Marko Simonović govorio je ekskluzivno za “Basketball Sphere” o svojoj mladoj trenerskoj karijeri, Nikoli Kaliniću, Ibonu Navarru, ABA ligi…
Marko Simonović je svoju profesionalnu karijeru počeo davne 2001. godine i gradio ju je vrlo posebno i reklo bi se pomalo zaobilaznim putem stigao do medalja sa repezentacijom Srbije i velikih evroligaških pobeda sa Crvenom zvezdom.
Na veliku scenu domaće košarke je prvi put zakoračio 2006. godine kada je obukao dres tada moćnog vršačkog Hemofarma, a nakon dve sezone se preselio u Podgoricu i zaigrao u Jadranskoj ligi za Budućnost, gde je ostao sve do 2011. godine, u međuvremenu osvojivši zlatnu i srebrnu medalju na Univezijadama.
Nakon sezone u Albi iz Berlina 2012. godine se desio potez koji će mu kasnije obeležiti karijeru – potpis za Crvenu zvezdu, tada još uvek klub koji se nije odlikovao trofejima novijeg datuma. Potom će Simonović do kraja karijere postati jedna od ikona ekipe sa Malog Kalemegdana, gde će se vraćati još dva puta, ali i postati reprezentativac Srbije sa srebrnim medaljama osvojenim na Svetskom prvenstvu i Olimpijskim igrama, iako u mlađim kategorijama nije bio u prvom planu prilikom nacionalnih selekcija.
Poslednji put se u Crvenu zvezdu vratio 2020. godine, kada je proveo još dve sezone u voljenom klubu, da bi nakon toga završio bogatu igračku karijeru, ali i započeo da gradi novu priču, gde se nalazi u ulozi trenera.
Iako je započeo kao pomoćnik na istom mestu gde je završio igračku karijeru i proveo najveći deo iste, odlučio je da ubrzo krene svojim putem i postane samostalni trener.
To se veoma brzo ispostavilo veoma uspešnim, jer je prethodne sezone kao šef struke Sutjeske bio nadomak plasmana u ABA ligu, iako njegova ekipa nije važila za jednog od glavnih favorita i Drugoj ABA ligi.
Marko Simonović isijava ljubav prema poslu kojim se bavi, a nedavno je započeo pripreme za nove pohode sa crnogorskim klubom, kada je privukao pažnju retko iskrenom izjavom, u kojoj je istakao da nije zadovoljan ulaganjima kluba, s obzirom na to koliki je uspeh postignut prethodno, što je sada prokomentarisao.
“Mislim da smo napravili zasta sjajan posao prošle godine, iako nismo imali neke jasne ciljeve na početku sezone. Ja sam nametnuo i individualni cilj i cilj mojim igračima da probamo da budemo konkurentni u Drugoj ABA ligi i da probamo da stignemo što dalje.
Zaista smo i bili konkurentni, igrali smo polufinale, mislim da smo premašili dosta očekivane ciljeve sa početka sezone. Zaista mislim da smo napravili veliki posao. Ono što je meni bilo mnogo bitno to je da su moji igrači uživali na svakom treningu i svakoj utakmici i da smo uspeli da vratimo publiku u halu.
Sve ovo pričam kao uvod jer jednostavno mislim da je jako bitno da smo napravili veliki posao i da je trebalo da nastavimo i napravimo korak dalje ove godine. Imali smo neke sastanke, uprava je odlučila da smanji budžet za nekih dvadesetak posto. Naravno, apsolutno poštujem tu odluku i trudimo se da, shodno tome, sada napravimo tim.”
Ističe da još uvek nije kompletiran roster i da očekuje pojačanja u svojoj ekipi.
“Nije dovršen roster. Činjenica je da nam fali jedan do dva igrača, ali videćemo i kako ćemo krenuti i šta će se dešavati. Verujem da i u nekom narednom periodu, ukoliko budemo konkurentni, može da se uradi neka doselekcija oko Nove godine.”
Koliko god da je uspešna bila prethodna sezona, ima razloga za žaljenje.
“Ostao je nekako svima žal u klubu, i meni i mojim igračima. Mi smo u prvom kolu igrali protiv Širokog, koji je osvojio i kod njih smo ih pobedili kontrolišući celu utakmicu i zaista smo ih nadigrali. Mislim da smo pokazali dobru igru i stabilnost tokom prethodne sezone, nije se ništa dešavalo slučajno”, konstatovao je Simonović, pa podsetio:
“Međutim, ono što ljudi ne znaju ili zaboravljaju – nama se noć pre poslednjeg kola regularnog dela povredio plejmejker, igrač koji je imao najveću minutažu u tom trenutku u ekipi i koji je zaista bio stub i davao posebnu notu, posebno odbrani ekipe. Mi smo tu utakmicu izgubili. To je bila prva utakmica jer nije isto kada vam ne igra neko sa 27 minuta u proseku u igri.
Kasnije smo prošli Slobodu u četvrtfinalu, ali nam se zatim povredila i prva četvorka i polufinale smo praktično igrali bez dva igrača iz petorke. To je zaista bio veliki udarac za nas. Mislim da smo i pored toga imali neke svoje šanse, ali nas je možda i strah od pobede koštao prolaska u finale.“
Njegova košarkaška filozofija je veoma jasno izražena – igrati što brže, gde nisu uvek striktno odeljene pozicije igrača.
“Ja pozicije ne delim od jedan do pet, već na spoljašnje i unutrašnje igrače. Ono što mi je mnogo bitno je da igramo baš brzu košarku. Želim da nam utakmice budu na 100 plus poseda ako je moguće i to je nešto na čemu insistiramo. Intenzitet igre nam je mnogo bitan i ideja koju pokušavamo da prenesemo igrčima i da napravimo takav sistem.
Mislim da smo dobrim delom to uspeli prošle godine, uz neke objektivne stvari zbog koji nismo to mogli da sprovedemo do kraja, ali ja se nadam i verujem da ćemo ove godine u tom segmentu moći da napravimo još jedan korak napred, bio mali ili veliki.”
Prioritet kod odnosa sa igračima je da dovede do toga da svi budu zadovoljni jer su u njegovom timu.
“Ja mislim da je to živa stvar i da jednostavno ne možete da se vodite nekim šablonom. Svi smo mi posebni, na ovaj ili onaj način. To je možda malo više pitanje za igrače nego za mene, ali znam sigurno da je tri ili pet igrača bilo na ivici suza kada smo završili sezonu, jer su hteli da još traje i svi su uvek dolazili nasmejani i srećni na trening.
To je zapravo moja najveća pobeda – što su oni želeli da budu tu i što su uživali u svemu ovom što radim. To je ono na čemu insistiram i smatram da moraju da se osećaju lepo, jer želim da im bude lepo“.
Za trenersku karijeru Marko Simonović spremao se uveliko još dok je bio na vrhuncu igračke.
„Negde od moje 29. godine sam već onako počeo da razmišlam šta bi to sledeće moglo da bude posle igračke karijere, iako sam znao da ću igrati do tako neke 35, 36 ili 37. Godine, jer realno sam bio očuvam, kako mi kažemo. Imao sam dobro telo, stvarno sam bio profesionalac i čuvao sam se.
Onda u razgovoru sa starijim kolegama, sa trenerima – sa Sašom (Đorđevićem), sa Dejom (Radonjićem)i tako dalje… Oni su mi svi rekli da bi možda trebalo da gledam u ovom pravcu jer ja sam se nekako tako i kao igrač postavljao.
Ja sam uvek gledao šta je to što treba ekipi, što treba timu, na koji način da izvučemo maksimum iz svakog i kako će najbolji tim da funkcioniše. Uvek sam sebe nekako stavljao u drugi plan. Verovatno su to treneri i prepoznali tada. Onda su mi dali sugestiju da bi trebalo da gledam na ovu stranu.
Ja sam počeo iz dana u dan sve više. To je uzimalo maha. Svidelo mi se jako mnogo, ali mnogo sam razgovarao sa trenerima o samoj struci – šta, kako, pitao sam bukvalno detalje. Verujem da sam bio i naporan i dosadan, ali hvala im na tome što su me istrpeli. Naravno, i seminare sam obilazio i obilazim i dalje, i jednostavno je to definitivno nešto bilo što sam ja i čime ću se baviti u budućnosti.“
Iako traži svoj autentičan put, izdvaja dva segmenta koja je pokušao da prenese u svoj sistem od svojih nekadašnjih trenera, uz potrebno prilagođavanje.
„To je malo nezgodno pitanje. Svako ima nešto svoje. Ja sam od svakog nešto probao da uzmem što sam što mi je delovalo kao nešto pozitivno. Ali, recimo, neke dve kratke stvari. Taj neki odbrambeni sistem sam definitivno gledao da preuzmem od Dejana Radonjića, da probam taj neki njegov princip da sprovedem i, naravno, uz neke modifikacije, što ja mislim da da bi trebalo, ili što je moja neka ideja.
S druge strane, taj neki napadački od Saše Đorđevića, gde on zaista uvik ima odgovora na svaku odbranu. Kroz svoj sistem pruža opciju igračima da, koju god odbranu protivnička ekipa igra. on ima nastavak. To su ukratko dve stvari koje sam probao, ne da prekopiramo u totalu, ali da sistemski postavim i uz neke modifikacije prilagodim.“
Trenersku karijeru započeo je tamo gde je i završio igračku – u Crvenoj zvezdi. Međutim, zbog promene glavnog trenera brzo je promenio svoj put i okrenuo se samostalnom radu. Interesovalo nas je šta smatra boljim putem za mlade trenere.
“Zavisi od toga šta su pre radili, kakva je istorija pre tog njihovog posla. Ja sam iza sebe imao karijeru. Dobru, lošu, odličnu, zavisi ko kako gleda, ali sam nešto radio što se košarke tiče. Ja sam igrao 20 godina kao profesionalac, plus mlađe kategorije, što znači da sam 25 godina već u košarci.
Tad ljudi kažu da je to drugačije, ali zavisi kako ko gleda i ko se za šta sprema. Lepota je u oku posmatrača. Ako hoće da vam daju posao, onda oni kažu da je sve super, a ako neće – onda kažu da nema iskustva.
Opet kažem, to je individualno, ali dobro je i jedno i drugo, samo je mnogo bitno šta ste pre toga prošli. Morate nešto da prođete u košarci. Ja sam lično oduvek gledao da budem glavni . Sticajem okolnosti se desilo da krenem tu kao pomoćni i jednostavno posle toga sam rešio da više neću da ulazim u to, nego da želim da idem tim putem da budem glavni trener.”
Prvi samostalni angažman imao je u Radničkom iz Kragujevca.
“Primenio sam te neke stvari. Ja mislim da čovek uči sve vreme dok je živ, pogotovo mi koji smo na početku karijere. Probao sam i primenio sam neke stvari, neke sam mislio da će funkcionisati, pa nisu. Od nekih nisam očekivao, pa su funkcionisale. To je sve živa stvar, zavisi od grupe do grupe, tako da mislim da tu nema nekog šablona i nekog pravila. Jako je bitno da imate celu sliku, jasan cilj i neke smernice.
E sad, mislim da nećete uvek ići tim putem. Jednostavno, mislim da tu treba i prilagođavanje i adaptacija zbog raznoraznih stvari, koje se na tom putu nađu, ali to je sasvim okej.
To je možda i jedan deo koji je zanimljiviji u ovom poslu, ali mnogo je bitno da imate jasan cilj šta želite i još je bitnije da znate šta ne želite, i da otprilike napravite neku vizualizaciju kako bi to izgledalo i kojim bi putem trebali da dođete do toga. I onda naravno korak po korak, sagradićete celi taj sistem. Nema preskakanja stepenika.“
Od nedavno mu je kolega postao i nekadašnji saigrač iz poslednje sezone u Crvenoj zvezdi i iz reprezentacije Srbije Nikola Kalinić. Pitali smo Marka da li misli da će se dobro snaći u novoj ulozi.
„Verujem dobro, zato što je Kalina prvo pošten momak, koji zaista voli košarku i zna mnogo o košarci, svašta je prošao. Kao što sam i rekao, mi smo nešto radili pre toga, nije da smo u te trenerske vodu uplovili tek tako, daleko od toga. Kalina ima ozbiljnu karijeru iza sebe i ukoliko bi bio posvećen – a poprilično sam siguran da hoće – verujem da će imati i odličnu trenersku karijeru.“
Još jedan nekadašnji saigrač iz reprezentacije Stefan Birčević je trenersku karijeru počeo da gradi na potpuno drugačiji način, pošto je preuzeo Kolubaru.
„On je preuzeo odmah ekipu Kolubare, ali on opet iza sebe ima ozbiljnu karijeru. Čovek je igrao, prošao razne sisteme, sigurno imao i od koga da nauči i šta da vidi. Najveći problem kod bivših igrača je što ne žele da ulaze u sve to ili možda se malo i zasite košarke i tako dalje.
Momci koji žele da uđu sigurno imaju potencijala da naprave neku trenersku karijeru. Oni od malih nogu to rade i ukoliko budu posvećeni, i ako uđu sa tim da budu posvećeni, poprilično sam siguran da mogu da naprave dobru karijeru.“
Interesovalo nas je i Markovo mišljenje o novom treneru Crvene zvezde Ibonu Navarru.
„Ja Ibona poznajem jako dobro i imamo super odnos. Malo smo se zaobilazili, ali u nekoliko navrata sam čak trebao da igram za njega. Ibon je pre svega fenomenalan čovek, sjajan tip. Odličan je trener, koji igra sjajnu košarku, koji ima ozbiljne rezultate iza sebe. Samo ako pogledate poslednjih par godina sa Unicajom u najvećoj ligi u Evropi – videćete da su to zaista impresivni rezultati.
Poprilično sam siguran da će sprovesti tu svoju ideju, svoju neku zamisao, a onda sam siguran da će biti i dobrih rezultata. Sad, da li je to dobar rezultat biti u deset, u osam ili u četiri – to ćemo da vidimo. Ne treba forsirati ništa i ne treba stavljati nikakav teret i pritisak. Treba živeti od utakmice do utakmice. Polako, sa strpljenjem, korak po korak, dati čoveku prostora da radi i verujem da će to biti dobro.“ – izjavio je Simonović, pa pojasnio svoje relacije sa Špancem:
„Nekoliko puta smo razgovarali i nije se desilo, da ne ulazimo u detalje. Zaista smo i tada imali super priču, pa je onda on bio u Malagi. ja sam bio i gost tamo na njegovim treninzima. Zvao sam ga, a on je naravno vrlo rado to prihvatio. I video sam ga letos isto tamo, u Malagi. Ibon je zaista sjajan tip.“
U aktuelnom sastavu Crvene zvezde nalaze se i Ognjen Dobrić i Dejan Davidovac, koji su bili i njegovi saigrači u ovom klubu.
„To su momci koji su mlađi fakat od nas, od mene sigurno dosta. Mlađi su i od Kaline, to su momci koji imaju još par godina sigurno neke ozbiljne košarke i ozbiljne karijere. Ja se nadam da će se zadržati i da će imati odlične sezone. Sjajni momci, pre svega, i odlični igrači – nema greške.“
ABA liga je nedavno obeležila veliki jubilej – 25 godina postojanja, a Marko je prošao kroz različite periode ovog takmičenja.
“Sad u ovom trenutku u kojem se nalazi ABA liga, mislim da je to odličan brend i odlična liga, koja je narasla zaista do odličnog nivoa. Nadam se i verujem da će nastaviti da ide gore. Prethodni menadžment i direktor ABA lige Milija Vojnović je uradio zaista fenomenalan posao.
Stvarno to mislim. Srećan sam zbog toga jer mislim da je Jadranska liga jako bitna za sve nas, za sve zemlje i sve klubove bivše Jugoslavije. Verujem i nadam se da će nastaviti u tom ritmu, jer svi možemo samo da dobijemo na taj način.”
Ne slaže se da je ABA liga izgubila na značaju zbog sve veće zatvorenosti Evrolige i izostanka mogućnosti da se kroz regionalno takmičenje izbori plasman u evropsku elitu.
„Ja imam kontrapitanje na to – iz koje tačno lige imate zagarantovan plasman u Evroligu? I koja to liga vam omogućava da igrate Evroligu dogodine? Sem Evrokupa, dakle – nijedna. Evroliga je faktički postala delimično zatvoreno takmičenje, što je isto okej.
Znam da ne mogu svi tako lako da se pomire sa tim, ali jednostavno – to je biznis. Napravljena je dobra liga, odlična liga. koja je zatvorena. Opet je data šansa da se uđe na neki način i to je jednostavno tako.
Pošto neretko čujem na našim prostorima da kažu ljudi – više navijači, ne košarkaški radnici: “Zašto da se igra takva liga kad nema takmičarsku draž”, a koja liga ima? Ako osvojite Španiju, šta ste onda? Ništa, prvak Španije i ne idete nigde. Ako osvojite NBA šta ste onda? Ne idete nigde dalje.
I tako dalje, svaka liga – Francuska, Nemačka i tako dalje. Tako da mislim da to je jednostavno sportski cilj, sportskog karaktera, gde se borite za trofej i tu neku satisfakciju, da ste nešto radili dobro i tako dalje. Ukoliko Evroliga ne prepozna taj dobar rad od 3-5 godina ili ne znam koliko i onda vam da neku vajld kartu – možete pokušati preko Evrokupa.“
Marko Simonović je za naše čitaoce izdvojio i idealne petorke od igrača sa kojima je igrao u Crvenoj zvezdi, kao i od sagrača iz reprezentacija Srbije čiji je deo bio.
„U Zvezdi bih stavio oba plejmejkera – Stefan Jović i Stefan Marković. Stavio bih Lazića, na petici bi to verovatno bio Boban Marjanović. Eventualno kao četvorku bi to, npr, bio Nikola Kalinić. Neka to bude ta petorka” izabrao je Simonović, pa potom prešao na izbor reprezentativnih saigrača:
“Što se tiče reprezentacije – to bi definitivno bio Teodosić, Bogdan Bogdanović, Nikola Jokić definitivno. Imamo možda Nemanju Bjelicu na četvorci i recimo isto Stefana Markovića. Ima tu baš mnogo igrača sad, ali eto, npr. tako neka bude.“
Obrazložio je svoju odluku istakavši da se zalaže za veću vidljivost domaćih igrača.
„Zaista ih ima mnogo i neće biti greški, ali to je neka ideja. Ovo sam u Zvezdi rekao namerno pet domaćih igrača, jer ja jesam zagovornik da se domaća košarka i domaći igrači čuju, a opet u reprezentaciji su ta neka tri imena koja su zaista obeležila čitavu deceniju, ako ne i više od toga“, zaključio je Marko Simonović.
