, zbog povrede leđa.“
Nije sve krenulo po loju u crveno-belom. Tražila je Zvezda ritam na startu sezone, posle brojnih kadrovskih promena i problema, te nije uspevala da ispuni očekivanja navijača. Sve se promenilo dolaskom Duška Ivanovića. Podigao je iskusni stručnjak ekipu za kratko vreme, vratio joj samopouzdanje, pronašao svakom igraču ulogu, pa tako i Petruševu.
“Mnogo se igrača promenilo, sve se promenilo. Bilo je povreda, Nedović nije mogao da igra, nisam ni ja… Raspored je bio težak, većina utakmica na strani. Sve je nekako bilo kontra. Duško je uneo neku novu energiju, ali i mi smo jednostavno proveli više vremena zajedno”.
Trofejnog stručnjaka je „bio“ glas da ima visoke zahteve od igrača i da „trenira strogoću“. Pričalo se o ostajanju u sali do sitnih sati, napornom radu na treninzima, ali rezultati i zadovoljstvo među igračima Crvene zvezde boje drugačiju sliku. Iskusni strateg je postavio crveno-bele na zdrave noge, za mesec i po dana napravio kaznenu ekspediciju.
“Iskreno sam se malo uplašio u početku, s ozbirom na to šta se sve u medijima pisalo. Nisam imao prilike sa njim da sarađujem i nisam znao šta da očekujem. Postojala je pozitivna trema, ali bio sam sto odsto fokusiran, svestan da je došao novi trener i da moram maksimalno da se trudim. Na kraju nije uopšte tako kako se pisalo, kao čovek je skroz na mestu.”
Nizala je Zvezda pobede od Ivanovićevog dolaska, činilo se da seriji nema kraja. Vezala ih je čak 10 do utakmice sa Olimpijom Milanom, kada je nedostajalo malo sreće da nastavi da ih vezuje. Ali vratila se ekspresno na pravi kurs, a onda zapanjila Evropu trijumfom pred krcatom Dvoranom mira i prijateljstva.
Junak iz senke bio je upravo 22-godišnji centar. Dao je krila svom timu sjajnom igrom na oba kraja terena, susret okončao sa 14 poena, četiri blokade i tri skoka za indeks korisnosti 20. Bio je spreman sve da učini za crveno-beli dres, ostavljao i poslednju kap znoja na parketu, pa je u jednom trenutku morao i da zatraži izmenu.
“Vezao sam nekoliko blokada, kontranapada, dobrih odbrana, uz iskakanja… To je bilo mnogo dobro, ali izmorio sam se i morao da tražim izmenu. Kad smo na terenu, moramo da damo sto odsto, ako ne možemo, to je tako”.
Vratio je Ivanović Crvenoj zvezdi veru u pobede, kupio navijače i ubedio ih da njihovi ljubimci mogu daleko da doguraju ove sezone. Pa i na evrosceni.
“Igramo dobro, što je najbitnije i rezultati to pokazuju, ali Evroliga je veoma dugačka i teška. Sve ekipe su mnogo dobre. Sami vidite da prvog i poslednjeg dele tri-četiri pobede”.
Branilac trona u ABA ligi ne zna za poraz od kako je crnogorski stručnjak preuzeo volan.
“Vratilo nam se za taj kiks protiv Zadra jer je Partizan izgubio i sad nemamo pravo na grešku. Sve ekipe su nezgodne. Niko nije mogao da zamisli da izgubimo od Zadra kod kuće. Protiv Borca je bilo četiri razlike u trećoj četvrtini. Svaka utakmica mora ozbiljno da se shvati.”
Jasno je da je Petrušev imao važan doprinos u izdizanju ekipe sa Malog Kalemegdana iz tmurnog perioda, ali glavne uloge odigrali su Luka Vildoza i Nemanja Nedović. Argentinac se pokazao kao vrhunsko pojačanje, kupio navijače koji mu već pevaju pesme, a onda je euforiju začinio dolazak njegovog zemljaka, bivšeg asa madridskog Reala, košarkaša Denver Nagetsa i Dalas Maveriksa Facunda Campazza. Potpis kojim su visoke ambicije srpskog i regionalnog šampiona dobile novu dimenziju.
“Vildoza je malo mlađi, pa je možda bilo pitanje kako će se snaći, ali snašao se fenomenalno. O Camapzzu ne treba trošiti reči. Nisam ga mnogo gledao kada sam bio mlađi, ali sve mi je bilo jasno posle prvog treninga.”
Uspesi Crvene zvezde se zahvaljujući dobrim partijama bivšeg studenta Gonzage čuju i “preko bare”.
“Iako u Americi slabo prate Evroligu, ima brojnih Evropljana sa Gonzage koji mi čestitaju i koji znaju koliko je teško ovde igrati dobro i praviti dobre rezultate.”
Stekao je brojna prijateljstva nastupajući za Buldogse, beležio odlične rezultate u NCAA, ali Filip smatra da ekipi iz Spokejna biti sve teže da dođe do uspeha.
“Pogotovu zbog novih pravila, gde velike škole mogu da daju novac igračima, te će svi dobri ići u velike škole. Gonzaga je manja, privatna škola i ne može toliko da ponudi. Pritom je i Tomi Lojd otišao u Arizonu. On je bio zaslužan za sve te evropske igrače, zato ih je sada tamo i manje. Gonzaga nije iskoristila dve tri šanse, jednu zbog Kovida kada sam igrao ja. Mislim da će im sada biti teže, – zaključio je Petrušev.
