Lazar Mutić je govorio u intervjuu za Basketball Sphere nakon što je napustio Lietkabelis i njegov naredni korak u karijeri je Andorra.
Ujedno, prethodna sezona u Lietkabelisu pod trenerskom palicom Nenada Čanka bila je najveći izazov u karijeri za Mutića.
Iako je u godinama za nama duži vremenski period proveo u Španiji, nastupajući u nižim rangovima nakon što je kao dečak potpisao za Real Madrid, proveo je dve jako dobre sezone u Belgiji, potom jednu u Litvaniji, ali nikako nije uspeo doći do cilja koji je dosta ranije sebi zacrtao – Endesa liga.
U trenutku kada se pojavila prilika nije bilo mnogo dileme, pa ćemo u narednoj takmičarskoj godini ime Lazar Mutić čuti u izveštajima Andorre u najkvalitetnijoj domaćoj ligi na Starom kontinentu, bez dileme.
Cilj od kojeg nikada nije odustao
Razvojni put, sporedni izazovi i dosta napornog rada kako bi se ostvarila i ta želja – Endesa liga. Kako gledaš na ovaj potpis i koliko možeš reći o svemu onome što je prethodilo novom velikom izazovu u tvojoj karijeri?
“Naravno, u pitanju su poziv i ponuda koji se ne mogu odbiti. U Španiji sam proveo 10 godina kako bih došao do Endesa lige, ali nije se dalo. Morao sam tražiti neki drugi put, a nakon dosta razgovora sa agentom i on je znao koji je cilj. Od Španije, preko Belgije i Litvanije do svega ovoga.
Iako sam imao neke ponude u Litvaniji, od prvog trenutka je bilo jasno da me u Andorri žele. Trener je zvao nekoliko puta, a to mi je dalo do znanja da žele da budem tamo, da igram uz neku ulogu, ne samo da popunjavam broj. Svaka ekipa u Endesa ligi je super opcija, a ja sam dobio poziv Andorre i prezadovoljan sam. Posebno sam zahvalan jer je ovo bio dug put traženja, razmišljanja.
Prosto, shvatio sam da ne mogu sjediti i čekati da me neko pozove, prihvatio sam taj okolni put, ali kroz sve te izazove stasaš u čoveka, sazreš kao osoba, napreduješ kao igrač, postaneš bolji čovek. Uz podršku porodice, prijatelja, bliskih ljudi preguraš sve izazove na tom putu do svog cilja i to je ono što ovo sve čini još slađim” – rekao je na početku razgovora Lazar Mutić.
U Lietkabelisu ti je trener bio Nenad Čanak, a sada ćeš igrati i za tim koji vodi Žan Tabak. Koliko je bitno imati trenere i saigrače sa svog govornog područja, jer to je definitivno nešto što može napraviti razliku u smislu tvog osećaja dok si u ekipi, kada znaš da imaš tu nekog “svog” u svlačionici?
Pa uvijek je lepo imati nekog svog s naših prostora. To ti dosta olakšava kada je igrač. Drugačiji je odnos sa igračima i sa trenerima. Mora se ipak na kraju dana biti profesionalac. Žana sam upoznao davno u Španiji kada sam igrao sa njegovim sinom, ali tek ćemo se kroz pripreme i sezonu upoznati na pravi način.
Nenad Čanak mi je u Lietkabelisu zaista pomogao na svaki mogući način. Super je osoba, divan čovek stvarno. I on i njegova porodica, a to je upravo ono što je bitno i u tvom pitanju. Samo potvrda koliko je važno biti prihvaćen i na taj način.” – nije štedeo reči Lazar Mutić.
Dobrodošlica u Evrokup
Evrokup je takmičenje u kojem si nastupao u dresu Lietkabelisa, pa želim da te pitam da li je postojao neki trenutak “dobrodošlice” u drugo po hijerarhiji takmičenje u Evropi? Da li je postojao neki pozitivni šok i momenata kada si sebi rekao: Čekaj, ja mogu da igram na ovom nivou…
“Moram reći da je za mene prvi meč u Evrokupu protiv Besiktasa bio šok. Većina nas kao dečaci sanjaju da igraju evropska takmičenja kao što su Evroliga ili upravo Evrokup, sada ima i FIBA Liga šampiona. To je najveća pozornica u Evropi.
U tom trenutku ne znaš protivnike na parketu, nisi igrao protiv njih, čekaš taj prvi udarac i ne znaš šta da očekuješ. Ali onda brzo shvatiš, da su fizički tu svi na istom nivou, a ono što pravi razliku su mentalne igrice i koncentracija.
Gleda se i čeka ko će prvi u tom popustiti, ko će prvi “zaspati”. To je za mene bio šok, jer je nešto totalno drugačije od onoga što sam ja navikao, prvi dodir sa takvom vrstom realnosti. Dopalo mi se naravno, tu prvu utakmicu pamtiš i malo prorade emocije, ali kasnije je osećaj super.
Znaš da moraš biti na 100% u svakom trenutku, stičeš iskustvo iz utakmice u utakmicu. Koliko god ti imao u svojoj glavi da su to vrhunski igrači, treba ti da to osetiš, adaptiraš se. Ako kasniš pola koraka, protivnik je već šutirao ili napravio razliku, brzina donošenja odluka je ono što bih istakao i fizički kontakt se oseti od prvog trenutka.” – ispričao je Lazar Mutić.
Zalgiris i Rytas su nešto posebno
U Litvanskoj ligi koja je kvalitetna imao si nekoliko prilika i da osetiš kako je to igrati protiv jedne od najboljih ekipa u Evropi. Zalgiris je u četvrtfinalnoj seriji Evrolige bio na loptu od majstorice protiv Fenerbahcea, osvojili su sve domaće trofeje i imali su nekoliko igrača koji su postali najtraženiji pojedinci na evropskom tržištu. Kakvo je to iskustvo bilo, jer si se suočio sa najtežim mogućim izazovom u Litvaniji koji je tokom sezone 2025/2026 imao najveći budžet u istoriji kluba i definitivno jedan od najboljih rostera u novijoj istoriji tima?
“Pre svega moram da kažem, divno iskustvo, kada uđeš u dvoranu koja je puna, ima istoriju, ljudi koji to neizmerno vole, podržavaju. Hoću reći, svugde u Litvaniji je etako, ali Zalgiris i Rytas su nešto posebno. Dve glavne ekipe, oseti se posebno taj kontakt, agresivnost na oba kraja parketa, nametnuti ritam – to je baš upečatljivo protiv Zalgirisa. Sve je dobro dok pratiš njihov ritam, koncentrisan si, a ako namirišu krv kazne te i odu na dvocifrenu prednost u jako kratkom vremenskom intervalu.
Koncentracija mora biti prisutna svih 40 minuta. Traži se ta najsitnija greška i to se svaki put koristi. Neverovatno je na tom nivou da profitiraju od svake i najmanje greške. Igrali smo ukupno sedam utakmica protiv Zalgirisa, ali smo uspeli da ih pobedimo jednom. Što se tiče Rytasa, s njima smo odmerili snage pet puta i imali smo pozitivan omjer 3-2. Domaća liga Litvanije je na visokom nivou, jednostavno ne postoje unapred dobijene utakmice, svako može da dobije svakoga i svaki meč ima posebnu težinu i draž.”
Košarka kao religija
Znamo svi onu priču da se za Srbiju kaže da je zemlja košarke, Španija je posebna kategorija u tome u 21. veku, ali za Litvaniju oduvek glasi ona uzrečica da je košarka kao religija u toj zemlji. Proveo si duži vremenski period u Španiji, pa možeš li nam nešto više reći o toj kulturi u Litvaniji ako bi povlačili neke paralele?
“U Litvaniji sam doživeo šok, jasno je da u Španiji svi vole košarku, prate, poznaju pravila igre, poštuju, ali u Lietkabelisu sam osetio drugu dimenziju. Par dana nakon što sam došao imali smo predstavljanje ekipe na trgu. Sve je bilo prepuno navijača Lietkabelisa nakon čega su nas oni pozvali na druženje.
Ja sam pomislio da će to biti negde na otvorenom, međutim odveli su nas u veliki hangar gde je apsolutno sve u znaku kluba. Imaju svoj bar, prostor za druženje, video-igre, ping-pong, a na zidovima su dresovi, patike, potpisane stvari svih igrača koji su bili tu.
Svako od nas se potpisao na taj zid, tu su i mrežice i neke sitnice koje ih vežu za posebne utakmice. Dolazili su na naš svaki domaći meč, pratili su nas i na nekim gostovanjima. Stvarno se primeti to što si rekao u pitanju, da je košarka za njih kao religija.
To je malo mesto, svi te prepoznaju na ulici i u restoranima, deca prilaze pa pitaju da li si to stvarno ti, vidiš da je tim ljudima stalo do tebe. Stvarno divno iskustvo.” – rekao je Lazar Mutić.
Pripreme za sezonu u Banja Luci
U toku svakog leta, sada je već postala tradicija da trener Žarko Milaković okuplja sve vas koji se poznajete u Banja Luci i da zajedno trenirate, pripremajući se za sezonu. Koliko ti je bitno i u toku leta imati oko sebe ljude od poverenja, pa u dosta opuštenijoj atmosferi kroz kraći vremenski period biti spreman za izazove koji dolaze?
“Divno je znati svako leto s kim će raditi, prvo poznajemo svi trenera Žareta s kojim radim već 15 godina. Tu su uvek na okupu svi igrači koje poznaješ i lakše je trenirati u takvom okruženju. Nema stresa, što je razliku od toga dok traje sezona potpuno drugačije. Ne mogu se požaliti.
Uvek se pred početak leta dogovorimo na čemu ćemo da radimo, šta ćemo da korigujemo i maksimalno se posvetimo tome. Tu su i Dalibor Ilić, Kosta Kondić, Srđan Kočić, zajedno se spremamo za sezonu, igramo pet na pet u doručak, ručak, čokoladu, a kasnije se družimo i svima nam to vreme brzo proleti. Tu je i Nemanja Šmanja kao trener, stvarno lep običaj koji nam polako postaje tradicija, a kroz sve to spremni dočekujemo sezonu što je najveći benefit.”
Oduvek sam igrač koji voli da se bori
Da kažemo nešto više o Andorri. Kao što smo već rekli ranije u toku razgovora, Endesa liga je nešto čemu si oduvek težio. Kako ti gledaš na ovaj izazov i kakva su ti očekivanja?
“To mi je bio cilj čitav život, pa mi ne preostaje ništa drugo nego da “grizem”. Oduvek sam igrač koji voli da se bori za nešto. Kakvu god priliku dobio, volim da pokazujem trud i zalaganje, da sam to zaslužio, a ne da mi je bilo šta poklonjeno. Došao sam, sada sam tu i videćemo kako će ići.
Očekujem uvek sve najbolje, ali treba biti realan, pa znati da neće svaka utakmica biti fantastična. Isto tako, ne treba ni da demotiviše neki loš meč. Želim da uživam na parketu, da naučim što više od saigrača i da se ne povredim. Moje razmišljanje je takvo da nikada ne idem previše u budućnost, već korak po korak. U suštini sve će da zavisi od nas 12 koji ćemo da budemo na terenu.” – objasnio je Lazar Mutić.
Opasna šuterčina
Kyle Kuric, jedan od najboljih šutera Endesa lige u 21. veku će ti biti saigrač. Koliko će to da ti znači, imati takvog jednog veterana u ekipi koji sa svojim bogatim iskustvom uvek može da pomogne?
“Uf, opasna šuterčina. Gledao sam ga i pratio dok sam bio u Murciji, često sam dolazio da gledam njegove utakmice u dresu Barcelone. Milina jedna za posmatrati, iskustvo i sada već pravi veteran.
Želim da pričam s njim u toku sezone, oko šuta, oko svega. Volim da gledam i rutine starijih i iskusnijih igrača, način razmišljanja. Uvek je lepo imati takvog čoveka u svlačionici koji je prošao sve na najvišem nivou i radujem se što ću imati priliku da učim od njega.”
Veteranske figure u karijeri
Na kraju, da te pitam o nekim igračima koji su u ranoj fazi tvoje karijere bili veterani i koji su te uzeli “pod svoje”. Znamo koliko je bitno uvek imati takve, da te prosto drže na pravim koordinatama i da se posvetiš košarci na pravi način, a osim toga i da naučiš nešto o životu?
“Imao sam dve takve figure u košarkaškoj karijeri. U Španiji je to bio Dejan Todorović. On i njegova supruga su mi mnogo pomogli, prvo van parketa, a onda i na samom parketu. Deki je ogroman radnik, pošten čovek i divna osoba. On mi je zaista bio pri ruci moju drugu godinu u Murciji. Iako je bio povređen, stvarno me naučio mnogim stvarima.
Drugi saigrač, veteran kojeg moram spomenuti je bio u Belgiji, Ivan Maraš. Bilo ih je stvarno dosta, ali moram reći da su svakako njih dvojica figure koje su mi najviše pomogle kao saigrači” – zaključio je Lazar Mutić za Basketball Sphere.
