KOLUMNA – Rade Zagorac piše za Basketball Sphere: U prvom izdanju iz njegovog pera – “Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari”.
“Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari”
“More tears are shed over answered prayers than unanswered ones.” – Saint Teresa of Ávila
Sredinom dvadesetog veka, u Americi, izmišljena je igra ‘Scrabble‘.
Za one koji ne znaju, to je društvena igra za 2 do 4 igrača sa idejom da uz pomoć table i pločica na kojima je napisano po jedno slovo formiraju što više reči.
Koncept sličan iks-oksu, samo sa rečima.
Na koji način je Scrabble krajem devedesetih godina završio u našem stanu na Bežanijskoj kosi, do danas nije razjašnjeno.
Kako smo starija sestra (srednja od troje) i ja (najmlađi) bili operisani od bilo kakvog razumevanja pravila igre, a ni tadašnji vokabular nije pomagao, ta slova su mogla da se nađu baš svuda po kući – ispod dvoseda, u kadi, ormaru ili kanti za smeće.
Najstarija sestra je imala čudan običaj da pravila igre potpuno zanemari, nametne svoja, pa bi se igra nadalje tako igrala.
Godine su prolazile, ‘Monopol’, ‘Pamćenje’ i ‘Riziko’ su prolazili put od stana do podruma, ali se ništa, nikada nije zadržalo kao slova iz Scrabblea.
Kako je davnih dana prestao da bude korišćen za svoju osnovnu namenu, na zidu sobe mojih sestara, kao pečurke, nicale su motivacione poruke ispisane tim slovima.
U moru pretinejdžerskih životnih mudrosti, na zidu sobe mojih sestara, u uzglavlju kreveta, pojavila se jedna koja tada nikako nije imala smisla.
Decembar je 2005. godine.
Kod 11. aprila na Novom Beogradu je već neko vreme ispisan zvučan, ali nejasan grafit:
„Obični čoveče, delaj na prethodno ustanovljenim granicama svojih mogućnosti.“
Naši roditelji, opijeni prazničnom euforijom koja je tih godina bila veća nego sada (nostalgija?), očito odlučuju da poruku 11. aprila zanemare, pa nas pitaju šta želimo kao novogodišnji poklon.
Sestre, kao iz topa, iznose preciznu specifikaciju svojih zahteva, dok sam ja nešto kraći: Sony Ericsson telefon.
Moj tadašnji trener i idol, a današnji kum Nenad Trikić, imao je u to vreme legendarni Sony Ericsson K700i.
Samsung je izbacio svoju aždaju – D600, pa sam, odsečen od svake realnosti i objektivnih mogućnosti – svoju 2006. godinu video negde na pola puta između ta dva čuda tehnologije, trebalo je samo da sačekam da prođe ponoć.
Osvanulo je novogodišnje jutro, probudio me je ushićeni radosni vrisak mojih sestara, koje su pazile šta su želele, a mene je ispod jelke sačekao poklon – pošteno polupani Ericsson T66.
Nisam siguran da li je to James Bondov telefon, definitivno nije bio Trikićev, a bogami ni Samsung D600.
Ako pitate moje roditelje, operacija je očito bila uspešna, samo pacijent nije preživeo.
Kao da mi se učinilo da je ispis od Scrabbleovih slova sa zida sobe mojih sestara na trenutak poskočio.
Četvrti je septembar 2002. godine.
Svetislav Pešić sa klupe predvodi buduće svetske prvake, a Milan Gurović se po šesti put diže preko Paula Piercea, i po četvrti put pogađa.
Nešto kasnije, Marko Jarić hladnokrvno zatvara utakmicu sa 4 slobodna bacanja u nizu, a ja tada, mada sanjiv, pomišljam kako li je to kada igraš za svoj narod, a cela zemlja te gleda na TV-u.
Nepunu godinu kasnije je 26. jun. 2003,
B92 prikazuje snimke sa drafta, a Darko Miličić, ponosan i u odelu, grli svoju porodicu dok izlazi na binu, a ja, mada jako mlad, pomišljam kako li je to kada komesar NBA lige izgovori tvoje ime u Madison Square Gardenu.
Prvi je mart 2007. godine,
Ja u dresu Uroša Tripkovića prvi put idem u Pionir da gledam utakmicu Partizana protiv Joventuta, za koji igraju neki Ricky i neki Rudy, ovaj drugi na zagrevanju, mojim Sony Ericssonom usnimljeno (poklon za Novu 2007), pogađa 32 trojke zaredom, a ja, mada još mlad, pomišljam kako li je to kada igraš za Partizan pred punom halom.
Četvrti je mart 2010. godine,
Partizan gubi od Panathinaikosa, Petar Božić vraća svoje saigrače iz svlačionice da pozdrave navijače, i ja, mada i dalje mlad, zamišljam kako li je to kada si kapiten Partizana pred punom halom.
Maj je 2017. godine,
Željko Obradović osvaja svoju devetu titulu šampiona Evrope i, dok daje izjavu nakon utakmice, ja, mada ne više tako mlad, razmišljam kako li je igrati za njega.
Za svoju zemlju sam više puta igrao i gubio od Švajcarske i Gruzije, u porazu od Belgije mi je selektor bio osvajač svetskog zlata iz 2002, Svetislav Pešić.
Draftovan sam kao 35. pik na NBA draftu 2016. godine, svoje ime nikada nisam čuo od komesara u Madison Square Gardenu jer je Taco Bellova reklama bila za vreme objave 34. i 35. pika.
Protiv Joventuta, pred do krova punim Pionirom, kao kapiten Partizana, pod vođstvom Željka Obradovića, izveo sam svoju ekipu iz tunela i, uprkos pobedi, promašio sam svaki od šest šuteva iz igre, a sezona sa Željkom Obradovićem je individualno najlošija sezona u mojoj karijeri.
Ispis od Scrabbleovih slova sa zida sobe mojih sestara je skočio metar i po u vazduh.
Sa jedne druge strane logike, stvari zbog kojih nisam ostajao duže na treninzima, kojima se nisam nadao i koje nisam priželjkivao, pružile su mi najveće životne i sportske radosti.
U mom poznom drugovanju sa Duletom Vujoševićem, jednom prilikom mi je rekao, citirajući Iva Andrića da i “cveće bazdi kada radiš sa njim.“ Vrlo slično je i sa snovima.
Biblioteka “Duško Vujošević” – 62 naslova kao Duletove preporuke
Nema ničeg posebnog u krajnjem ishodu, put do njega svemu daje smisao. Iz ove perspektive, mada ne više tako mlad (barem košarkaški), mislim da san treba da postoji.
Da goni i drži čoveka budnim i da ga tera na još “samo jedan” pokušaj.
Da bi san uopšte postojao, uslov je iskrena ljubav prema sportu, koja se koreni rano, ali koja se, nažalost i ne tako retko, negde niz put izgubi.
Ko je pravi krivac za mnoge izgubljene ljubavi kojima sam svedočio, nisam još otkrio.
Košarka kao igra u koju smo se svi nekada davno zaljubili je jedno, a košarka kao posao nešto sasvim drugo.
Dok god ide prvo – pa drugo, tu nema zime. Kada se redosled obrne, nažalost, tu izgubljenu ljubav je gotovo nemoguće povratiti.
U stanu mojih roditelja na Bežanijskoj kosi, na zidu sobe mojih sestara, u uzglavlju kreveta, pre više od 25 godina, žutim slovima od Scrabblea bilo je ispisano:
“Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari.”
Svaki drugi ponedeljak u mesecu, samo na Basketball Sphere, čitajte novi tekst čiji je autor Rade Zagorac.
Kao i dalje aktivni profesionalni košarkaš, košarkašku disciplinu preneo je i na biznis. Pokrenuo je aplikaciju za nalaženje majstora MOSTAPP.RS. Osnovan u Beogradu, MostApp ima za cilj da modernizuje tradicionalnu industriju kućnih popravki i usluga.
