Treći sagovornik u serijalu Basketball Sphere “When the Noise Stops” je Iffe Lundberg, igrač Maccabi Tel Aviva.
Iffe Lundberg odrastao je u Vesterbru, dovoljno blizu centru Kopenhagena da i danas, kada je kod kuće, gotovo svakog dana prolazi svojim starim ulicama.
Pre nego što je iko znao njegovo ime, bio je dečak u publici na Rådhuspladsen, gledajući starijeg brata kako osvaja takmičenja u zakucavanjima.
Od tada je spakovao i raspakovao život u šest zemalja i naučio razliku između onoga što mu je potrebno i onoga što samo nosi sa sobom. Ovaj razgovor je upravo o toj razlici. O košarci govorimo samo kada je on sam pokrene.
Razgovarali smo o nekim zanimljivim, manje-više nekošarkaškim temama.
Bili ste na tribinama na Rådhuspladsen, gledali ste svog brata kako osvaja takmičenje u zakucavanjima. Šta ste tada mislili o njemu, pre nego što ste shvatili da i vi možete to da radite?
“Gledati svog starijeg brata kako tada osvaja takmičenje u zakucavanjima bio je neverovatan osećaj. Bio je prepoznat kao jedan od najboljih zakucavača u Danskoj. Imao sam možda 10 ili 11 godina, ili čak i manje.
Nemam isti odraz kao moj brat. On je skakao iz odraza sa obe noge, dok sam ja oduvek skakao s jedne noge. Bio je to veoma uzbudljiv trenutak i motivisao me je, jer vidiš kakvu pažnju dobijaš kada osvojiš nešto takvo.”
Postoji li neka verzija Vesterbroa kojoj se vraćate u mislima ili je to mesto sa kojim ste završili?
“Vesterbro nikada neće nestati iz mojih misli. Proveo sam gotovo 20 godina u tom gradu, tako da će zauvek biti sastavni deo onoga što jesam. Oblikovao je moje vrednosti kao čoveka, zbog načina na koji sam odrastao upravo u tom kraju.
To je veoma centralni deo Kopenhagena, pa je teško ne proći tuda kada sam ovde. Gotovo svakog dana prolazim tamo kada sam u Kopenhagenu. Mnogo toga je unapređeno od vremena kada sam tamo živeo. Kao neko ko je tamo živeo, drago mi je da vidim da je i dalje veoma lepo mesto za život.”
Veoma malo igrača je dobro i u 3×3 i u košarci pet na pet, a vi ste jedan od njih. Šta je to u vama što funkcioniše u oba formata?
“Samo želim da razjasnim jednu stvar. Nisam bio 3×3 igrač. To je bilo pre mnogo godina, na uličnim turnirima, iz zabave. Kada sam igrao 3×3, bio sam klinac koji je sa prijateljima igrao protiv drugih ekipa iz naše omladinske grupe. Bio je to događaj napravljen sa ciljem da se ljudi okupe kroz košarku.
Tada je košarka u Danskoj bila veoma mala i to je pomoglo da se ona postavi na mapu. Zato su kao mesto održavanja koristili gradsku većnicu, jer je to centralna lokacija i prolaznici bi zastajali da gledaju decu kako igraju. Nikada nisam igrao 3×3 kao senior.
Ta dva koncepta su različita. U košarci pet na pet ima više prostora i drugačije razmišljaš u 3×3. Možda će jednog dana, kada završim karijeru, biti zabavno da igram. Ali to je još veoma daleko, tako da ću ostati podrška tom takmičenju i samo ga gledati.”
Negde u Danskoj postoji dete koje će posle vas krenuti istim putem, a taj put će mu izgledati normalno jer ste ga vi već prošli. Šta želite da mu ostavite u nasleđe, osim činjenice da je to bilo moguće?
“Pre svega, to dete će biti moj sin. Nemam nikakvu sumnju (smeh). Šalim se. Nadam se da će to biti moj sin, ali videćemo da li će pre njega biti još jedno. Za mene je najvažnije da uvek pomognem u inspirisanju novih generacija. Košarka je bila moja prva ljubav, a strast mi prolazi kroz srce kada je gledam i kada je igram.
Kako postižem sve više, osećam da mogu da motivišem više ljudi nego što sam to činio do sada. Ako mogu da imam makar jedan odsto uticaja na neko dete, dečaka ili devojčicu, da uzme loptu i počne da igra, srećan sam i to znači da sam dobro obavio svoj posao.
Jedna stvar koju uvek govorim mladima jeste da veruju u sebe i da ne dozvole nikome da im govori šta mogu, a šta ne mogu da urade. Uđite u bilo koju oblast kojom se bavite, verujte u sebe i naporno radite za ono što želite.”
Obradović, Itoudis, Banchi, Monty Williams. Da li postoji jedna stvar koju vam je neko od njih rekao, a koja je trajno promenila način na koji razmišljate?
“Mogu da vam kažem ovo. Postoji jedna stvar koju su svi oni govorili, a koja je potpuno tačna. Da biste bili veliki u košarci, morate biti konstantni, a to je verovatno najveći izazov za svakog profesionalnog sportistu koji želi da bude elitni. Pokušati da pronađete i izgradite tu konstantnost.
Ako ste dobri u svom poslu i svakodnevno nastavite da napredujete, sve postaje lakše, i na terenu i van njega. Svaki trener kojeg sam imao insistirao je na tome. Sva četvorica koje ste pomenuli su sjajni treneri, sa različitim karakteristikama, a imao sam ih u različitim fazama karijere.
Ništa osim ljubavi i poštovanja prema svakom od njih. Uvek pokušavam da učim. Zato svojim trenerima postavljam pitanja. Kako mogu da napredujem? Šta vi vidite? Uvek želim da budem najbolja verzija sebe koja mogu da budem.”
Navijači su vas voleli u Beogradu. Šta ste osećali kada ste prvi put kročili u tu dvoranu u dresu Maccabija?
“Želim da počnem tako što ću reći da je ljubav navijača u Beogradu obostrana. Uzajamna je i cenim svakog navijača koji mi je pokazivao ljubav tokom vremena koje sam proveo tamo. Osećanja su bio veoma pomešana. Kada sam prvi put otišao tamo da igram kao protivnik, nakon što sam bio igrač Partizana, na neki čudan način očekivao sam zvižduke.
Bilo je samo navijanja, smeha, svega toga i veoma sam to cenio, jer nisam imao pojma kakva će atmosfera biti. Svima koji su mi pokazivali ljubav i pružali podršku tokom celog procesa dok sam bio tamo, želim da kažem – cenim vas, hvala vam i želim vam sve najbolje. To je moja poruka navijačima u Beogradu.”
Povrede su vam više puta oduzimale delove karijere. Postoji li nešto što radite kako biste ostali psihički stabilni u takvom periodu ili jednostavno čekate da prođe?
“Kada shvatite da su povrede deo sporta, možete brže i bolje da ih ostavite iza sebe. Nikada nisam čuo za profesionalnog sportistu u našem sportu koji se nije na neki način povredio. Niko nije savršen i što pre možete da prevaziđete povredu, to bolje.
Koji god metod smatrate najboljim za sebe, samo napred. Naravno da je teško biti van terena, posebno kada imate toliko veliku strast prema igri. Nikada ne želite da propustite priliku da igrate, delite teren sa saigračima i takmičite se za pobedu. Ali to je deo svega ovoga.”
Bili ste u šest zemalja za sedam godina i svaki put ste morali iznova da gradite život. Šta ste prestali da se trudite da raspakujete?
“Definitivno znam kakav je osećaj kada morate da se saberete i preselite iz jednog mesta u drugo. To je izazovno, ali ako ste osoba koja se lako prilagođava, proces svaki put postaje lakši, jer znate šta treba da spakujete, a šta ne. Zaista počnete da postajete svesniji onoga što vam je neophodno u životu.
Sa druge strane, to vam pruža izuzetno pozitivan uvid u druge zemlje i druge kulture, što moja porodica i ja veoma cenimo. Putujemo svetom i integrišemo se u nova okruženja. Bilo je zabavno. Ali sada mi je drago što smo pronašli mesto na kojem imamo određenu stabilnost, nadam se, i gde ćemo provoditi veći deo vremena.”
Šta radite sa sopstvenim mislima kada buka prestane, kada nema utakmice, nema leta i niko ništa ne traži od vas?
“Opuštam se. Moj život je dovoljno užurban i ovako. Čak i van sezone, moj život je tokom leta još užurbaniji zbog obaveza, poslovnih sastanaka i vremena koje posvećujem porodici i prijateljima koje nisam video deset meseci. Ali zapravo je najvažnije razumeti koliko je značajno da se um, telo i duša odmore.
Veoma mi prija taj deo života. Mnogo se odmaram u sebi. Svi iz mog užeg kruga razumeju kakva sam osoba i kako volim da živim. Taj prelaz je veoma prirodan i važno je biti u stanju mira.”
Koja je jedna istinita stvar o ovom životu koju niko ne izgovara naglas?
“Mnogi ljudi ne razumeju pravo značenje toga šta znači biti profesionalni sportista, posebno u stranoj zemlji. Postoji veliki dodatni pritisak, što je prirodno. U mom slučaju to nije problem, jer volim takve trenutke i ne osećam tu vrstu pritiska. Ali to uzima danak na psihu i fizički deo života.
Nalazite se u stranoj zemlji, morate da brinete o svojoj porodici i svaki put kada izađete iz kuće ljudi vas posmatraju kao bilo šta drugo osim kao običnog čoveka, bilo u pozitivnom ili negativnom smislu. Zato uvek kažem da ovaj život nije za svakoga. Morate biti mentalno jaki da biste održali određeni nivo života.
Nije uvek sve idealno. U jednom trenutku karijere svakog sportiste doći će trenutak kada zaista vidite od čega ste napravljeni. Ili ćete ustati i nastaviti da se borite ili će vas to slomiti. Za mene, neizgovorena istina o tome šta znači biti profesionalni sportista jeste ovo: da li ste sposobni da izdržite pritisak?” – zaključio je Iffe Lundberg.
Sledeći u serijalu „When the Noise Stops“: Emil Rajković – o dvadeset godina spakovanih kofera i dve ponude koje je odbio jer su njegove ćerke bile u Skoplju.
„When the Noise Stops“ je serijal pisanih intervjua Miloša Srđanova za Basketball Sphere. Bavi se ljudima iz košarke i svime osim košarke.
WHEN THE NOISE STOPS | ANDREAS PISTIOLIS
— Basketball Sphere (@bsphere_rs) August 10, 2026
Po čemu se izdvajaju Željko Obradović i Dimitris Itoudis?
„When the Noise Stops“ je serijal pisanih intervjua na Basketball Sphere.
Sledeći u serijalu „When the Noise Stops“: Iffe Lundberghttps://t.co/ZNaDfAL3mj
