Sada će Crvena zvezda imati pune ruke posla. Posle sezone koja postavlja mnogo više pitanja nego što daje odgovora, trener je prvi na udaru, sportski sektor pod velikom lupom, a uprava pred još većim izazovom.
Kako bi se razumele razmere onoga što je Ioannis Sfairopoulos uradio u Crvenoj zvezdi, ali i onoga što je Crvena zvezda uslovno rečeno, uradila njemu, potrebno je dubinski sagledati i neke druge stvari. Da li trenutni rezultat može da bude jedino merilo nečijeg odredišta, ili to zahteva širi opseg razmatranja?
Dugo je Crvena zvezda vapila za trenerskim kontinuitetom. Kao da su stalne promene na klupi imanente klubu sa Malog Kalemegdana, izuzimajući stvaralaštvo Dejana Radonjića, sa kojim su crveno-beli upisali i jedini play-off nastup u Evroligi, istina umnogome drugačijoj nego što je to slučaj danas.
Uzmi bonus! U čemu se ogleda ta različitost? U modernom obliku elitnog takmičenja, sistem je nešto što je preraslo u kulturu. U drugu ruku, jasno je i da jedno bez drugog ne može, kao i da bi oblikovanje kulture moglo iz sebe da proizvede stvaranje prepoznatljivog sistema.
Poredeći primere Bayerna i Parisa, organizacija koje su mnogo bliže strukturi Crvene zvezde, negoli Real Madrid, Olympiacos ili Panathinaikos, dirigovanih pre svega finansijskom potporom, a manje idejnim poduhvatom, uočava se i važnost sinergije sistema i kulture.
I takve upečatljive filozofije koje su kreirale sisteme, a potom i uobličavale kulture, gradile su se godinama, kontinuiranim prodorom na sve veću scenu. Na “pešićevski” način, kulture predstavljaju srž pomoću kojih moderne organizacije dobijaju prepoznatljivost.
Gordon Herbert je u Bavarsku iz reprezentacije Nemačke doneo prepoznatljiv stil igre. Najbolja pozicija za šut je svaka otvorena pozicija za šut. Bila ona u sedmoj ili 17. sekundi napada. Izrazito ofanzivna filozofija poduprta visokim talentom na bekovskim pozicijama u vidu Carsena Edwardsa, ali i značajnim “elitnim timskim” igračima, poput Vladimira Lučića, ono je što je od Bayerna stvorilo mašineriju koja je u većem delu evroligaške sezone bila pri samom vrhu, kako god se to kasnije završilo.
Stvarajući košarkaški postmodernizam
Posebno je upečatljivo što je kanadsko-finski stručnjak u svojim izlaganjima aspostrofirao kreiranje kulture. U Minhenu se ona vešto razvijala – od stvaranja košarkaške klice pre nešto više od 10 godina, do vrhunca organizacije kada je u ovoj sezoni predstavljen velelepni Audi dom.
Slično može da se kaže i za Paris, sada već najprepoznatljiviji projekat evropske košarke, usavršen od strane Tuomasa Iisala. U intervjuu za Basketball Sphere, stil igre svog tima još u pretprošloj sezoni nazvao je “košarkom iz budućnosti”, odbijajući da je okarakteriše kao nešto što spada u domen modernog. Iisalo je otišao u Memphis, a ostala je filozofija koju je verno nastavio da sprovodi Tiago Splitter.
Od Bayerna se razlikujući po tome što se na radikalniji način sukobljava sa evropskim košarkaškim aksiomima. Nepisana pravila o tome da se napad gradi što strpljivije, jer ishitrenost obično označava dozu iracionalnosti koja ne paše baš evroligaškim standardima, pogotovo u najbitnijim utakmicama, srušena su u ovoj sezoni u kojoj je takva brzopletost Parisa preoblikovana u efikasnost.
Stvarajući košarkaški postmodernizam koji prema definiciji sumnja u racio i apsolutne istine, kreirajući unikatni put van ustaljenih obrazaca, francuska ekipa napravila je prodor. Preko posebnog sistema uspostavila je konekciju sa evroligaškom kulturom, čiji je sada integralni deo. Kako stvari stoje – i biće. Izvestan dolazak Edwardsa i ostanak Nadira Hifija nauštrb velikog interesovanja Monaca, govore tome u prilog. Dakle, neće biti apokaliptičnog scenarija već smišljenog nakon odlazaka T.J. Shortsa i Splittera.
Kada nema toliko novca, raste potreba za idejama, kako bi se lucidnošću neutralisala finanijski moćnija konkurencija. I takve upečatljive filozofije koje su kreirale sisteme, a potom i uobličavale kulture, gradile su se godinama, kontinuiranim prodorom na sve veću scenu. Na “pešićevski” način, kulture predstavljaju srž pomoću kojih moderne organizacije dobijaju prepoznatljivost. Baš je selektor Srbije idejni tvorac takvog koncepta, ako je verovati slučajevima Albe Berlin, ali i Bayerna, pa se i u izlaganjima Herberta vidi naslanjanje na tu školu.
Vizija Ioannisa Sfairopoulosa
I kakve to veze ima sa Crvenom zvezdom?
Za sve to potrebno je vreme. Nisu na Malom Kalemegdanu bili ljubitelji toga u minulih nekoliko godina, pogotovo kada je reč o onome ko se nalazi na kormilu tima. Poslednji je to osetio Duško Ivanović koji bi, da se u njegovom mandatu igrao play-in, možda imao da kaže i koju reč više, možda ne bi ni došlo do kasnije promene na klupi.
Ono što je uočljivo kod Ioannisa Sfairopoulosa koji ga je nasledio, upravo je potenciranje na kreiranju nove kulture kod crveno-belih. Znao bi grčki stručnjak nekad i da pređe granicu u svojim izlaganjima nešto intenzivnijim naglašavanjem toga da Crvena zvezda dugo nije nešto ozbiljnije uradila u Evroligi, ali, kada se podvuče crta, ima jasnu viziju toga za šta Beograđani treba da se bore ukoliko žele da naprave još veći iskorak.
Međutim, dok je gradio takav evroligaški put, zajedno sa organizacijom posustao je u onome što je donedavno bio identitet Crvene zvezde – dominacijom u ABA ligi i domaćem prvenstvu, jer su crveno-beli kroz kulturu osvajanja tih šampionata uvodili sebe u sezone u elitnom takmičenju.
Pogrešna percepcija triple krune
I baš tu leži jedan od korena problema, jer priča o Ioannisu Sfairopoulosu i njegovim sposobnostima nije priča od pre nekoliko dana, ili nedelja, kada su prekinuti decenijski nizovi finala na Jadranu i u Superligi Srbije. To je priča koja je počela pre godinu dana, kada je grčki stručnjak osvojio triplu krunu.
Zbog čega? Objektivno ranjeni i demotivisani Partizan sa brojnim problemima i “metlanje” u ABA ligi, kao i kontroverzna titula u KLS nisu smeli da budu parametar za bilo kakvu naznaku najavljene stabilnosti. Ioannis Sfairopoulos je, u isto vreme, na sebe stavio teg velikih očekivanja, bar u tim takmičenjima, jasno naglašavajući koliko je bitno osvajanje pomenutih trofeja, od čega nije odstupalo ni rukovodstvo kluba. I sada mu se sve to vratilo kao bumerang.
Interesantan je u tom smislu i slučaj Yaga dos Santosa, za koga se slavodobitno prepričavalo kako je vraćen sa aerodroma dok je bio pred potpisom za drugi tim, ne bi li posle abaligaškog MVP izdanja ponovo nosio isti dres. Završilo se tako što je, kako mediji prenose, na izlaznim vratima Crvene zvezde, ili je u najmanju ruku nesiguran za predstojeći period. Rokas Giedraitis je takođe velikim delom zbog finalne serije ABA lige iz 2024. i nekoliko trojki iz ćoška najvećem rivalu ostavljen u ekipi.
Iz ovog ugla, za Crvenu zvezdu bi možda produktivnije bilo da je ta titula izgubljena, da se manje slavila tripla kruna, a više radilo na introspekciji, kako bi se razmišljalo o drugačijoj rekonstrukciji, nego onoj koja je urađena tokom prošlog leta.
Postoji i igračka odgovornost
Međutim, kao što pomenuti trofeji nisu bili realna slika stanja u crveno-beloj porodici, tako nisu ni ove dve istorijski rane eliminacije iz regiona i domaćeg tla. Od početka sezone se neskriveno isticalo to da je evroligaški poduhvat ipak prioritet, sa tim što je u završnici sezone, nimalo nebitno, Crvena zvezda ostala uskraćena za najboljeg igrača Joela Bolomboya, što mora da se uzme u obzir, uz nedovoljo kvalitetnu mentalnu spremnost igrača da se posle razočaranja u elitnom takmičenju spreme za napad na dve titule.
Sa druge strane, ne može da se kaže da istorijski porazi ipak nisu otvorili prozor ka unutrašnjoj krhkosti crveno-belih. Ioannis Sfairopoulos je poznat kao neko ko se, ponaški, naziva “player's coach-om”, odnosno trenerom igrača, koliko god to zvučalo kao pleonazam. Njegova filozofija temelji se na dobrim odnosima u svlačionici i ispostavilo se da to u isto vreme može da bude razlog njegovog dolaska (posebna veza sa Milošem Teodosićem), ali i lošijih rezultata. Kada se sagleda stanje na parketu, golim okom može da se vidi da grčki strateg nije uspeo da do kraja utiče na ekipu na pravi način i da nije uspeo da sprovede autoritet na najvišem nivou, bar u samoj završnici, gde je bilo potrebno nešto dodatno, nešto što ne bi dozvolilo igračima da sa većom dozom opuštenosti uđu u sve te izazove.
Priča o nedostatku motivacije i tome da se Superliga Srbije igra u vreme kada se dešavaju brojni transferi, pa igrači već znaju gde će i gde neće, a samim tim i da li žele ili ne žele da budu na 100 odsto, nije nešto što je zadesilo isključivo Crvenu zvezdu. U još radikalnijem obliku, Paris dominantno završava Francusku ligu sa sve T.J. Shortsom kao budućim igračem Panathinaikosa na čelu, Virtus je sa “Barceloninim” Tornikeom Shengelijom protutnjao Serijom A, Bundesliga još traje… I svi oni pokazali su da i te kako može da se profesionalno pristupi svim obavezama. To znači da postoji i igračka odgovornost.
Potencijalno stvaranje dva tima, jedno za evroligaške izazove, drugo za domaću upotrebu, još jedna je stvar o kojoj se raspravlja u košarkaškoj javnosti. Već viđeni, ne i ozvaničeni, transferi Stefana Miljenovića, ali i Filipa Barne koji je odavno pod ugovorm sa crveno-belima (iako formalno igrač FMP-a), možda daju logičku utemeljenost takvoj teoriji, ali je bar iz ove perspektive jasno da bi to bio veliki rizik.
Crvenoj zvezdi je zbog novouspostavljenog ekosistema košarkaše Evrope potreban dublji roster, ali dublji roster sa više kvalitetnih igrača, a ne onih za koje vlada skepticizam da mogu da održe korak za abaligaškim kremom. Regionalno takmičenje će se od jeseni popeti blizu vrha najkvalitetnijih u Evropi. Kao takvo, neće dozvoljavati eksperimente sličnog tipa.
Klub sa Malog Kalemegdana kao jedan od najvećih na ovim prostorima ima obavezu da se bori za sve trofeje, kako je bio i slučaj i prethodnih sezona, kada Jadran takođe nije davao prohodnost u Evroligu, mada se iz nekog razloga precizira da je tako tek od pre nekoliko nedelja, kada je postalo izvesno da će “večitima” pripasti trogodišnje licence. Teško je zamisliti da je, recimo, Budućnost bila najbolja 2024, a da su Partizan i Crvena zvezda ostali bez evropske elite.
Sistem odlučivanja kao najveća boljka
U isto vreme, jasno je da mora da postoji određeni plan koji će sprovoditi crveno-beli sa više utakmica u Evroligi i takva ideja ulazi u opseg posla sportskog sektora, tačnije Milana Dozeta i Nemanje Vasiljevića, sportskog direktora i generalnog menadžera.
Kakvi su bili njihovi potezi?
Veliko je pitanje kako bi sezona izgledala da nije bilo Filipa Petruševa, jednog od najboljih u Evropi na svojoj poziciji. Na njegovom primeru, protivno uvreženom mišljenju da je tek tako slučajno i srećno pao u naručje crveno-belima, vidi se određena doza sposobnosti da se srpski centar privoli da zaigra za Beograđane i to je sigurno bio najvažniji potez front officea.
Isto važi i za Nikolu Kalinića, koji je još jednom pokazao da je srce i duša ovog tima, mada je i on ostao bez gasa u smiraj sezone.
Najveći znakovi pitanja su Codi Miller-McIntyre, Isaiah Canaan i Nemanja Nedović. Prvi nije opravdao očekivanja nosioca igre, drugi to i nije, a očekivalo se da bude, dok je kod trećeg izostao i pokušaj egzekucije u najbitnijim utakmicama.
Ne stoji da se Crvenoj zvezdi ponovio slučaj Shabazz Napier, ali isto tako to jednostavno nije – to, sa CMM.
Problematika sa određenim igračima i njihovim dolascima oslikava i određenu slabost u strukturi Crvene zvezde. Tu se misli na Ognjena Dobrića, nametnutog Ioannisu Sfairopoulosu, zbog čega su i igrač i trener trpeli kasnije u sezoni.
Sistem odlučivanja zato je najveća boljka kluba sa Malog Kalemegdana i utisak je da nije precizirano ko ima prvu, a ko poslednju reč u pregovorima.
Jedan scenario nikako ne bi bio ugodan
Jasno je i da crveno-beli ne mogu da budu razvojni tim, ni da pokušaju da ozbiljnije promovišu mlade igrače, mada ostaje gorak ukus u ustima kada se sagleda da su kroz klub u poslednje dve sezone prodefilovali Nikola Topić i Andrej Kostić, potencijalne superzvezde evropske košarke, a da Crvena zvezda od njih nije imala gotovo ništa.
Sada će imati pune ruke posla. Posle sezone koja postavlja mnogo više pitanja nego što daje odgovora, trener je prvi na udaru, sportski sektor pod velikom lupom, a uprava pred još većim izazovom.
Jedan scenario samo nikako ne bi bio ugodan. Ukoliko bi Ioannis Sfairopoulos slabije startovao u predstojećem izdanju elitnog takmičenja, a potom bio i brzo zamenjen, Crvena zvezda bi se vratila tri koraka unazad i pokazala da od mandata Duška Ivanovića nije napravljen nikakav organizacioni napredak.
Košarka koja je viđena pod vođstvom Grka u Evroligi predstavlja vrhunac svega prikazanog u prethodnih nekoliko sezona. Međutim, nije materijalizovana. Da li je to bio maksimum stručnjaka iz Soluna na kormilu srpskog sastava ili polazna osnova za ono što treba da usledi?
Sudeći prema javnim nastupima prvog čoveka kluba, Željka Drčelića, trenutni skepticizam oko Sfairopoulosa može da se svede u jednu rečenicu. Nedovoljno za razlaz, taman za još jednu šansu.
Da li je takav slučaj i sa drugim faktorima u Crvenoj zvezdi? Posle nedorečene svetle evroligaške odiseje, ali i istorijskog fijaska u domaćim okvirima.
