Za sve stvari u svom životu kojima se maksimalno posvetite neophodna je neka izražena emocija koja se definiše kao ljubav. Kada na to dodate veru i nadu…
I očigledno malo inata, prkosa i šampionskog gena, dobijete sve ono što je Kostas Sloukas prikazao u finalu Evrolige protiv madridskog Reala. I taj put je trajao “samo” desetak meseci.
Mnogi često kritikuju kreatore “sedme umetnosti” kako im je ponestalo kreativnosti i ideja kako bi filmska ostvarenja dostigla vrhunac nekih prethodnih i po mnogima nenadmašnih vremena. Možda je upravo takav slučaj bio i kada je izašla vest da Kostas Sloukas napušta redove Olympiacosa i prelazi tamo gde bi ga to moglo “koštati glave” – atinski Panathinaikos.
Kako su mnogi odreagovali, bilo je za “arhive”. Nije teško pronaći kritički nastrojene komentare, a posebno u grčkim medijima gde je Kostas Sloukas predstavljen kao glavni negativac. Bliska istorija kaže da nije prvi koji je uradio tako nešto. Da, upravo taj na kojeg ste pomislili – Vassilis Spanoulis.
Bila je tu cela galerija pojedinaca koji su menjali klupske boje Olympiacosa i Panathinaikosa, ali težina svih ostalih uz ova dva imena u novijoj istoriji ne mogu da se mere ni sa čim.
Ovi kojima nedostaje inspiracije i taj element mogu da iskoriste za svoj scenario. Da posložimo neke stvari na ovakav način: jedan od najboljih grčkih igrača u datom trenutku, noseći stub organizacije napada crveno-belih iz Pireja. Poraz u finalu Evrolige gde je Sergio Llull glavni i odgovorni za trofej u Madridu. Imao je svoju šansu i Kostas Sloukas, ali je promašio. Svađa sa Georgiosom Bartzokasom i rastanak na najmanje lep način. Maksimalno ćemo birati reči i to formulisati na takav način.
Nova stanica
Panathianikos – u tom trenutku, šestostruki šampion Evrolige koji nikada nije poražen u finalu. Taj trend će se nastaviti, ali doći ćemo i do toga. Pretposlednji tim na tabeli koji je prethodne sezone u poslednjim kolima Evrolige iz čuvene OAKA gledalo manje od dve hiljade ljudi. I na mestu predsednika Dimitris Giannakopoulos. Sudeći po svemu što gledamo na društvenim mrežama u poslednje vreme, u sportskom svetu “Don Corleone”.
Znate li šta je bio glavni cilj izvesnog vlasnika Panathinaikosa?
Da oseti delić onoga što je dugi niz godina za vreme dinastije trenera Željka Obradovića i Panathinaikosa u svim tim godinama imao priliku osetiti njegov otac. Zašto je ovo važno? Upravo iz razloga što je doveden trener Ergin Ataman, kao još jedan negativac u celoj ovoj priči, koji je ostao bez oca mesec dana pred Final Four.
“Ne brinite treneru, u čast vašeg oca osvojićemo Evroligu” – rekao je Kostas Sloukas na konferenciji za medije kao deo razgovora po završetku finalnog turnira nakon što je Panathinaikos zaradio “sedmu zvezdicu” na grbu i pobedio u svom sedmom finalu.
Ljubav, vera, nada
Elementi koji se osete na neki način u svakoj od ovih malih priča, na šta je dodatno doprinos dao trener Ataman i potvrdio priču:
“Uživo na televiziji sam rekao da mi je teško jer moj otac nije bio pored terena. Svako prethodno finale je gledao uživo. Kostas Sloukas mi je poslao poruku odmah posle njegove smrti da će u čast mog oca osvojiti trofej. Na svakom sastanku u svlačionici smo pričali o plasmanu na Final Four. Kostas Sloukas je pred celom svlačionicom rekao to, da ćemo doći na Final Four.
Utakmicu po utakmicu smo uspeli, zajedništvo, požrtvovanje i principi ovog tima su želeli da osvoje Evroligu. On je kao kapiten dao samopouzdanje svima. Međusobno se poštujemo i želim ponoviti još jednom. Kao turski trener osvojiti ovu titulu je neverovatno. Svi su me podržavali i drago mi je što je ovako završilo.”
Težak početak
U trenutku kada je Kostas Sloukas zamenio košarkašku uniformu Olympiacosa onom atinskih “Zelenih”, ništa nije išlo u prilog Panathinaikosu. Crveno-beli su dva puta u nizu ostvarili plasman na Final Four. Panathinaikos nije video završni turnir celih 12 godina, a tituli nisu prišli “nesretnih 13”.
Period dominacije Olympiacosa najbolje oslikava i 15 uzastopnih pobeda protiv Panathinaikosa. Poređenja radi, Crvena zvezda je pobedila Partizan šest puta u nizu tokom takmičarske 2023/2024 i svi su u čudu. Rivalitet između tih timova je nešto što je suvišno komentarisati. Ljubav prema klubu postoji, vera uvek, a nada da će tako nešto prestati nikada nisu odsutni. Iako se ponekad čini da je to tako.
Prva utakmica Olympiacosa i Panathinaikosa u ovoj sezoni pripala je Georgiosu Bartzokasu i družini. Rezultat je na startu druge četvrtine bio 32:4. Da, dobro ste pročitali. Verovatno da je trener Bartzokas u tim momentima osetio onaj prkos i inat prema Sloukasu, kao “izdajniku” u sportskom smislu te reči.
Verovatno da je i grčki plejmejker osećao kao da proživljava noćnu moru. Semafor u dvorani Mira i prijateljstva po završetku meča pokazivao je 75:51. Znate li šta je Ergin Ataman rekao nakon toga poraza?
“Koga briga, ionako će svi ovo zaboraviti za 20 dana.”
Holivudski završetak
Kada nešto započen na takav način, može se prevazići samo uz tri “elementa” na kojima i baziramo celu ovu priču. Kako bi filmski scenario dodatno dobio na značaju, da malo dodamo neke “vizualne efekte” koji se čine da pripadaju kategoriji “ovo je izmišljeno u ovoj priči”, ali zaista je bilo tako:
- Poprilično loša partija koju je odigrao Kostas Sloukas u polufinalu
- Tri faula Kendricka Nunna minut pred kraj prve četvrtine
- Deficit od 14 poena na početku drugog perioda
Na kraju svi već znamo šta se dogodilo, ali evo i da taj deo priče razložimo na proste činioce:
- Od minus 14 do pobede 95:80
- Doktorska disertacija “izdajnika Olympiacosa” i novog vladara Atine Kostasa Sloukasa: 24 poena, (4/4 za tri, 2/2 za dva, 8/9 sa linije penala) – indeks korisnosti 31 i sedma zvezdica na grbu Panathinaikosa.
- Treća titula Ergina Atamana u poslednje četiri sezone Evrolige
Šampionski trofej za ekipu koja je na okupu desetak meseci, u kojoj je došao trener kojeg prati sumnja, dvocifren broj novih igrača i najplaćeniji igrač elitnog takmičenja za kojeg su spremili kofere novca kako bi tu došao i oživeo OAKA. Na kraju, kada se podvuče crta, da su mu isplatili sav taj novac samo za ovakvu utakmicu u finalu Evrolige, verujemo da bi gospodin Giannakopolous pristao.
Osim toga, pehar Evrolige i za sve ove navedene koji su tu. Ali i za sve one koji nisu tu, a mislima su bili. I svaki od njih je deo scenarija po kojem će za nekoliko decenija verovatno Netflix ili neki njihov naslednik otkupiti prava. Ako ne i ranije.
Glavne glumce imaju, transkript svih razgovora postoji, dokumentovani snimci iz Uber Arene u Berlinu će biti dostupni, a ionako svi vole srećne završetke. Nikada nije zanimljivo gledati bilo šta čiji ishod unapred možemo nagovestiti. Glavni junaci ove priče očigledno su to mogli, vođeni na krilima čiste emocije, isprepletene verom i nadom na osnovu vanserijskog kvaliteta koji poseduju.
Berlin je PAO.
