Basketball Sphere donosi novu priču o tome kako je koledž košarka uticala na dešavanja na svetskom nivou i posebno na Starom kontinentu. O “balkanizaciji” NCAA i drugim temama ponovo smo razgovarali sa poznatim agentom Minjom Ilićem, dobro upućenim u dešavanja sa one strane Atlantika, gde je svojevremeno i proveo određeni period, igrajući baš u koledž sistemima.
Basketball Sphere je sa Minjom Ilićem obradio nekoliko krucijalnih priča u vezi sa stanjem u evropskoj košarci. Tako ste imali priliku da čitate o tome koja sva pitanja je otvorio porast finansijske moći u Evroligi, koliko je važna privatizacija Partizana i Crvene zvezde i kakav je uopšte sistem rada u srpskoj košarci. Ovaj put, tema nije ništa manje interesantna. Čuveni NIL sistem otvorio je brojne mogućnosti – sada igrači na koledžima zarađuju basnoslovne cifre i samim tim je Evropa izgubila moć…
,,NIL je bez ikakve dileme napravio ogromne promene i u američkoj i u evropskoj košarci. Međutim, nisam siguran da je sve ispalo baš onako kako su ljudi očekivali. Svi pričaju o velikom novcu i to jeste tačno – to su ozbiljni iznosi. Ipak, nije poenta samo u tome. Poenta je šta si dobio pored tog novca. Ove sezone smo prvi put mogli ozbiljno da vidimo kako taj sistem funkcioniše kada su u pitanju naši igrači. Desila se, uslovno rečeno, neka vrsta balkanizacije koledža. Mnogi su krenuli da dovode igrače iz Srbije, Hrvatske, Slovenije i ostatka regiona, a posebno je zanimljiv primer Illinoisa, gde je praktično napravljen projekat sa evropskim igračima. To je dobro za popularizaciju naših igrača i dobro je što se sada mnogo više priča o Balkanu”, otvara Minja Ilić novu temu za razmišljanje.
Tu je i druga strana medalje…
,,Međutim, kada pogledaš koliko su ti igrači zaista igrali i koliko su napredovali, nisam baš siguran da su svi dobili ono što im je obećano. Vidimo uspeh nekih igrača, ali isto tako vidimo i neuspeh mnogih drugih. Freshmanima je veoma teško da se uklope prve godine, a trenerima je često teško da se prilagode njihovom načinu igre i njihovom košarkaškom obrazovanju. Teško im je da puste evropskog igrača da igra više od Amerikanca i da oko njega grade sistem. Tu mora nešto da se promeni.”
I dalje je tu mnogo nepoznanica.
,,Ima primera igrača koji su imali pristojne ili dobre sezone, ali isto tako ima mnogo onih koji nisu igrali dovoljno. Za ove druge se postavlja pitanje – šta dalje? Gde će igrati? Koliko su izgubili time što nisu dobili priliku? Jer mnogo je teže kada celu godinu provedeš na klupi, pa onda treba da tražiš neki novi koledž, neki mid-major ili low-major program da bi dokazao da možeš da igraš. Zato ja stalno pričam da možda nije uvek najvažnije uzeti najveći novac. Nekada je bolje otići na manji program i igrati 25 minuta. Statistika danas kaže da ako igrač prve godine ima između osam i deset poena u proseku, njegova vrednost naredne godine raste i do 300 odsto. Ako je igrao za 100.000 dolara, sledeće godine može da igra za 300 ili više. To su realne brojke.”
Dolazi se do onog najvažnijeg…
,,I zato mislim da mnogi greše kada odmah jure najveće koledže. Danas je postalo popularno da veliki koledži više ne traže toliko freshman igrače iz Srbije ili Evrope, već starije momke koji odmah mogu da donesu rezultat. Zato ja sve više mislim da je za momke od 18 ili 19 godina možda bolja opcija vrhunski high school ili prep school u Americi. Tamo će ih treneri gledati uživo deset ili dvadeset puta godišnje. Neko će im dati stipendiju, neko NIL ugovor, ali će ih pre svega upoznati uživo i videti da li mogu da igraju.”
NIL – ni potpuno dobar, ni potpuno loš
Ideja je jasna.
,,To je mnogo bolje nego da nekoga guraš direktno iz Srbije na veliki koledž, a niko ga nije video osim preko snimaka ili možda jednom uživo. Odeš kao freshman, ne igraš, sediš na klupi, pa onda opet tražiš novu sredinu i krećeš ispočetka. Mislim da je to trenutno najveći problem naših igrača. A sa druge strane, zašto su koledži uopšte počeli toliko da gledaju Balkan? Zbog toga što kvalitet američkih igrača više nije isti kao pre 10 ili 15 godina. Ne pričam o najvećim talentima, nego generalno. Uzmi Final Four ekipe Kentuckyja ili Kansasa odranije i uporedi ih sa današnjima. To nisu isti igrači. Jednostavno nisu.”
I tu se dolazi do priče o evropskoj, iliti jugoslovenskoj školi košarke…
,,U međuvremenu su mnogi američki igrači shvatili da mogu da traže mnogo više novca i postali su mnogo skuplji nego ranije. Onda su treneri pogledali NBA i rekli: „Čekaj malo, najbolji igrači dolaze iz Evrope. Dolaze iz Srbije, Slovenije, sa Balkana. Zašto onda ne bismo gledali tamo?“ I tako je počelo. Naravno, Jokić je uradio svoje, Dončić svoje, Bogdanović svoje i sada svi gledaju Balkan mnogo ozbiljnije nego ranije. Međutim, postoji jedan veliki problem – većina američkih trenera ne poznaje naše lige. Oni ne gledaju srpsku ligu, drugu ligu, slovenačku ligu ili regionalna takmičenja. Dolaze na evropska i svetska prvenstva mlađih kategorija i na osnovu toga procenjuju igrače.”
Nešto i tu treba da se menja?
,,Retko ko dolazi da gleda profesionalne lige. I onda je veoma teško da neko treneru kaže: „Garantujem za ovog igrača.“ Kako da garantuje kada ga nije dovoljno gledao? Kako da uporedi nivo ABA lige, srpske lige ili slovenačke lige sa svojom konferencijom? Zato mnogi treneri probaju neke igrače samo zato što im je neko preporučio, a nisu ih dovoljno videli svojim očima. I to je veliki problem. Zato će u budućnosti sve više koledži direktno sarađivati sa klubovima i akademijama, a možda će uloga agenata biti manja nego danas. Jer često se dešava da agent gleda gde je veći novac, a ne gde je bolji razvoj igrača.
Ne kažem da je novac nevažan, naravno da nije, ali nekada je bolje uzeti manje novca, igrati i razvijati se, pa sledeće godine zaraditi pet puta više. Danas mnogi uzmu odmah velike pare i izgube godinu ili dve razvoja. Zato mislim da NIL nije ni potpuno dobar ni potpuno loš. To je jedna velika promena koja je otvorila mnogo mogućnosti, ali je otvorila i mnogo novih problema. I tek ćemo u narednim godinama videti ko je zaista napravio pravi potez, a ko nije”, zaključio je Minja Ilić.
*Ova priča predstavlja samo četvrtu u nizu od sedam tema koje će Basketball Sphere uz pomoć sagovornika Minje Ilića pokušati da pokrije u narednim danima. U nastavku će biti reči i o pređašnjem NBA draftu, tome zbog čega NIL neće nestati, ali i o zaključku svih sedam priča.
Prve tri priče:
- Minja Ilić za Basketball Sphere: Evropska košarka ima ogromnu šansu, ali i mnogo izazova
- Zemlja trenera ostala bez svojih učitelja: Zašto su važni znanje, iskustvo i sistem?
- Privatizacija “večitih”, primer Pavla Nikolića i sistem rada u mlađim kategorijama
