Tokom našeg boravka u Španiji, Lukaš Pivoda, jedan od najperspektivnijih trenera u evropskoj košarci, govorio je za Basketball Sphere.
Košarkaški savez Češke i njegova elitna CZ ACADEMY još jednom su bili predstavljeni na International Basketball HUB-u u Alikanteu ovog avgusta, a priliku smo iskoristili za razgovor o brojnim zanimljivim temama.
Trenutne uloge Lukaša Pivode uključuju:
- Selektor češke U20 reprezentacije
- Trener CZ ACADEMY tokom klupske sezone
- Selektor češke U19 reprezentacije uoči FIBA U19 Svetskog prvenstva 2027, čiji će domaćin biti Češka.
Češka košarka se etablirala kao jedan od najbrže rastućih košarkaških programa u Evropi, sa snažnim fokusom na razvoj mladih talenata i izgradnju održivog puta ka najvišim nivoima igre.
Nedavna dostignuća i važni momenti uključuju:
- 6. mesto na FIBA Svetskom prvenstvu 2019. sa seniorskom reprezentacijom
- Šampioni FIBA U20 EuroBasketa Divizije B 2023.
- Domaćin FIBA U19 Svetskog prvenstva 2027.
- Vit Krejči koji je stigao do NBA lige i postao još jedan primer za narednu generaciju čeških igrača
- Sistem razvoja koji je iznedrio igrače poput Tomasa Satoranskog, Jana Veselog i Ondreja Balvina
Lukaš Pivoda je poslednjih godina ostvario značajne uspehe sa U20 reprezentacijom Češke. Godine 2021. osvojio je FIBA Challenger u Brnu, takmičenje koje je organizovano kao zamena za Evropsko prvenstvo tokom pandemije COVID-19.
U 2023. godini Češka je osvojila Diviziju B i izborila povratak u Diviziju A. Godinu dana kasnije, tim je zauzeo 6. mesto na U20 EuroBasketu Divizije A, što je bio najbolji plasman češke U20 reprezentacije u istoriji takmičenja.
U 2025. godini, Češka je ostvarila istorijski učinak od 5-2 i završila na 9. mestu, što je bio najbolji skor koji je jedna češka selekcija ostvarila na U20 EuroBasketu.
Pre svega, ovde smo u Alikanteu na INTERNATIONAL BASKETBALL HUB CAMP-u, a vi ste i prošle godine bili ovde na prvom izdanju. Možete li nam reći nešto više o celom projektu? Iz onoga što smo do sada videli, svi koji su uključeni – od trenera i igrača do nas u medijima – zaista uživaju.
Koliko je važan jedan ovakav događaj, ne samo zbog košarke, već i zbog svega što nam košarka omogućava da stvorimo – kontakte, prijateljstva, razmenu ideja i priliku da upoznamo različite kulture? Koliko su međunarodni turniri važni za razvoj ne samo igrača, već i mladih trenera?
„Za mene je INTERNATIONAL BASKETBALL HUB CAMP odličan primer onoga što košarka može da stvori van same igre. Bio sam ovde prošle godine na prvom izdanju i zaista mi je bilo drago da se vratim jer verujem u ideju koja stoji iza ovog projekta.
Naravno, košarka je glavni fokus, ali mislim da je najveća vrednost u okupljanju ljudi iz različitih zemalja, košarkaških kultura i različitih sredina. Igrači imaju priliku da se takmiče protiv različitih stilova i nivoa fizičke igre, dok treneri mogu da uče jedni od drugih, razmenjuju ideje i vide različite pristupe igri.
Takođe, zaista uživam u klinikama ovde. Slušanje iskusnih trenera i upoznavanje različitih filozofija može vam dati nove ideje koje možete da ponesete nazad u svoje okruženje. Kao mlad trener, ne razvijate se samo trenirajući svoj tim – razvijate se gledajući, slušajući, razgovarajući i ponekad čak preispitujući sopstvene ideje.
A onda postoji i ljudska strana. Stvarate nove kontakte, prijateljstva i odnose koji mogu trajati mnogo godina. Upoznajete različite kulture i shvatate da, uprkos tome što dolazimo iz različitih zemalja, delimo istu strast prema košarci.
Zato su za mene međunarodni događaji poput ovog izuzetno važni. Oni pomažu igračima i trenerima da se razvijaju ne samo profesionalno, već i kao ljudi. Košarka postaje mnogo veća od same igre.
I takođe moram da zahvalim Ionut-u, koji stoji iza celog projekta i ulaže toliko energije da se sve ovo realizuje. Mislim da treba da cenimo ljude koji stvaraju ovakve prilike za igrače, trenere i čitavu košarkašku zajednicu.“
Vodili ste češku U20 reprezentaciju kroz nekoliko generacija. Koja je najveća lekcija koju ste naučili o razvoju mladih igrača tokom tog perioda? Češka U20 reprezentacija je ušla u EuroBasket 2026. nakon što je završila na šestom mestu 2024. i devetom mestu 2025. Kako merite napredak kada konačan plasman ne govori uvek celu priču?
Takođe, možete li nam reći nešto više o značaju predstojećeg FIBA U19 Svetskog prvenstva 2027, kada će Češka biti domaćin? Koliko to može biti značajno kao motivacija za igrače, kao pokretačka snaga za Košarkaški savez Češke i zemlju da stvore najbolje moguće uslove, i nešto što bi na kraju moglo da koristi svim mladim igračima koji će u budućnosti dolaziti?
„Mislim da je najveća lekcija koju sam naučio ta da češki igrači moraju mnogo češće da iskuse najviši nivo takmičenja. Mnogima od njih nije lako da se prilagode kada se iznenada suoče sa drugačijim nivoom fizičke igre, brzine i intenziteta. Jednostavno nisu navikli da redovno igraju na tom nivou.
Zbog toga verujem da je veoma važno da taj intenzitet iskuse i u svojim klubovima – da treniraju jače, da se takmiče svakog dana i da ih konstantno guraju van njihove zone komfora. Za nas je to uvek veliki izazov.
Naravno, želimo da pobeđujemo i konačan plasman je važan. Ali napredak merim i kroz to koliko smo konkurentni, kako igramo, kako reagujemo pod pritiskom i da li mogu da vidim identitet i principe koje pokušavamo da izgradimo sa timom. Ponekad konačan plasman ne govori celu priču. Deveto mesto može predstavljati veći napredak od šestog mesta ako su se igrači više razvili i bolje su pripremljeni za seniorsku košarku.
Svetsko prvenstvo U19 2027. je potpuno drugačiji izazov. To je velika čast i velika prilika za češku košarku, a lično sam veoma zahvalan što mogu da budem deo toga kao selektor. Istovremeno, to je velika odgovornost i uradićemo sve što možemo da budemo spremni.
Iskreno, to će biti potpuno drugačiji nivo košarke od onoga na koji su ovi igrači navikli. Igraćemo protiv nekih od najboljih mladih igrača na svetu, tako da znamo koliko će izazov biti veliki. Ali upravo zbog toga je sve toliko uzbudljivo. Zaista se radujemo tome i verujemo da možemo da budemo konkurentni.
I nadam se da će značaj 2027. godine prevazići samo jednu generaciju. To bi trebalo da motiviše igrače, ali i savez, klubove i čitavo košarkaško okruženje da stvore najbolje moguće uslove za mlade igrače. Ako možemo da iskoristimo Svetsko prvenstvo da unapredimo okruženje za generacije koje dolaze nakon njih, onda će njegov uticaj biti mnogo veći od samo jednog turnira.“
Kad govorimo o češkoj košarci, nemoguće je ne pomenuti uticaj koji su Jan Vesely i Tomas Satoransky, pre svega, imali tokom prethodnih godina. Vit Krejchi je takođe stigao do NBA lige.
Jasno je da je zemlji koja se tradicionalno ne smatra velikom košarkaškom nacijom potrebne figure poput njih koje mogu da služe kao inspiracija mlađim generacijama. Možete li nam reći nešto više o uticaju koji su Vesely i Satoransky imali, a u jednom trenutku i Blake Schilb kao naturalizovani igrač, na češku košarku i generacije koje su došle nakon njih?
„Mislim da je izuzetno važno za češku košarku da ima igrače poput njih koji se takmiče u inostranstvu. Jan Vesely i Tomas Satoransky uspeli su da postanu dvojica najboljih čeških igrača svih vremena i, istovremeno, dvojica najboljih igrača u Evropi. Njihove karijere otišle su daleko izvan češkog nivoa i njihov uticaj na mlađu generaciju bio je ogroman.
Naša seniorska reprezentacija je mnogo profitirala poslednjih godina od toga što ima nekoliko vrhunskih igrača koji igraju u inostranstvu, u najboljim evropskim ligama, pa čak i u NBA ligi. Kada mladi igrači vide da neko iz njihove zemlje može da dostigne taj nivo, cilj im deluje mnogo realnije.
Mladim igračima su potrebni primeri. Moraju da vide da je nešto moguće pre nego što poveruju da je moguće.
Blake Schilb je takođe imao veoma važan uticaj. Osim što je bio veoma dobar igrač i doneo mnogo kvaliteta i iskustva, doneo je i drugačiji mentalitet i to američko samopouzdanje. On je zapravo bio moj pomoćnik u U20 reprezentaciji prošle godine i takođe je postao veoma dobar prijatelj, tako da ga veoma dobro poznajem. Zaista cenim ono što je doneo timu, i na terenu i van njega.
Sada češka košarka ulazi u novi period. Prolazimo kroz smenu generacija, sa igračima poput Vita Krejchija koji postaju važne figure, i sa mlađim igračima poput Jakuba Necasa ili Riharda Balinta koji dolaze, uz podršku iskusnih igrača poput Ondreja Sehnala. Možda je ovo izazovniji period za češku košarku, ali ja ga takođe vidim kao veliku priliku da izgradimo narednu generaciju i stvorimo nove uzore za igrače koji dolaze nakon njih.“
Stavljate ogroman naglasak na intenzitet, disciplinu i trud. Da li se taj mentalitet može naučiti mladim igračima ili verujete da je to prvenstveno osobina ličnosti?
Takođe ste jednom rekli jednu zanimljivu rečenicu koja mi je posebno ostala u sećanju: „Nijedan igrač nije brži od dodavanja.“ Da li bi to možda mogla da bude rečenica koja najbolje opisuje sve što želite da vaši timovi postignu načinom na koji igraju?
„Verujem da je mentalitet delimično stvar ličnosti, ali takođe snažno verujem da može da se razvija. Neki igrači imaju sreću jer ih roditelji od veoma ranog uzrasta uče da rade naporno, da se takmiče i da nikada ne odustaju. Ali za mene to mora da postane navika.
Ne možete postati konkurentni za jedan dan. To mora da bude nešto što radite svakog dana, na svakom treningu i u svakoj situaciji. Kao trener, možete da stvorite okruženje u kojem intenzitet, disciplina i trud postaju normalan standard. I mislim da igrači to zaista mogu da usvoje vremenom.
I da, i dalje mi se veoma dopada rečenica: „Nijedan igrač nije brži od dodavanja.“
Za mene nije reč samo o tome da igramo izuzetno brzo. Radi se i o tome da igramo zajedno. Lopta može da se kreće brže od bilo kog igrača, tako da želimo da iskoristimo tu prednost. To znači kretanje lopte, brze odluke, spacing i, što je najvažnije, poverenje u saigrače.
Zato mislim da ta rečenica veoma dobro opisuje našu filozofiju: želimo da igramo brzo, ali želimo da igramo brzo zajedno. Brzina dolazi od lopte, a ne od jednog pojedinca.“
Putem CZ ACADEMY, češki talenti imaju priliku da igraju protiv nekih od najboljih akademija i mladih igrača u Evropi. Šta igrač može da nauči na jednom međunarodnom turniru što jednostavno ne može da nauči tokom domaće sezone?
Takođe ste govorili o fizičkoj razlici između čeških talenata i nekih od najjačih evropskih programa. Kolika je ta razlika danas i da li vidite da se ona smanjuje?
„Mislim da se ovo u velikoj meri nadovezuje na ono što sam ranije rekao. Češki igrači jednostavno moraju češće da iskuse najviši nivo međunarodnog takmičenja. Jedan turnir može da vam pokaže stvari koje možda nećete otkriti tokom čitave domaće sezone – brzinu, fizičku igru, veličinu igrača, pritisak i koliko brzo morate da donosite odluke.
Međunarodna takmičenja daju vam iskreno ogledalo. Možete biti jedan od najboljih igrača u domaćem takmičenju, a onda shvatiti da još mnogo toga morate da unapredite kada se suočite sa najboljim akademijama u Evropi i svetu.
To je jedan od razloga zbog kojih zaista cenim CZ ACADEMY. Imali smo priliku da igramo protiv nekih od najboljih evropskih akademija kao što su NBA Academy, Stella Azzurra, Orange Lions ili Zalgiris Kaunas. Gde god da smo igrali, bili smo konkurentni i stekli poštovanje, čak i kada smo se suočili sa timovima koji imaju fizičku prednost. To je veoma važno za naše igrače jer vide da mogu da se takmiče na tom nivou.
Fizička razlika je i dalje prisutna, posebno u snazi, atletskim sposobnostima i sposobnosti da se održi visok intenzitet tokom dužeg perioda. Ali mislim da se razlika smanjuje. Sve više radimo na fizičkoj pripremi, individualnom razvoju i navikavanju igrača na ovaj nivo intenziteta.
A možda je najvažnije to što učimo kako da se nosimo sa fizičkom razlikom. Ne morate uvek biti najveći ili najjači tim. Morate da naučite kako da koristite svoje veštine, donošenje odluka, brzinu i timsku igru da biste bili konkurentni.
Dakle, da, razlika je i dalje tu, ali verujem da se krećemo u pravom smeru. I što češće naši mladi igrači budu iskusili ovaj nivo, to će im on postajati normalniji.“
Jedan od najvećih izazova u evropskoj košarci jeste prelazak iz omladinske u seniorsku košarku. Zašto neki talentovani igrači uspešno naprave taj prelaz, dok drugi nestanu? Koja je najveća greška koju mladi igrači prave kada pređu iz juniorske u profesionalnu košarku?
„Mislim da najveća razlika nije u talentu. Ona je u odgovornosti.
Igrač može da bude jedan od najboljih u U18 ili U20 košarci, ali seniorska košarka donosi potpuno drugačije zahteve. Možda nećete stalno imati loptu u rukama, možda nećete igrati 30 minuta, možda ćete morati da igrate odbranu, donesete pravu odluku, prihvatite greške i ponekad budete korisni za samo pet minuta.
Najveća greška koju mladi igrači prave jeste što misle da moraju da pokažu da su talentovani. Na seniorskom nivou morate da pokažete da ste pouzdani.
Mladi igrači moraju da budu strpljivi, otporni i spremni na različite uloge. Moraju da prihvate da će trener imati nove zahteve i da će pritisak biti veći. Ponekad prvi korak nije u tome da mnogo igrate, već da svakog dana pokažete da vam se može verovati.
Ali takođe mislim da klubovi i treneri imaju veliku odgovornost. Ako mladi igrač zaslužuje priliku, moramo da mu damo pravu priliku – ne samo jedan minut na kraju utakmice. Moramo biti spremni da razvijamo mlade igrače kroz važne minute i važne situacije.
Mladi igrači često žele da pokažu šta mogu. Ja želim da prvo razumeju šta je timu potrebno od njih. Ako to mogu da urade, ostanu strpljivi i nastave da rade, verujem da sebi daju mnogo veću šansu da uspešno naprave taj prelaz.“
Koji trend u košarci posebno volite – a koji trend biste voleli da nestane? Šta za vas znači „moderna košarka“? Da li se ona zaista zasniva na taktici ili prvenstveno na donošenju odluka, svestranosti i intenzitetu?
Rekli ste mi da volite stil igre Pedra Martineza, kao i Tuomasa Iisala tokom njegovog perioda u Parizu, i da ćete posebno pratiti Besiktas u Evroligi zbog Dušana Alimpijevića. Možete li nam reći nešto više o tome šta vam se dopada u njihovoj košarci i šta uzimate gledajući te trenere i timove?
„Ono što mi se zaista dopada kod moderne košarke jeste to što je sve postalo brže i agresivnije. Više igrača je uključeno u igru, lopta se bolje i brže kreće, a igrači moraju da donose odluke za kraće vreme. Zaista uživam u tom stilu košarke – brzom ritmu, kretanju lopte, spacingu, svestranosti i igračima koji mogu da čitaju igru i reaguju na ono što im odbrana daje.
Jedan trend koji bih voleo da nestane jeste herojska košarka. Ne volim košarku u kojoj pet igrača postanu posmatrači zato što jedan igrač ima loptu. Takođe ne volim prevelike proslave posle svake trojke ili previše gestikulacije. Više volim kada igrač postigne koš, odmah se vrati, komunicira i počne da vrši pritisak na drugu ekipu. Za mene je to deo mentaliteta koji želim od svojih timova.
Tuomasa Iisala pratim dugo i zaista mi se dopada izuzetno brz i agresivan stil košarke koji je doneo u igru. Bio je jedan od trenera koji su zaista forsirali takav pristup – igranje u veoma visokom ritmu, agresivnost na oba kraja terena i konstantno vršenje pritiska na protivnika. Definitivno postoje stvari iz njegove košarke koje sam preuzeo u sopstveni pristup.
Kod Pedra Martineza mi se zaista dopada organizacija i struktura njegovih timova. Kada mogu da trče, igraju veoma brzo, ali kada tranzicija nije dostupna, i dalje imaju jasan Plan B. Mislim da je ta sposobnost da imate jasan identitet, a da se istovremeno prilagođavate utakmici, veoma važna.
I veoma me zanima da pratim Dušana Alimpijevića u Evroligi sa Besiktasem. Postoje i elementi njegove košarke koje koristim, na primer agresivni hedge u odbrani. Ali ono što mi se zaista dopada kod njega jesu njegova strast, entuzijazam i energija. Možete da vidite koliko ulaže u svaku utakmicu i svaki posed i mislim da takva energija zaista može da podigne njegove igrače.
Ne gledam trenere da bih ih kopirao. Gledam ih da bih razumeo zašto njihovi timovi funkcionišu. Uzmete ideju, prilagodite je sopstvenoj ličnosti, svojim igračima i svom okruženju. Za mene je to način na koji nastavljate da se razvijate kao trener.“
Da se nadovežemo na prethodno pitanje, imate li uzora u trenerskom poslu ili, kao što je trener Svetislav Pešić jednom rekao: „U trenerskom poslu svi pomalo krademo jedni od drugih…“? Postoje li treneri čije su ideje, filozofija ili način rada najviše uticali na vas?
„Ne mislim da treba da imate samo jednog uzora u trenerskom poslu. Slažem se sa Svetislavom Pešićem kada kaže da u trenerskom poslu svi pomalo krademo jedni od drugih.
Preuzeo sam različite stvari od različitih trenera. Od Tuomasa Iisala, Pedra Martineza i Dušana Alimpijevića, o kojima smo ranije govorili, preuzeo sam različite ideje o ritmu, intenzitetu, organizaciji i načinu na koji se gradi identitet tima.
Rekao bih da je moj stil negde između Pedra Martineza i Dušana Alimpijevića. Dopadaju mi se organizacija i košarkaška inteligencija Martineza, ali takođe želim energiju, agresivnost i strast koju nosi Dušan Alimpijević.
Mnogo sam naučio i od trenera u češkoj ligi, kao što su Francesco Tabellini i Oren Amiel. I naravno, zaista mi se dopada ono što radi Sarunas Jasikevicius. Za mene je on trenutno jedan od najboljih trenera na svetu.
Ali ne želim da kopiram bilo koga. Možete da preuzmete ideju od drugog trenera, ali onda morate da je učinite svojom. Morate da je prilagodite svojoj ličnosti, svojim igračima i svom okruženju. Mislim da se tako razvija sopstveni identitet trenera.“
Ako ponovo budemo razgovarali za pet godina, o čemu biste voleli da pričamo kada se osvrnemo na igrače koje danas trenirate?
„Ako ponovo budemo razgovarali za pet godina, pre svega bih voleo da čujem da su ovi igrači srećni i da su postali dobri ljudi.
Naravno, želim da postanu dobri seniorski košarkaši, da igraju na najvišem mogućem nivou, bilo u Češkoj, u inostranstvu, u Evroligi ili čak u NBA ligi. Želim da budu konkurentni, pouzdani i da dostignu svoj potencijal.
Ali za nas, i u akademiji i u reprezentaciji, razvoj nije samo košarka. Ne pokušavamo da stvorimo košarkaške mašine. Pokušavamo da pomognemo mladim ljudima da postanu dobri, odgovorni i samouvereni muškarci koji znaju kako da rade, kako da se takmiče i kako da se ophode prema drugim ljudima.
Dakle, ako za pet godina možemo da se osvrnemo i kažemo da su se ovi igrači razvili kao košarkaši, ali da su takođe postali srećni i dobri ljudi, mislim da smo svoj posao dobro uradili.“ – zaključio je za Basketball Sphere Lukaš Pivoda.
