Suština briljantnog mađioničarskog trika nije samo da izazove nevericu, već da publiku ostavi s jednim jedinim pitanjem: „Kako je to, dođavola, uspeo?“
U svetu Evrolige, promene trenera retko kad imaju takav efekat da nikoga ne ostave ravnodušnim. Ali ono što se dogodilo na veče pravoslavnog Božića bilo je upravo to, trik bez najave, bez pripreme, bez šapata u kuloarima. Anadolu Efes je šokirao kontinent, a i onaj mali deo susednog. Bez ijednog signala da će doći do promene,, klub je objavio da je Luca Banchi novi trener.
Svega mesec dana ranije, Banchi je bio na udaru svih udarača u tipkovnicu na potezu Bologna – bivša Jugoslavija – Istanbul. Mada istini za volju njegova krivica u posrnuću Virtusa je bila na izuzetno niskom nivou. Ali ne, nije to bio glavni razlog zbog čega je košarkaška publika ostala zatečena. Njegov današnji asistent Tomislav Mijatović je svom nadređenom ostavio tim na skoru 10-9 što se u tom trenutku smatralo više nego solidnim rezultatom znajući da je Shane Larkin propustio dobar deo utakmica zbog povrede, a Efes svejedno pet puta slavio u gostima što je za jedan više od čitave prethodne sezone u Evroligi kada su ukupno četiri puta trijumfovali van svoje dvorane.
Ipak, Ismail Senol, bivši novinar i novi šef košarkaških odluka u Efesu, video je nešto što niko nije. Video je tim koji je mogao više. I bez da trepne, povukao prvi potez, te doveo čoveka kojeg je evroligaška javnost još jednom nepravedno okarakterisala kao neuspešnog.
Uzmi bonus! Ako vratimo sat par godina unazad i u košarkaškim kuloarima pokrenemo priču o Banchiju, svi za stolom bi slegnuli ramenima i rekli „Šteta, imao je potencijal za mnogo više“.
Jer zaista jeste.
Osim ako niste srednjoškolac ili osnovac i ako košarku pratite malo duže od decenije, ne možete a da se ne setite Montepaschija Siene. Retko koja ekipa u bilo kojem sportu i u bilo kojoj ligi pridobije na svoju stranu toliko obožavalaca, a da pri tome sama po sebi nije neki brend. Ali taj Montepaschi je imao sve. I onog Terrella McIntyrea koji se transformisao iz odličnog defanzivca u napadačkog razarača. I onog Shaunea Stonerooka koji je više ličio na profesora istorije nego na ozbiljnog košarkaša, a tu su bili i onaj nezgodni Ksystof Lavrinovic, Romain Sato i mnogi drugi.
A bio je i Luca Banchi. Dirigent iz pozadine. Onaj koji ne traži reflektore.
Na ovim prostorima uspeh se teško priznaje. Do te mere da se i dokazani trenerski velikani svode na to da su imali sreće što su uz sebe imali vanserijske pomoćnike koji su zapravo zaslužni za njihovu slavu. Pa je tako Dimitris Itoudis bio „mozak“ Željku Obradoviću, Yakup Sekizkok „ruke“ Erginu Atamanu, i tako dalje i tako dalje… Možemo i u fudbalu da pomenemo Jurgena Kloppa koji bi bio ništa bez Željka Buvača. I tako u krug. Naravno, poenta nije obesmisliti rad svih tih asistenata jer svi oni itekako jesu ugradili sebe u uspehe klubova u kojima su bili. Ali u 99% situacija takvo nipodaštavanja glavnih trenera su budalaštine i ništa više od toga, što budućnost uvek brzo pokaže. Pa je tako Obradović i nakon Itoudisa nastavio da niže uspehe, Ataman je bez Sekizkoka vratio slavu Panathinaikosu, a Klopp ostvario još i bolje rezultate bez Buvača.
Montepaschi Siena upada u onih 1%.
Jer iza svih trofeja i pohvala koje je pokupio Simone Pianigiani, stajao je jedan tihi, inteligentni arhitekta. Njegovo ime je Luca Banchi.
U vreme apsolutne dominacije Montepaschija nad italijanskom košarkom, Pianigiani je bio čovek kojeg su reflektori obasjavali sa svih strana. Nizao je titule, odlične rezultate u Evroligi, hvalospevi su pristizali sa svih strana, a priznanja su pljuštala jedno za drugim. Bio je ipak, zvanično, glavni trener. I bilo je logično da slava pripadne njemu. Ali ispod površine tog sjaja krila se jedna druga priča.
Prvo, malo je poznato u javnosti da je tu čuvenu ekipu zapravo izgradio Ergin Ataman. Bio je taj koji ju je oblikovao, odveo do evropskog trofeja u tadašnjem ULEB Cupu (današnji Evrokup), i onda senzacionalno odveo i na Final Four Evrolige naredne sezone. Kada je posao obavio, Ataman je tiho napustio Italiju, ostavio ekipu svom asistentu Pianigianiju da nastavi da niže uspehe, a na mesto njegovog pomoćnika stigao je Banchi.
U godinama koje su sledile, kroz košarkaške kuloare provlačila se redovno priča o nekom tihom asistentu koji osmišlja i vodi treninge, sprema taktike i planove i zapravo vodi ekipu – osim što je ne vodi. Taj neko bio je Banchi. Diskretan, nenametljiv, gotovo nevidljiv za široku javnost, ali ključna figura iz senke. Nije imao karakter koji traži pažnju, i upravo zbog toga nikada nije stigao do visina koje je možda zasluživao.
U prethodnom periodu, sve je više onih koji su javno izlazili i tvrdili da je pravi dirigent slavnog Montepaschija zapravo bio Banchi. Čak je i Duško Vujošević u jednom od nedavnih podkasta rekao da su svi to znali. Ali reči su jedno, a dela drugo. Pianigiani, bez Montepaschija i Banchija, nikada više nije bio isti. Njegova karijera se pretvorila u niz razočaranja. Od Fenerbahcea, preko Hapoel Jerusalema i Milana, pa sve do Cedevite Olimpije. Ostala je samo senka trenera kakav se tada činilo da jeste.
Što se tiče Banchija, njemu nije trebalo puno da zablista. Kada je konačno dobio šansu da vodi Montepaschi kao prvi trener odmah je doneo titulu. Poslednju u istoriji tog kluba pre nego što je finansijski ponor progutao čitav projekat. Bio je to krunski kraj jedne ere, a za njega tek početak. Preuzeo je ubrzo ambiciozni Milano i tamo ponovio uspeh. Još jedno prvenstvo, još jedan scudetto. Tim trijumfom upisao se u istoriju kao jedini čovek uz legendarnog Carla Recalcatija koji je u dve uzastopne sezone osvajao šampionsku titulu sa dva različita kluba u Italiji.
U Evroligi je stigao do četvrtfinala, te ispao je od kasnijeg šampiona Maccabija iz Tel Aviva. Bio je to uspeh koji će kasnije dobiti još više na značaju, jer će Milano čekati gotovo čitavu deceniju da se ponovo nađe u istoj fazi takmičenja. Međutim, ono što je izgledalo kao stabilan uzlet, naglo je presečeno.
Već naredna sezona donela je nekoliko razočaranja. U Evroligi je ostvaren rezultat daleko ispod očekivanja, a u Seriji A se desilo bolno ispadanje od “onog” Sacchetijevog Sassarija posle sedam iscrpljujućih utakmica u polufinalu.
A u svetu evropske košarke, vrlo često jedan neuspeh briše više uspeha. Taj „greh“ iz serije sa Sassarijem nije mu bio oprošten. I plaćao ga je isto onoliko koliko je Milano čekao na novo četvrtfinale Evrolige. Gotovo čitavu deceniju.
Banchi je posle otkaza u Milanu čekao i čekao… Ali poziv iz Evrolige nije dolazio… Dve godine potpune tišine sa velikih adresa. I kada jednom siđete sa te scene, povratak gotovo da postaje nemoguća misija. Evroliga je krug zatvorenih vrata i druga šansa se gotovo nikada ne ukazuje ako ste podbacili na prvoj.
I Banchi je morao da krene putem koji ne biraju oni koji imaju izbora. Torino, Bamberg, atinski AEK, Lokomotiva, Pesaro, Strasbourg… Gde su ga zvali tamo je išao. Kao da se pomirio sa tim da je sa elitom završio. Da je to bilo to. Možda je u tim godinama, uz čašu vina i tišinu neke večere često sebi postavljao pitanje: „Šta bi bilo da nije bilo Sassarija?“
Ipak, druga šansa se pojavila. Tiho. Nenajavljeno. I na najneverovatniji mogući način.
Leto 2023. godine.
Na Basketball Sphere smo radili košarkaško-novinarski projekat nezabeležen na ovim prostorima. 32 intervjua sa 32 reprezentacije učesnika FIBA Svetskog prvenstva u košarci. Najave svih reprezentacija, očekivanja, prognoze… I tamo neka grupa H u Jakarti gde je sve unapred jasno. Francuska i Kanada kao apsolutni favorit, a Letonija i Liban u borbi za “drvenu” medalju aka treće mesto.
Pored snage koju su na papiru imale pomenute dve reprezentacije, razlog je bio još jedan. Kristaps Porzingis, alfa i omega Letonije nije nastupao zbog povrede. Već na samom startu turnira ostali su i bez kapitena Dairisa Bertansa. Sve je ukazivalo na brzo ispadanje, ali to je košarka. A u košarci, kao i u životu, nekad ti ne trebaju zvezde da zasijaš.
Letonija je uradila ono što niko nije očekivao. Prvo je šokirala Francusku, potom i Španiju, a onda i Brazil. I na kraju, tek u poslednjem posedu, položila oružje protiv budućeg šampiona Nemačke u četvrtfinalu. Bio je to istorijski trenutak za tu malu, ponosnu košarkašku naciju. A za Banchija leto iz snova.
U životu se puno toga svodi na dobar tajming i mrvicu sreće. Dok je blistao na reprezentativnoj sceni, u Bologni se odvijala drama. Virtus je bio u otvorenom ratu sa svojim trenerom i Sergio Scariolo je platio ceh svega par dana pred početak sezone. Klub je morao da reaguje i okrenuo se čoveku koji je dva puta osvajao Seriju A. Okrenuo se Banchiju.
I tada je krenula renesansa u njegovoj karijeri.
Ne treba trošiti previše redova na to šta je Virtus radio prvih nekoliko meseci te sezone. To svi znaju. Igra je bila odlična, hemija besprekorna, rezultati blistavi. A da je bilo samo malo više mladosti, svežine i dubine u rotaciji… Ko zna dokle bi stigli. Jer bilo je više nego očigledno da su ostali “bez gasa” posle nove godine. Mada je i u smiraj sezone Banchi znao da “zabiberi”. Gle čuda, Efesu u play-inu.
Ali život ne voli ravne linije. A ni Banchijeva karijera nikada nije bila takva. U narednih osam meseci došao je novi preokret. Virtus je opet zadesila turbulencija, jedna od onih koje brišu ideje i dugo krojene planove. Sezona je krenula u suprotnom pravcu. Banchi je sve to posmatrao do jednog trenutka.
Ni pokušaji da ga zadrže nisu urodili plodom. Marco Belinelli i Tornike Shengelia su posle poraza od Albe Berlin do kasno u noć pokušavali da ga ubede da ostane i nisu uspeli. I kada je otišao, činilo se da je to još jedna tačka na njegovom haotičnom putu.
A onda je, iznova, dobio šansu karijere. Tamo gde je niko nije očekivao.
U Istanbulu.
Januar.
Početak mandata Luce Banchija u Anadolu Efesu. Prvi utisak? Težak šamar od Asvela u sred Istanbula. U momentu kada je šok terapija trebala da izazove pozitivan efekat. Potom poraz od Parisa, pa onda još jedan od Barcelone. U tom trenutku, skor 10-12.
Anadolu Efes je ličio na sve osim na tim koji ima realne šanse za play-off. O top 6 niko nije ni govorio. “Osmica” na tabeli je delovala kao daleka planina koju je nemoguće osvojiti. Na osam kola do kraja, 12-14. Bez prava na grešku. Nijednu.
A onda dva puta Beograd. Jednom Minhen. I pet puta Istanbul. Pet puta domaći parket. U zbiru, osam vezanih pobeda dovoljnih za visok let do šeste pozicije i karte za OAKA-u.
Tamo? Sve smo videli.
Sada sledi Istanbul. Puta dva. U sredu. Pa opet u petak.
Za prvi Final Four u trenerskoj karijeri Luce Banchija. Za veliku nagradu. Za sve ono što je gradio, živeo i nosio na leđima. Još od Livorna, Montepaschija i silnih izleta po Evropi. Za sve one godine kada su mu zatvarali vrata i kada je morao da traži prečice. Za karijeru koja je mogla i morala biti puno bolja. Jer u prethodne tri godine, italijanski stručnjak je pokazao da mu je mesto među evropskom trenerskom elitom. I da mu je verovatno tamo bilo i mesto svih prethodnih godina.
Trebalo je samo neko da veruje u njega. Da mu pruži jednu pravu šansu i pravo na grešku.
A ono što je uradio sa ovim Efesom jeste mađioničarsko delo. Tim koji je početkom februara bio otpisan iz svake ozbiljne košarkaške priče, Banchi je doveo do toga da pred domaćom publikom igra za Final Four. I to ne kao autsajder, već kao ravnopravan rival. Bez da iko može racionalno objasniti — kako???
Ali trik i jeste u tome. I suština briljantnog mađioničarskog trika nije samo da izazove nevericu, već da publiku ostavi s jednim jedinim pitanjem: „Kako je to, dođavola, uspeo?“
Luca Banchi nije promenio ništa epohalno u igri svog tima. Nije uveo neki revolucionarni sistem i nije menjao previše onoga što je postavio njegov prethodnik. Ipak, njegov Anadolu Efes – to nije onaj isti tim sa početka sezone.
Vincent Poirier danas izgleda kao igrač za dva miliona evra. Deluje kao gorostas pod obručima, kao nepremostiva prepreka. A do juče? Njegovo ime se u razgovorima najčešće provlačilo uz pitanje: „Zar zaista nisu mogli pametnije da potroše taj novac?“
PJ Dozier je u Partizanu prošao sve moguće faze kritike. I opravdane, ali i oni druge, te je u Efesu dočekan sa ogromnom dozom skepse. Bar ako pitate ovu našu regionalnu publiku. A tek autora ovih redova… A onda taj isti Dozier sa pozicije primarnog organizatora i ball handlera organizuje sve dobro za svoj tim u četvrtoj četvrtini druge utakmice protiv Panathinaikosa. A usput je hladnokrvno i pogodio par ekstremno bitnih šuteva.
Dva dana ranije, Derek Willis je igrao utakmicu sezone. Možda i karijere. Nakon što je više od godinu dana bio nevidljiv. A Shane Larkin? U svojoj najboljoj verziji. Onaj isti Larkin koji je uz Vasilija Micića doneo dve evroligaške titule u plavi deo Istanbula. Vratio se baš kada je bilo najpotrebnije.
Ako ne idemo strogo u taktiku i sitne detalje, laički gledano, Anadolu Efes i dalje igra isto. Napada isto. Brani se isto. Ali Efes pod Banchijem izgleda drugačije. Izgleda odlučnije. Izgleda hrabrije. Više veruje.
Jer nakon onakvog poraza u prvoj utakmici i konstantnog dvocifrenog minusa tri četvrtine i onakve trojke Kostasa Sloukasa uz zvuk sirene… Iz takvog minusa i ponora (psihičkog, ne rezultatskog) ne mogu da se vrate oni čiji je jedini plus kvalitet. Potrebno je ipak malo više od toga. Nešto što se ne trenira. Ono nešto što je Luca instalirao. Taj njegov dodatak i njegov košarkaški dodir. Njegov pečat!
I posao nije gotov, niti će biti lak. Jer šampion dolazi u Istanbul po ono za šta veruje da mu je oteto. Sa čovekom koji od svih trenera na svetu najbolje zna kako Anadolu Efes diše. Ali Banchi, ma koliko delovao nenametljivo i skromno, nije naivan. Ako je Ataman mislio da će ga uvući u svoj ring, onda je pogrešio. Jer Banchi je znao da sa samo jednim odgovorom na konferenciji za medije, komentarom o tome što su trenirali u Pireju, može učiniti da se cela sala postidi. I to je već bila mala pobeda.
Za onu veliku, moraće još da sačeka.
A ako se desi, postavićemo svi sebi isto pitanje: „Kako je dovraga Anadolu Efes uspeo da izbaci ovaj Panathinaikos? Ovog Atamana, ovog Nunna i ovog Sloukasa?“
I dok dokučimo odgovor i otreznimo se, možda Banchi spremi neku smicalicu i za Abu Dhabi.
