Ne smemo da stojimo po strani

U poslednje vreme često se, kroz medije, provlači priča o formatu, “prozorima”, odnosu Evrolige i FIBA. Posebnu notu u tom neobjašnjivom ratu daje činjenica da sami igrači i treneri, sportski radnici uopšte, ne znaju kako da se postave. Kreatori moderne evropske košarke nemaju baš preterano obzira za same učesnike i materiju kojom se bave i koju bi trebalo da zastupaju.

Kao sportista razumem potrebe poboljšanja uslova same igre, ma kog sporta. Ali, jedno je benefit same igre, a sasvim drugo neverovatna korist, nazovimo ih, spoljnih faktora, radi kojih, između ostalog, zabava prelazi, ako već i nije prešla, u obavezu.

Ogroman jaz između zdravog razuma i kapitala je taj koji sapliće evropsku košarku iz godine u godinu. Kvalitet najbrže misaone igre, bar po mom skromnom mišljenju, na ovim prostorima nesporno se dokazuje kako na evropskom, tako na regionalnom nivou. Zaista spadamo u svetsku košarkašku silu. Zašto kao takvi nemamo veći i jači uticaj po pitanju donošenja nekih bitnijih odluka, kome korist donosi ovakav način rada, zaista ne razumem. U stvari, da, postoji račun, ali nauštrb kvaliteta.

Sijaset vrhunskih evropskih igrača doživljava, nazovimo ih glupe, teške povrede, usled nesposobnosti “peglanja” ega, sujete velikana. Uticaj srpske košarke, uticaj velikog Bore Stankovića, izgleda je davna prošlost, koju po svemu sudeći, još samo mi Srbi ne prihvatamo i ne razumemo.

Dok god se naša košarka bude nalazila u neutralnom uglu tog boks meča, ne preostaje nam ništa drugo nego da gledamo sa setom na neke bolje dane i da se tim istim danima svakodnevno nadamo. Jer, kao što reče veliki Ivo Andrić, “nije najgore što sve prolazi, nego što mi ne možemo da se pomirimo sa tom prostom i neizbiježnom činjenicom”.

KATEGORIJE