Marko Marinović Malina, pričao je za Basketball Sphere o trenerskom poslu, reprezentaciji, košarci u Australiji, ali i problemima u Srbiji.
Kada ste novinar i kada imate ovakvog sagovornika, posao je mnogo lakši. 45 minuta razgovora na relaciji Vršac – Adelaidie je bilo malo, ali je rečeno mnogo – i glavni izazov je svaku misao sagovornika preneti na papir.
Marko Marinović ima izuzetno živopisan put, igrao je i trener je u velikom broju zemalja. Takođe, postao je prvi srpski trener u Australiji. Uskoro će početi treću sezonu kao pomoćni trener Adelaide 36ersa. Stoga, logično je da razgovor počne u tom tonu.
Kako je došlo do toga da Vas pozove neko iz Australije?
“Zapravo, sve je počelo nakon što sam gostovao u podkastu “Jao Mile” kod Mileta Ilića. On me je nakon razgovora pitao da li bih išao tamo. Ja sam voleo da gledam tu ligu, išli su prenosi na Sport klubu u terminima kada se pije prva kafa, i često sam gledao. Brza, za mene dopadljiva košarka, ali to je sve što sam znao o tome.”
Kako je dalje tekla priča?
“Mile poznaje jednog čoveka koji živi “dole”. U pitanju je Nikola Milivojević. On je dobar prijatelj Larryja Kestelmana, vlasnika lige, i praktično mu je desna ruka. Čuli smo se i on je rekao da dolazi na polufinale Svetskog prvenstva u Manili, i kaže “vidimo se tamo” Ja mislim, “videćemo se” (smeh).
Otišli smo bez Jokića, imali težak žreb, nisam u tom trenutku mislio da ćemo biti u završnici. I, dođe polufinale, mi na zagrevanju, i meni neko maše iz publike.
Nikola mi je rekao da će on i Larry doći na utakmicu, ali sam ja to zaboravio. Uglavnom, mi smo se tu upoznali i ja sam kasnije imao intervju sa Melbourne Unitedom.
Međutim, oni se meni nisu posle javili i mislio sam da nema ništa od toga. Vratio sam se u Čačak 94 naredne sezone, pa su došle Olimpijske igre narednog leta. Onda se u priču uključio još jedan naš čovek, Nikola Popović, koji je kondicioni trener Josha Giddeya.
On mi je takođe pomogao i spojio sa Adelaide 36ersima, koji su mi ponudili posao pomoćnog trenera. Prvo smo potpisali jednogodišnji ugovor, pa dvogodišnji i evo, uskoro mi počinje treća sezona ovde.”
Dakle, svuda su naši ljudi koji su spremni da pomognu?
“Da, ali njegovi roditelji su čak iz Čačka, žive 500 metara od mene. Ja nisam imao pojma. Aleksa (Avramović prim.aut) i ja smo na 100 metara, pa je malo dalje on. Neverovatno. Nisam ga poznavao do Manile. Radi fenomenalan posao sa NBL-om.”
Kakvi su Vaši utisci o australijskoj ligi, o tome kako shvataju košarku uopšte? Koliko su drugačiji od nas?
“Za početak, pomenuo sam to da je jedan čovek vlasnik čitave lige, Larry Kestelman. NLB liga nije pod okriljem tamošnjeg saveza. To je biznis, mnogo su sličniji NBA, nego evropskoj košarci. I znaju kako od košarke da naprave profit, za razliku od Evrope.”
Kako to čine?
“Timove vode vlasnici ili investicioni fondovi. U ligi ima 10 klubova. Larry je ispregovarao novi ugovor za TV prenose, generiše se profit od ticketinga, jer su hale pune. Takođe, kao u NBA, navijači troše novac i tokom utakmice na hranu i piće. Odlazak na utakmicu je zabava. Ali vidi, mi (Adelaide 36ersi) imamo 49 mečeva zaredom kao domaćini sa rasprodatom halom. To je velika stvar. Otkad sam ja ovde, na svakoj utakmici je pun kapacitet od 10.500 ljudi.”
Prošle godine ste igrali finale, pet utakmica protiv Sydney Kingsa, kako ste videli tu seriju?
“Nama nisu davali šanse pre tog finala, iako smo dugo bili prvi u ligaškom delu. Na kraju smo pali na drugo mesto, ali nisu nas videli kao favorite. Ipak, plasirali smo se u finale i prvu utakmicu smo izgubili 44 razlike. Svi su mislili da smo gotovi, međutim, imamo jak domaći teren. Dobili smo dve utakmice kod kuće, oni još jednu u Sydneyu i došli smo do pete.”
A peta utakmica je bila spektakularna. Izgubili ste u produžetku, iako ste imali prednost do kraja?
“Mogu slobodno da kažem da nam je to bila najbolja utakmica u sezoni. Igrali smo savršeno. Ali su se na terenu izdešavale neke stvari koje se dese jednom u milion slučajeva:
Vodili smo sve vreme, i u završnici su oni promašili i lopta se zaglavi između obruča i table – a oni pre toga potrošili sve tajmaute… i onda njihova lopta, opet su promašili, međutim, mi nismo zagradili i primili smo koš iz ofanzivnog skoka. Tu se otišlo u produžetak, mi smo imali probleme sa faulovima najboljih igrača i nismo mogli ništa.
Inače, u tom finalu se postavio rekord u istoriji australijske košarke po posećenosti u proseku, iako je njima košarka četvrti sport po interesu.”
Ovog leta, došlo je do promene na klupi. Otišao je legendarni Mike Wells, a došla još jedna legenda Trevor Gleeson. Jeste li očekivali možda da Vama ponude mesto prvog trenera?
“Iskreno, nadao sam se tome. Ali, dobro, to je tako, oni više vole i cene svoje, i to je u redu. Uostalom, došao je čovek koji je osvojio pet titula u Australiji i verujem da će saradnja sa njim da bude dobra.
Imao sam tu sreću da radim sa velikim imenima i legendama. U reprezentaciji je to bio Svetislav Pešić, u Borcu one sezone je Željko Obradović dolazio i stalno nam pomagao kada nije imao angažman. U Australiji je to bio Mike Wells, koji je 30 godina pomoćni trener u NBA. Mnogo sam naučio od svih njih. Takođe, moram da pomognem i Darka Rajakovića. Iako ima mnogo obaveza, velika mi je podrška i daje mi savete u vezi karijere. Mnogo mi znači to.”
Kada tako kažete, imate li dugoročne planove. Da li se vidite kao glavni trener ponovo?
“Da, imam đavola na ramenu koji mi govori da ja treba da budem glavni trener i da ja budem taj koji će donositi konačne odluke. Mislim da sam mnogo napredovao tokom godina, ali ima tu još stvari.
Evo, Crvena zvezda i Partizan imaju strane perspektivne trenere, koji su sjajni, ali je kod nas lakše verovati strancu. Verujem u talenat koji imaju i Ibon Navarro i Joan Penarroya, ali imam utisak da se lakše “istrpi” stranac nego domaći trener.
Ali, to je priča i iz igračkih dana. Ja sam imao tu sreću da igram u velikom broju zemalja, i svuda sam bio cenjeniji nego u Srbiji. Ne znam zašto je to tako, ali šta je tu je. Pričao je o tome i Darko Rajaković nedavno.”
Hajde da malo premestimo priču iz Australije na reprezentaciju Srbije. Četiri godine ste bili pomoćni trener Svetislavu Pešiću u “A” selekciji, osvojili ste srebro u Manili i bronzu u Parizu. Kako na to gledate sa ove distance, kada je prošlo malo vremena?
“Zahvalan sam na svemu. Što sam imao priliku da osetim te sve momente “iz prve ruke”, što sam imao priliku da treniram Nikolu Jokića, Bogdana Bogdanovića, Aleksu Avramovića i ostale.. velika čast. Bilo je i teških trenutaka, ali pamtimo lepe.
Utakmica sa Australijom i povratak posle 24 razlike, pa onda spektakl sa Amerikancima i na kraju za treće mesto protiv Nemačke, nakon onakvog poraza… momci su pokazali karakter i da su rođeni pobednici. I Manila je bila sjajna, niko nije očekivao da dođemo do finala – a ja sam ubeđen i da bismo osvojili da nije bilo povreda.”
Šta je ono što je za pedalj ispred svih. Koja utakmica, koji momenat Vam je ipak malo draži?
“Bronza sa Olimpijskih igara. Meni je pred sam put u Pariz preminuo otac, i ja sam otišao na turnir, iako sam se dvoumio, jer znam da bi on to želeo. Da budem tamo. Tako da, definitivno ta medalja je malo draža.”
Legendarni Svetislav Pešić je završio trenersku karijeru po završetku sezone. Šta je ono što ste naučili od njega, a da ćete pamtiti? Šta ga čini toliko velikim?
“Kari je imao neverovatnu sposobnost da se prilagođava. Uz svo košarkaško znanje koje ima, znao je da se menja zajedno sa sportom. I postoji još jedna stvar – umeo je prepozna šta od koga može da dobije. Znao je da uoči individualne kvalitete igrača i da svakome da važnost, i tako da dobije homogenu ekipu. Uz to, veliki je borac i nikada ne odustaje, što se najbolje videlo protiv Australije.”
Kada već ponovo pominjemo utakmicu protiv Australije, kako Vam je bilo po dolasku tamo nakon OI?
“Za njih je to bila velika utakmica. A, vidi, sami su nas vratili u meč. Kada smo gubili 24 razlike, nismo imali nijedan tajmaut do poluvremena, i onda su ga oni tražili. Brian Goorjian ga je tražio i nakon toga smo krenuli da se vraćamo. Zašto je to uradio, ne znam. Oni drugačije gledaju na košarku od nas. Nama se to nikada ne bi desilo.”
Na kraju, imate li neku poruku za košarkašku javnost, nešto da dodate nakon razgovora?
“Imam, naravno. Srpski treneri, ujedinite se i pomažite jedni drugima!”
Jasan je bio Marko Marinović na kraju. Jer, zaista, košarkaška nacija poput naše mora da čuva i talente, ali i trenere.
