Ono što je uradio Sergio Llull u finalu najelitnijeg evropskog takmičenja protiv Olympiacosa ušlo je u istoriju Evrolige. Jedan od uglednijih medija Starog kontinenta naveo je njegov šut za pobedu kao poslednji deo slagalice koji se treba pronaći u čuvenom muzeju “Louvre”, barem kada je evropska košarka u pitanju.
Uvod u celu priča datira još iz 1992. godine kada je Aleksandar Saša Đorđević pogodio istorijski šut za Partizan i titulu protiv Joventuta. “Noć na Bosforu” legenda je koja će se prenositi s kolena na koleno. Četiri godine kasnije Stojko Vranković čuvenom blokadom i “silaznom putanjom” obeležio je titulu Panathinaikosa. Istanbul je bio taličan i za Georgiosa Printezisa 2012. godine kada je njegov Olympiacos nakon -19 karakterističnim šutem sjajnog Grka bacio na kolena CSKA.
Ovaj put crveno-beli tim iz Pireja prokockao je prednost, a u neizvesnoj završnici Llull je uradio nešto što ga ja pratilo celu karijeru. Uništio je snove protivničke ekipe i madridskom Realu doneo 11. titulu šampiona Starog kontinenta. Ono što je kristalno jasno, da postoji evropski “Mount Rushmore”, jedno od dobro poznatih isklesanih lica bilo bi i ono španskog majstora, po imenu Sergio.
Šta bi bilo da nije…
Pitanje koje su u ovih nekoliko dana nebrojeno puta sebi postavili svi ljubitelji evropske košarke. Šta bi bilo da Llull nije “zakuvao” protiv Partizana tokom drugog susreta u seriji kada je već bilo izvesno da će crno-beli povesti 2:0 u četvrtfinalu. Tim iz glavnog grada Španije tokom cele sezone nije opravdao upravo tu, ključnu reč, “tim”. Igrali su na mahove dobro, ali tuča o kojoj će se često pričati okrenula je momentum “Kraljevskog kluba” i prisilila ih da postanu jedno.
Postali su prvi sastav koji je u istorijskim knjigama Evrolige nadoknadio zaostatak 2-0 u seriji i prošao u narednu fazu. Injekcija samopouzdanja donela je sve ono viđeno u Kaunasu. Vodila je i Barcelona ubedljivo u nekoliko navrata, ali “Kralj” je i tada odbio abdicirati. I taman kada se činilo da im se zatresla kruna protiv Olympiacosa, desilo se ono što košarku kao sport čini onim što jeste. Ne mogu svi napustiti teren kao pobednici, a Llullu i ostatku družine to je još jednom pošlo za rukom.
Sve je počelo ovako…
Gradić Mahon na Menorci, jednom od Balearskih ostrva, mesto je gde je sve počelo. Sergio je kao i velika većina dečaka pažnju prvobitno posvetio najvažnijoj sporednoj stvari na svetu, fudbalu. Ipak, klub Le Salle Mao gde je njegov deda bio trener, a otac Paco zaintrigirali su tada dečaka koji će izrasti u zver. Dolazio bi s tribina posmatrati utakmice, gde je pauzu između dva poluvremena koristio da uputi poneki šut. Nedugo posle toga, Sergio, ali i njegov brat Ivan zaigrali su košarku.
Kada je imao 15 godina na jednoj od utakmica omladinske lige postigao je 71 poen i podelio 19 asistencija protiv velikih rivala na ostrvu, Jovent Alaiora. To je upalilo alarme na tlu Španije, pa su skauti brže, bolje pronalazili načine da posete Menorcu. Upravo zbog te utakmice, Sergio Llul dobio je poziv da ode na pripreme omladinskih selekcija nacionalnog tima. Iako nije završio u sastavu koji je otišao na takmičenje, bio je to samo jedan stepenik ka onome što će postati.
“Bio je to meč o kojem svaki dečak sanja. Pogodio sam sve šuteve koje sam uputio, obruč je za mene bio kao bazen. Opisao bih taj dan kao jedan od najsrećnijih u životu. Iako se nisam pronašao na finalnom spisku reprezentacije, dobio sam priliku da zaigram za Manresu” – reči su kojima je Llull govorio o neverovatnoj utakmici.
1000!
Put koji je prošao od Balearskih ostrva do statusa božanstva u Španiji, ali i madridskom Realu nije česta pojava. Nakon što je uništio snove Sashe Vezenkova i družine, vratio se na Pirineje i ljubiteljima pisane riječi dao novi zadatak. U tesnoj pobedi nad Betisom, Llull je po 1000. put branio boje “Kraljevskog kluba”. HILJADU. Da, dobro ste pročitali, dostignuće kao u video igrici.
Ispred njega je ostao samo Felipe Reyes, a tron se ne čini tako daleko. Penzionisani španski centar zabeležio je 1046 nastupa u madridskom Realu. Zanimljivo da je Llull iza njega samo tri pobede, a ne treba sumnjati da će već naredne sezone postati apsolutni kralj Madrida.
Kada je imao 19 godina postao je Madridista, a Pablo Laso dao mu je vetar u leđa i slobodu da pokaže sve što zna. Ispostaviće se da je imao štošta za pokazati, kako na parketu, tako i van njega. Za do sada odigranih 17 sezona, upisao je 564 nastupa u Endesa ligi, te 374 evroligaška pojavljivanja. Na putu do neverovatnih 25 TROFEJA u vitrinama dnevnog boravka došao je napustivši parket 751 put kao pobednik. Malo li je…
Bacač plamena koji nikad nije dohvatio “preko bare”
“Pokušavali smo ga regrutovati okruglih 10 godina. Bio bi starter!” – reči su kojima je direktor skauting službe Houston Rocketsa, Darko Radovanović, govorio o Llullu. On je otkrio da je finalni dogovor jednom bio zaista blizu, ali Sergio je odlučio ostati u Španiji.
“Znam da će me ubiti zbog ovoga, ali ta odluka mi zaista nije jasna. Sve je već bilo dogovoreno. Svako živi sa svojim odlukama, tako da postoji mogućnost kada okači patike o klin da će se zapitati. Ipak, nakon ostanka u Španiji, zavoleli su ga još više. Ne mogu reći da nisam bio razočaran” – ispričao je pre nekoliko godina Joe Arlauckas.
I nije tajna da nekolicina španskih košarkaša veliki kredit za napredak u svojoj karijeri koji im je omogućio da se okušaju u NBA karavanu daje upravo Llullu. Isto tako, ne znamo mnogo njih koji su rekli NE! na poziv “preko bare”, ma o kojoj god ekipi da se radilo.
“Ja nemam drugi dom”, taktovi su koji se idealno uklapaju u pozadinu cele ove priče. Jedan od onih koje svi saigrači obožavaju, a protivnici izbegavaju bilo kakav komentar, da ne bi rekli ono što zaista misle. Njegov “bacač plamena” dohvatio je kompletnu Španiju i veliku većinu Evrope. Retki su oni koji su prošli bez ožiljaka u okršajima protiv dirigenta madridskog Reala.
Mañana
Reč kojom bi se moglo opisati stanje društva u Španiji, te njoj bliskim zemljama. Recimo da u našem slobodnom prevodu znači “sutra ujutru”. Mirna nacija koja i kada radi, iskoristi dobar deo dana da sve zatvori, provede vreme sa porodicom, a zatim nastavi tamo gde su stali. Kada je košarkaški teren u pitanju, Llull je uz nekolicinu španskih sportista odlučio pokazati sve ono suprotno od odlaganja obaveza za sutra.
Uverio je nas sve, košarkaške zaljubljenike, da treba živeti u trenutku, preuzeti odgovornost i dokazati sebi pre svega, da granice ne postoje. I da postoje, o tome kako protiče jutro u velikoj meri zavisi napravljeno dan ranije. A treba reći, barem kada je njegova karijera u pitanju, sve ono kreirano u prošlosti, ostavilo je i te kakav zalog za budućnost.
Kao autoru ovih redova ne mogu reći da se nalazi na užoj listi meni omiljenih igrača. Nikada to nije ni bio. Ipak, čuvena “Mandarina” je nešto o čemu će se pričati dok postoji zemaljska kugla. Za kraj izdvojio bih anegdotu jednog od ljudi iz sveta sporta koji je imao priliku lično upoznati Llulla. Sat je pokazivao podne, a pri dolasku na dogovorenu lokaciju Sergio je sedeo u unutrašnjosti jednog lokala uz kriglu, nama rekreativcima, omiljenog pića.
Možda ipak ima nešto u toj čuvenoj reči “mañana”…