Leo Westermann, prvotimac Obradoira, govorio je za Basketball Sphere o angažmanu u španskom timu, pregovorima sa Vojvodinom, situaciji u Partizanu, a dotakao se i filozofije Duška Vujoševića i Sarunasa Jasikeviciusa, kao i planova za budućnost.
Leo Westermann u karijeri je imao priliku da igra za brojne velikane evropske košarke. Počev od Asvela, Partizana, Limogesa, Zalgirisa, CSKA, Fenerbahcea, Barcelone, Monaca… U međuvremenu imao je i epizode u Crailsheimu i Fuenlabradi, a trenutno je u Obradoiru, u koji se vratio posle dve godine pauze.
Međutim, jasno je da je sve krenulo od Partizana. Rad sa Duškom Vujoševićem i to što je bio deo čuvene generacije u kojoj su stasavali Bogdan Bogdanović, Davis Bertans, Joffrey Lauvergne i ostali, zauvek je obeležio njegovu karijeru. “Drugi su sanjali NBA, ja sam sanjao Partizan”, njegova je rečenica koja će ostati duboko urezana u pamćenje, opisujući šta su crno-beli značili za njega u tom momentu. U beogradski klub zaljubio se, kako je priznao, 2010. u Parizu tokom Final Foura Evrolige. I ljubav traje sve do sada.
Uzmi bonus! Njegov put do vrha Evrolige nije bio lak. Počev od Partizana pratile su ga teške povrede, što je kulminiralo u CSKA, ali je sa druge strane taj put bio ispunjen radom sa vrhunskim trenerima. Od Vujoševića, do Sarunasa Jasikeviciusa, Željka Obradovića, Saše Obradovića, Dimitrisa Itoudisa… Ne može baš svaki igrač time da se pohvali. Sada je u Obradoiru, gde sa skorom 16-3 drži drugu poziciju u Drugoj ligi Španije, a kako je završio baš na tom mestu ispričao je na početku razgovora za Basketball Sphere.
,,Odlično se osećam. Poslednje dve–tri godine nisu bile lake, ali sada sam na veoma dobrom mestu, u timu sa visokim ciljevima i velikim očekivanjima. Život je drugačiji, igramo samo jednu utakmicu nedeljno, ali mi se grad zaista dopada. Igrao sam ovde pre tri–četiri godine i sada sam se vratio u ovaj grad i ovaj klub, tako da zaista uživam u vremenu koje provodim ovde i osećam se sjajno. Tim igra dobro, ja igram dobro i stvarno uživam u svemu”, poručio je francuski plejmejker.
Iako je u pitanju niži rang takmičenja, svestan je zbog čega je izabrao takav angažman. Želi da igra pobedničku košarku.
,,Bilo je nekoliko razloga za tu odluku. Pre svega, porodičnih. Kao što sam rekao, igrao sam ovde već i moja supruga i deca su zaista zavoleli grad, škole i način života. Oni su ostali ovde dok sam ja bio u Nemačkoj i u Fuenlabradi. Osetio sam da želim da se vratim u Santiago sa porodicom i da živim zajedno s njima. Pored toga, i tim ima visoke ambicije. Iako je u pitanju druga liga u Španiji, klub radi ozbiljno na tome da napravi iskorak i izbori plasman u Endesa ligu, i mislim da smo na pravom putu. To je i moj lični cilj. Razmišljao sam o različitim opcijama i shvatio da mi je draže da se borim za visoke ciljeve, odnosno za ulazak u prvu ligu, nego da igram u timovima koji se u Endesa ligi bore za opstanak. Zato sam izabrao ovaj put i za sada zaista uživam. Imao sam ponude iz višeg ranga u prethodne dve godine, ali sam želeo da budem u timu u kojem znam da mogu da doprinesem i da se borim za velike ciljeve.”
“Leo Westermann u Vojvodini? Da, bilo je moguće!”
Niži rang i napad na više ciljeve i elitni nivo… Priča nas je potom sama dovela do ipak nerealizovanog angažmana Lea Westermanna, koji bi i te kako odjeknuo srpskom košarkom. Potvrdio je bivši igrač Partizana ranija pisanja Basketball Sphere, da je tokom leta 2024. godine bilo razgovora sa Vojvodinom.
,,Tako je. Razgovarao sam s njima! Imam posebne emocije prema Srbiji i tu opciju sam zaista ozbiljno razmatrao. Ipak, u ovoj fazi života i karijere, kada imam porodicu, sve to je bilo malo komplikovanije zbog selidbe. Bez obzira na to, toj ponudi sam posvetio veliku pažnju, jer volim Srbiju. Takođe, ideja velikog projekta kakav je Vojvodina, koji me je stavio u fokus, bila je veoma interesantna.”
Ljubav prema Srbiji jednako je ljubav prema Partizanu za Lea Westermanna. Zato je situacija kod crno-belih bila neizostavna tema. Visoke ambicije na početku sezone, pa odlazak Željka Obradovića i veoma slaba izdanja, a onda i podizanje tima pod komandom Joana Penarroye. Sve to desilo se u nekoliko nedelja… I za one neupućene bilo je teško ispratiti sva ta dešavanja, o kojima je francuski plejmejker govorio sa posebnom emocijom.
,,Ovo je veoma težak period. Pratim svaku utakmicu Partizana kao navijač i, iskreno, mnogo me boli sve što se dešava ove sezone. Teško je, jer ima mnogo stvari koje su upletene u priču – politika, košarka, razne okolnosti. Nije u pitanju samo jedna stvar, već celokupna situacija. Mora se gledati šira slika. Ni ja nisam siguran da znam sve probleme i sve što se dešavalo, kako sada, tako i od početka sezone. Jedino što mogu da kažem kao navijač jeste da je ovo, naravno, veoma težak trenutak.
Sve što se dogodilo sa trenerom Obradovićem i slično. Sa druge strane, ako se pogleda iz drugog ugla – ne čaša koja je poluprazna, već ona koja je polupuna – uvek je teško za neki tim kada Obradović ode. Kada je napustio Panathinaikos, i oni su prošli kroz težak period koji je trajao 10 godina. Kada je otišao iz Fenerbahcea, ja sam bio tamo i mogu da kažem da ni sledeća sezona nije bila nimalo laka. Takvog trenera je izuzetno teško zameniti.”
Zbog iskustva u Fenerbahceu, zna kako da opiše odlazak Željka Obradovića, možda bolje nego bilo kog drugi. Zbog toga kakav odnos ima prema Partizanu, potpuno je jasno zbog čega i te kako dobro poznaje priliku u bivšem klubu.
,,To je, da tako kažem, neka vrsta male depresije. U isto vreme, klub ide dalje, klub i dalje živi i treba verovati ljudima koji ga vode. Urađen je sjajan posao u poslednjih pet godina. Ako pogledate poslednje tri ili četiri utakmice, Partizan izgleda bolje. Penarroya je odličan trener. Imao sam priliku da igram protiv njega mnogo puta. Potrebno je da se ekipa prilagodi sistemu i da se ponovo vrate energija i dobra atmosfera u dvorani. Biće to sve u redu. Razumem navijače – težak je trenutak gledati kako Obradović odlazi, ali klub će preživeti. I mora da preživi. Moramo da gledamo u budućnost, nadam se u svetlu budućnost. U svakom slučaju, ovaj klub ne može da opstane bez svojih navijača. Navijači moraju da budu sto odsto uz klub.”
Sa stanovišta rezultata, postavlja se pitanje da li je tokom Obradovićevog mandata ispunjen cilj. Pogotovo, kada se pogleda odnos uloženog novca i plasmana u evropskim takmičenjima za to vreme. Za Lea Westermanna, dilema ne postoji.
,,Zavisi o kakvim standardima govorimo. Ono što je urađeno pre tri godine, kada su se crno-beli zamalo plasirali na Final Four, bilo je nešto neverovatno. A ponoviti to dve ili tri godine zaredom zahteva stabilnost. To nije lako. Zaista nije lako kada izgubiš Mathiasa Lessorta, Dantea Exuma, a potom i Kevina Puntera i Zacha LeDaya. Dakle, mnogo ključnih igrača, igrača koji ti daju priliku da se boriš za Final Four. Zatim, nije realno da zameniš 10 igrača i da sve bude na vrhunskom nivou odmah.
U Evroligi potrebno je vreme da se nešto izgradi. I svaka ekipa je sve konkurentnija. To se sada vidi: od drugog do osmog mesta svi su izjednačeni ili je razlika samo jedna pobeda. To je neverovatno. Sezona je duga i vrlo je teško bilo šta tvrditi. Naravno, verovatno neki potezi u Partizanu nisu bili savršeni. Možda su neki drugi igrači mogli da dođu. Ne možemo to da znamo — kao što sam rekao, nisam u klubu, nisam deo sportskog sektora.”
“Jo i ja stasavali uz domaće igrače – to sada fali Partizanu”
Spustio je loptu, kada je reč o očekivanjima i tome šta je zapravo Partizan uspeo da postigne u prethodnom periodu.
,,Kao navijač, zaista iskreno cenim sezonu koju su imali pre tri godine. I ponekad moraš biti objektivan i zapitati se: da li je to bila sezona koju je Partizan ‘morao’ da ima, ili nešto zaista izuzetno? Naravno, tu je Željko. Sa Željkom je sve moguće. Ali ponoviti isti uspeh nije lako. Nije lako i to nije nešto što se podrazumeva. Kao što sam rekao, sve zavisi od toga koje standarde postavljaš pred tim.”
Odlazak njegovog sunarodnika Franka Ntilikine iz Partizana bio je pomalo iznenađujući. Nedugo posle početka sezone, uz obeštećenje je prodat Olympiacosu i jasno je da očekivanja nisu ispunjena, kada su u pitanju dve strane.
,,Video sam ga prošlog leta. Dosta je mlađi od mene, pa nismo imali mnogo prilika da se često viđamo, ali tokom leta treniramo u istom trening-centru. Tako sam imao priliku da malo popričam s njim. Tada se u isto vreme se spremao za reprezentaciju i za početak sezone sa Partizanom. Bio je veoma entuzijastičan, baš srećan što se vraća u Partizan. Naravno, znamo kako se ostatak priče završio. Nije se desilo onako kako su svi želeli. U tom trenutku sam mislio da je to bio sjajan potez za njega da dođe u Partizan. ipak, to je sport.”
Drugi njegov sunarodnik i ljubimac navijača Partizana, Joffrey Lauvergne, pominjao se kao ozbiljna opcija za crno-bele prošlog leta. Do povratka nije došlo, ali se smatra da je baš igrač njegovog profila bio potreban ekipi. Pogotovo zbog velike privrženosti klubu, što je osnova.
,,Spremnost da se boriš za dres, da se boriš za grad, za klub — to je nešto što moraš da nosiš u sebi. I postoje i ljudi koji mogu da ti pomognu u tome. Kada smo Jo i ja prvi put došli u Partizan, bili smo okruženi neverovatnim srpskim igračima: Vladimirom Lučićem, Draganom Milosavljevićem, Markom Čakarevićem. Nisu bili toliko stari, ali su bili duša tima. Svi su potekli iz klupske škole. Oni su nam pokazali put — kako treba da se ponašaš u ovom klubu, kako da treniraš jako, kako da poštuješ i zahvališ se ljudima koji dolaze u halu. Pokazali su nam put.
Rekao bih da je izuzetno važno imati domaće igrače koji će ti pokazati kako da se ponašaš kao igrač Partizana i kako da voliš ovaj klub. Zato je Jou i meni bilo mnogo lakše da se uklopimo u kulturu Partizana. Imam osećaj da je danas to malo teže, jer u Partizanu više nema tih igrača poput Lučića, Bogdana Bogdanovića ili Milosavljevića, koji mogu da pokažu put mlađima. Kada su dolazili Lučić i Milosavljević, pre njih tu su bili Dušan Kecman i Petar Božić, ali i Uroš Tripković, Novica Veličković — svi oni kojima je Partizan mnogo značio. Oni su morali da pokažu ostalim igračima, strancima, Amerikancima, odakle god da su, kako se ovde živi i igra. To je ono što trenutno nedostaje Partizanu.”
“Vujošević sličan Obradoviću – korak je ispred i diktira pravila”
U svetlu toga, potencijalni povratak Bogdana Bogdanovića bio bi izuzetno važan za ekipu. Pitanje je koliko je to ostvarljivo, doduše, ali bi možda mogao da bude značajan, kao i dolazak Obradovića 2021. godine.
,,Automatski bi bio jedan od najboljih igrača u Evroligi. Njegov uticaj na navijače i stvari van terena bio bi još veći. Bogdan je pravi profesionalac koji duboko voli Partizan. Vraćamo se na istu priču — on može da pokaže ljudima kako se igra za ovaj tim i kako se voli ovaj klub. Ne znam koliko je to realno, jer svi znamo kakav je Bogdan igrač i koliko je tražen, bilo u NBA ligi ili u Evroligi. Definitivno, to je tip igrača kakvog bi svako želeo u svom timu.”
Sa Bogdanovićem je stvarao put ka evroligaškim visinama, čega ne bi bilo moguće bez Vujoševića. Sistem rada bio je specifičan, a Leo Westermann vidi da bi legendarni trener mogao da se prilagodi i modernim tokovima.
,,Nisam siguran da je to nemoguće. Očigledno bi neke stvari morale da se promene. Kada igraš dva do tri puta nedeljno tim nivoom intenziteta, naravno da ne možeš da treniraš kao što smo mi trenirali ranije. Ali, u isto vreme, poznajem njegovu metodologiju. On zna kako da poveže košarku kroz godine. Bio je trener već 20–30 godina pre nego što sam ja došao, a i dalje je bio uspešan početkom 2010, 2011, 2012. godine i tako dalje. To mnogo znači. Pomalo je kao Željko.
Biti toliko uspešan tokom godina – tokom 40 godina – znači da razumeš kako se košarka razvijala. Uvek si korak ispred, ti, uslovno rečeno, diktiraš pravila. Željko je majstor toga. On je osmislio mnogo novih stvari u košarci. A Dule je na neki način sličan. Nemam nikakvu sumnju da bi i u ovom periodu bio uspešan. Ali, kao i svaki trener, morao bi da se prilagodi nekim detaljima. Ipak, ljudi kojima je to u krvi, u venama, uvek pronađu način da budu uspešni.”
Pozicija plejmejkera i vrhunski treneri tokom igračke karijere dovode do logičnog sleda događaja – Leo Westermann uveliko razmišlja o tome kakav će da bude sledeći korak.
,,Prošle godine bio sam kandidat za EuroLeague Head Coach Akademiju. Pratio sam je tokom cele godine. Definitivno, to je nešto na čemu trenutno radim. Međutim, još uvek sam igrač. Nisam okačio patike o klin, ali napredujem. Pokušavam da kontaktiram ljude sa svih strana, trenere, da već počnem da razmišljam o svom sledećem životu kao glavni trener. To je potpuno novi posao. Iako je u košarci, potpuno se razlikuje od onoga što sam radio poslednjih 15 godina. Potrebno je vreme. Moram da budem pripremljen. Već radim na svemu tome. Nadam se da ću biti spreman za izazov čim prestanem da igram košarku.”
Vujošević, Željko Obradović, Dimitris Itoudis, Sarunas Jasikevicius, Saša Obradović… Sa svima je sarađivao, a koji stručnjak će mu biti najveća vodilja tokom trenerske karijere? Nije lako odabrati nekog u takvoj grupi.
,,Uzimaš nešto od svakog. Kako od najkvalitetnijih, tako i od drugih, bez obzira na to da li je u pitanju početak karijere u Francuskoj, ili ono što sam doživeo u Nemačkoj i Španiji poslednjih godina. Uvek postoje stvari koje možeš da primeniš i koje su dobre za tvoj košarkaški mozak. Definitivno, posvećujem pažnju svim trenerima sa kojima sam radio. Međutim, ako bih morao da izaberem jednog sa kojim se osećam veoma blisko i da je to filozofija koju volim, onda je u pitanju Saras. Skoro tri godine sam bio sa njim, u različitim sistemima, u drugačijim timovima. Bio sam dve godine u Zalgirisu, ali ne zaredom. I u Barceloni sam mogao da vidim kako radi i kako priprema utakmice. Bio sam impresioniran.”
Polako je vreme da se povlači crta. Bogata karijera, brojni uspesi i legendarni klubovi. To je košarkaši život francuskog plejmejkera, koji bi voleo da su se dve stvari drugačije odvile tokom prethodnih godina.
,,Vratiću se na moju godinu u CSKA, trener Itoudis je imao veliko poverenje u mene, uživao sam da igram za njega, ali sam nažalost doživeo dve teške povrede. Da sam tada bio zdrav, osećam da sam mogao da imam i bolju i dužu karijeru u Moskvi. Međutim, ne možeš da kontrolišeš takve stvari. Spomenuo bih i momenat kada sam u decembru napustio Fenerbahce da bih otišao u Barcelonu. Tada mi se to činilo kao pravi potez, ali nije završilo onako kako sam želeo. U isto vreme sam i srećan zbog onoga što sam prošao, bez obzira na sve. Nema mnogo igrača sreću da doživi emociju koju sam doživeo u Partizanu i Zalgirisu. To je nešto što novac ne može da kupi. Vrlo sam srećan zbog puta i karijere koju imam”, zaključio je Leo Westermann.
