Mike Batiste, trostruki osvajač i legenda Evrolige, nekada srce i duša Panathinaikosa, govorio je za Basketball Sphere pred Final Four Evrolige u Atini.
Koliki trag je ostavio u Panathinaikosu ne može da se opiše samo sa brojem trofeja i individualnih priznanja. Naravno da će svako da istakne tri titule Evrolige, devet trofeja Grčke lige, sedam Kupova Grčke, bio je član najbolje petorke Evrolige, bio je član i druge najbolje petorke, MVP Grčke lige u nekoliko navrata i MVP finalnih serija, ali ovo nije priča o tome.
Kada je 2018. godine uvršten među 101 velikana evropske košarke, rekao je nešto što ga i najbolje opisuje:
„Čak i van terena, ako postoji neki lični problem, uvek postoji neko ko će da te sasluša. Možeš da pozoveš nekog od momaka ovde, odeš na večeru. Uvek smo tu jedni za druge, čoveče. To je ono što ovu ekipu čini porodicom.
Sve kreće od trenera pa do poslednjeg igrača i mislim da je to glavni razlog zbog kog imamo toliko uspeha ovde, jer radimo sve što je potrebno jedni za druge, kako bismo bili sigurni da ćeš doći ovde, naporno raditi i biti uspešan.”
Igrač koji je uvek na terenu pružao 101% svojih mogućnosti, kako je i sam rekao u ovom razgovoru to je u njegovom DNK i njegovom načinu života nakon što je rekao zbogom igračkoj karijeri nije mogao bez narandžaste lopte i bacio u trenerske vode.
Porodica.
To je najbolja reč kojom je opisao sve ono što je proživeo i doživeo u Panathinaikosu. Od trenerar, do poslednjeg igrača, kao veliki brat jedne ekipe spreman da sav teret ovog sveta ponese na svojim leđima. Tako je i odreagovao na upit za ovaj intervju, gde je govorio o aktuelnim dešavanjima i činjenici da njegov Panathinaikos nije ostavio plasman na Final Four.
Govorio je i o nekoliko talentovatnih trenera koji su mu nekada bili saigrači, o uticaju Željka Obradovića na trenerski poziv, ali i o tome da je svoju košarkašku porodicu pronašao u svlačionici Toronto Raptorsa kao asistent Darka Rajakovića. Iako put do toga nije bio nimalo lak.
Kako gledaš na ovu sezonu Evrolige generalno, ogroman broj timova koji je imao budžete i rostere da se bori za Final Four, ali na kraju smo videli i neka iznenađenja, verovatno najveće to što Panathinakos neće moći da napadne titulu u OAKA, što je nešto čemu su se svi nadali? Ipak je Valencia postala ono što u američkm medijima vole nazvati “cinderella story”. Šta je glavni razlog što je Panathinakos razočarao?
„Ovogodišnje izdanje Evrolige bilo je jedno od najboljih. Svake godine vidimo bolje takmičenje na najvećoj platformi u Evropi. Sve više je talentovanih igrača i različitih mogućnosti. Predivno je gledati evroligašku košarku. Uvek kažem da je evropska košarka suština košarke. Svake godine je neizvesno, ne kaže se uzalud „svaka utakmica je bitna“ kako zvuči slogan Evrolige.
Panathinaikos nije došao do Final Foura, a po mom skromnom mišljenju, kao bivši igrač i gledajući sve te pojedince, za mene je to razočaranje. Sećam se da sam ja 2007. godine bio u mogućnosti da odem na Final Four koji je takođe održan u Atini i jednostavno sam znao da ako makar ne odemo na taj Final Four kako bi to bilo okarakteriisano kao neuspeh, iako je primarni cilj bio svakako titula.
Znam kroz šta sve ti momci sada prolaze, ali prosto moraju da se okrenu budućnosti. Panathinaikos je izgubio neizvesnu seriju od Valencije na pet utakmica, što nikada ranije nije viđeno u istoriji klubu da prokockaju vođstvo 2-0. Teška situacija s kojom moraju da se suoče.
Ne želim previše da pričam o treneru, ali meni iz ovog ugla deluje da nisu napravili dovoljno prilagođavanja od utakmice do utakmice i nisu se prilagođavali ni u toku utakmica. To je glavni uzrok ovog pada. Postoji još mnogo stvari o kojima možemo da pričamo, ali mislim da je to primarni razlog.“
Kada ste osvojili Evroligu 2009. godine delio si svlačionicu sa Sarunasom Jasikeviciusom. On je sada trener Fenerbahcea i ima priliku da uradi ono što je zaista retkost, a to je odbrani titulu osvojenu prethodne sezone.
Dosta vrhunskih sportista uvek kaže da je nekako lakše osvojiti titulu, nego je odbraniti. Kako gledaš na njega kao trenera i bivšeg saigrača, uspeo je šesti put u nizu otići na Final Four, ima svoje jasne principe, a često ponašanem i zahtevanjem detalja podseća na Željka Obradovića?
„Osvojiti titulu sa Sarunasom Jasikeviciusom bilo je neverovatno. Svi smo znali koliko visok košarkaški IQ poseduje, a sada je sve to pretvorio u trenerski posao. I kao igrač je imao tu sposobnost da predvidi stvari na parketu pre nego što se one dogode, a verujem da sada to isto radi i kao trener s identičnim pristupom.
Veoma je detaljan u napadu, vodi računa o spejsingu u napadu, želi da kontroliše ritam i dovodi svoje igrače u najbolje pozicije po njih. To je ono što želite da vidite kao trener od svoje ekipe. Znam da je veoma teško odbraniti titulu Evrolige. To je trenutak kada postaješ lovina, svi žele da te pobede i u Evroligi i u Turskoj ligi. Izuzetno zahtevan zadatak, da sve funkcioniše kako treba, da nema povreda i da imaš pun roster na raspolaganju.
Čak i za mene sada kao pomoćnog trenera postoji mnogo stvari koje vidim i razumem tek sada, da ih vidim kao Sarunas Jasikevicius. Sve me to podseća na period u Panathinaikosu kada mi je on bio saigrač, a trener Željko Obradović.“
Sada si i ti u trenerskim vodama već skoro 10 godina, pa ako možeš da kažeš nešto više o uticaju Željka Obradovića na tvoj poziv? Da li i on ima svojh zasluga u tvom odabiru posla nakon igračke karijere? Kostas Kaimakoglou je sada trener, Sarunas Jasikevicius, Vassilis Spanoulis, ti… Koliko je Željko sve vas na neki način oblikovao i uticao na sve to što je kasnije došlo?
„Uhh, uticaj Željka Obradovića… Kao što si rekao, Sarunas Jasikevicius, Vassilis Spanoulis, Kostas Kaimakoglou, ja… I Ekpe Udoh je sada deo Atlanta Hawksa zadužen za razvoj igrača. Željko nam je svima pomogao i dao nam je polaznu tačku da se bavimo trenerskim poslom, da budemo deo organizacija kao što su NBA ili Evroliga.
On je velika inspiracija i ogroman motivator. Kao igrač sam ga gledao dugi niz godina u svlačionici i na klupi, kasnije i u Fenerbahceu i u Partizanu. Gledao sam ga kroz sve te godine i uvek je čak i preko televizije bio inspiracija. Svi to možete da vidite, njegov uticaj, njegove instrukcije.
Nadam se da ću i ja jednog dana da postanem glavni trener, pa će i tada moći da se vidi njegov uticaj, šta sam sve od njega naučio i kao igrač, a znam da sam naučio veoma mnogo. Dao nam je polaznu tačku i odličan temelj za sve ovo čime se danas bavimo.“
Nedugo nakon igračke karijere si odlučio da budeš deo najbolje lige na svetu, NBA, prošao si već dosta sredina i izazova, pa znaš i sam ono čuveno pitanje, da li je lakše biti igrač i jednostavno raditi ono u čemu si najbolji ili biti trener i voditi računa o čitavoj ekipi, brinuti o različitim karakterima, kako napravi simbiozu da to sve funkcioniše na pravi način?
„Period tranzicije od igrača do trenera, nije bio lagan za mene, posebno s obzirom na to kakav igrač sam bio, koliko truda i energije sam ulagao, krvi i znoja, načina na koji sam igrao, pa sam morao pustiti da to nestane. Kada tako živiš 14-15 godina, to je deo tvog DNK-a, način na koji ustaješ i budiš se svaki dan.
Neću lagati, bilo je teško pustiti to da ode. Uplovio sam u trenerske vode, ostao blizak košarci, svoju prvu šansu dobio sam kao pomoćni trener u G ligi u ekipi Canton Charge, što je danas Cleveland Charge. Radio sam i dve godine zajedno sa Jordi Fernandezom naučio sam baš dosta. Kako da priđem igračima različitih karaktera i kako da se nosim s tim, zatim kako da nosim sa situacijama koje ne idu po planu i kada postoji određena vrsta neslaganja.
Trenerski posao je mnogo teži nego što većina ljudi misli, ali na kraju dana kada se okružiš dobrim trenerima i pre svega dobrim ljudima, uvek postoji određena neslaganja, ali to je se proces kroz koji se prolaz kako bi na kraju i igrači usvojili zahteve i ispoštovali plan igre.“
Ne mogu da te ne pitam o Toronto Raptorsima i Darku Rajakoviću s kojim sada sarađuješ. Lepa sezona i veliki uspeh, iako su Raptorsi ispali u prvoj rundi, ali i on poseduje dozu “ludosti” i opsesiju košarkom kao Željko, prvi je Evropljanin sa plasmanom u play-off kao glavni trener i pobedama u play-offu, pa ako možeš da nam kažeš nešto o tvoj usponu u trenerskom poslu, radu sa Rajakovićem i svakako potencijalu koji Raptorsi poseduju u ovom trenutku sa dosta mladih igrača koji tek treba da odigraju svoje najbolje godine u NBA ligi?
„Raditi sa Darko Rajakovićem je neverovatno. Kako bi bolje shvatili moju trenersku karijeru, Raptorsi su sedmi tim u kojem radim. Čuo sam mnogo različitih mišljenja u različitim organizacijama, ali to je neka druga priča. Za mene koji sam došao iz Panathinaikosa, gde je vladala potpuna porodična atmosfera, za mene je veoma teško naći pravu NBA organizaciju. Svi govore da su porodice i tako dalje, ali dosta ljudi se ne drži toga u praksi.
Kada sam došao u Toronto, to je prva stvar koju je Darko Rajaković govorio i o čemu je vodio računa. Da svi postanu porodica, igrači, stručni štab, medicinski tim, ljudi iz front officea. Uspeo je da uradi to na takav način da svi postanu porodica, tako što je on na svojim leđima izneo preko 100 drugačijih karaktera.
Gledati kako radi na sastancima, kako se nosi sa određenim situacijama, sa igračima i pojedinačno i timski, to je nešto gde sam baš mnogo naučio od jednog od najboljih. Mislim da će se ovo nastaviti i dalje u Raptorsima, da ćemo nastaviti da rastemo. Neverovatan je osećaj bio kada smo ušli u play-off, namučili smo Cleveland Cavalierse i stigli do sedme utakmice.
Bili smo veoma blizu da dobijemo tu seriju, ali ostali smo kratki. Znam jednu stvar o Darku Rajakoviću i stručnom štabu, spremni smo da naučimo iz toga, da se suočimo s tim i postanemo bolji, da odbacimo sva loša očekivanja i to je mentalitet s kojim ćemo ući u narednu sezonu.“ – zaključio je Mike Batiste na kraju razgovora za Basketball Sphere.
