Srbija je u subotu veče eliminisana od Finske u osmini finala EuroBasketa rezultatom 92-86 iako je važila za apsolutnog favorita.
Deja vu.
To je valjda najbolji opis svega viđenog sinoć u Rigi. Kao da smo pre tri godine gledali identičnu utakmicu. I tada je Srbija po kladionicama bila favorit pre meča za dvocifren broj poena. I tada su „Orlovi“ pre turnira bili apsolutni kandidat broj jedan za zlatnu medalju, a i tada se završilo kao i sada. Šokantnom eliminacijom u osmini finala EuroBasketa. Očajna odbrana, više od 90 primljenih poena i loša energija čitavim tokom meča. Finska nije zvučno ime kao Italija, ali do trijumfa nad Srbijom je došla na gotovo identičan način.
Kada se podvuče crta, ovo nije i ovo ne sme da bude „samo još jedan poraz“. Ovo je najveći rezultatski debakl košarkaške reprezentacije u 21. veku. I neka pouka mora se izvuče i neka lekcija mora da se nauči.
Taj epitet DEBAKL je do sada krasio generaciju koja je 2005. godine u Novom Sadu eliminisana u osmini finala od Francuske. Ruku na srce, Francuska je ipak košarkaško ime, bez obzira gde se igra protiv njih i u kakvom rosteru nastupaju. Srbija je na ovogodišnji EuroBasket došla kao jedan od najvećih favorita u istoriji nekog EuroBasketa u 21. veku. To nije mišljenje samo autora ovog teksta, to je mišljenje i svih relevantnih košarkaških stručnjaka Starog kontinenta, a i samih bukmejkera kojima je posao da se bave takvom vrstom matematike.
I Srbija je ispala od Finske.
Tim Svetislava Pešića je sa pravom imao status koji je imao pre početka EuroBasketa. Dovoljno je da imate Nikolu Jokića, pa da budete u najužem krugu kandidata za zlatnu medalju. A kada se na Jokića nadoveže još nekoliko NBA igrača i sijaset onih koji ne samo da igraju u Evroligi, nego su svoje klubove nosili i do pehara, onda je jasno zašto ste prvi favorit. Povreda Bogdana Bogdanovića je bez dileme umanjila procentualne šanse, ali ni u najcrnjim snovima niko nije mogao predvideti ili očekivati eliminaciju od Finske.
Samim time, nalaziti opravdanja nakon takvog debakla bi bilo suvišno, nekorektno, a i neprofesionalno.
Uzmi bonus! Finska ima Laurija Markkanena koji je superstar Utah Jazza, ali Srbiju nije pobedio Markkanen sam. Pobedili su je Mikael Jantunen, Elias Valtonen, Sasu Salin, Miro Little i Mikka Muurinen. Ako za Jantunena možemo reći da je ipak stekao neko evroligaško ime, on i dalje kotira u javnosti (a i po platnom razredu) kao slabiji krilni centar od Filipa Petruševa ili Nikole Jovića.
Šta onda da kažemo za sve ostale? Valtonen je ispao iz Endesa lige sa Granadom, Salin je nakon katastrofalne sezone u Tenerifeu otišao u Cluj/Napocu, a pošto ni tamo nije opravdao očekivanja usledila je selidba u drugu ligu Španije gde će nositi dres Estudiantesa. Little igra koledž na Santa Barbari, a Muurinen nije stigao ni do tog nivoa. On je još srednjoškolac i profesionalnu košarku vidi svega par puta godišnje kada obuče dres Finske. Opet, taj Muurinen je na terenu izgledao kao prava napast za naše visoke igrače. Ako ništa, pokazao je veću energiju nego verovatno cela unutrašnja linija Srbije zajedno. Složićemo se svi da mu je ponašanje blago rečeno upitno, ali u obrnutoj situaciji bi verovatno pričali o „sportskoj drskosti“. Onoj koja je očigledno nedostajala Srbiji sinoć.
Salin i Valtonen su kombinovano ubacili pet trojki. Little je dodao tri. Ako se može pronaći neko opravdanje za odbranu na Littleu, jer se radi o igraču koji je znao promašivati u serijama u dresu Finske, onda šta tek reći za odbranu na Salinu i Valtonenu? Obojica su karijeru izgradili na šutu sa distance, a protiv Srbije su dobijali pozicije „kao na tacni“. Valtonen je promašio prvih par šuteva, a naša reprezentacija ga je nakon toga branila kao da prvi put čuje za njega i kao da misli da će promašiti i sve što „ispali“ ka košu i u nastavku. Toliko je prostora imao. Naravno, Valtonen je sve to kaznio, baš kao i Salin u drugom poluvremenu.
Nakon poraza od Finske, na meti javnosti su se našli otprilike svi. Najviše selektor Svetislav Pešić, a potom i mnogi igrači.
Fakat je da nije netačno reći kako je Vasilije Micić odigrao izuzetno loš turnir. Za nekoga ko je letos bio „najveća zvezda prelaznog roka Evrolige“, očekivalo se makar da ne bude „štetan“ na parketu ako već nije mogao praviti prepoznatljivu razliku u korist svog tima. Micićeve minute su zaista bile teške za gledati. Ko se iole razume u košarku, onda za njega može i pronaći opravdanje. U protekle dve godine u NBA ligi gotovo da ništa nije odigrao (makar ne u kontinuitetu), a mučile su ga i povrede. I najvećem košarkaškom laiku je jasno da Micić nije u formi i da je nemoguće čarobnim štapićem učiniti da preko noći zaliči na onog igrača koji je doneo dve Evrolige Anadolu Efesu. Pešić se „kockao“ na to da bi novi superstar Hapoel Tel Aviva mogao napredovati kako vreme prolazi i zapravo biti koristan na parketu u nokaut fazi, ali to se nije desilo. Iako je iz meča u meč izgledao sve bolje i bolje, makar na momente. To je i dalje bilo nedovoljno i protiv odbrane Finske, koja je među najgorima na EuroBasketu do sada.
Marko Gudurić je opet izgledao loše. Svega 1/8 iz igre, iako je jedina pogođena trojka došla u važnom trenutku. Međutim, ispodprosečne partije Gudurića za Srbiju na velikim takmičenjima su postala redovna pojava. S druge strane, svi mi smo gledali tog istog Gudurića kako u dresu Fenerbahcea nosi istanbulski klub kroz čitavu sezonu. Prvo do velikih pobeda u regularnom delu, potom do “metle” Parisu u četvrtfinalu, a onda i do titule u Abu Dhabiju. Kako je moguće da taj isti Gudurić postane neki drugi Gudurić u nacionalnom dresu? U čemu je problem? Da li u ulozi, odgovornosti ili nešto treće? To je verovatno pitanje za Košarkaški savez Srbije, selektora i stručni štab.
I u slučaju Micića, i u slučaju Gudurića bi bilo nekorektno prebacivati im bilo šta i crtati im metu oslovljavajući ih glavnim krivcima za neuspeh, ili nešto još gore od toga.
Micić je igrao na Svetskom prvenstvu 2019. godine nakon smrti majke. Gudurić je tu svako leto. Bez obzira na okolnosti, bez obzira na uslove. Uvek se odazvao i uvek je bio tu. To samo govori da njihova volja i posvećenost niti jednog trenutka nije bila sporna i to treba ceniti. Miciću verovatno niko ne bi zamerio da je odabrao da iskoristi ovo leto da se skroz spremi za novu evroligašku sezonu nakon što je u njega uložen neviđeno visok novac za evropske standarde. Hteo je da pomogne, ali nivo nije bio dovoljan. Opet, stručni štab je to mogao (ili morao) da proceni na pripremama i da možda u dogovoru sa njim šansu da Nikoli Topiću ili da se pronađe neka alternativa. To uostalom i jeste posao stručnog štaba. Da donese (ispravnu) odluku i da snosi odgovornost za nju. Lako je biti general posle bitke, ali i u interesu Srbije i u interesu Micića je verovatno bilo da preskoči ovu reprezentativnu akciju.
Istini za volju, Gudurić i Micić nisu jedina dva igrača koja nisu opravdala očekivanja javnosti. Nikola Milutinov u minutama koje je dobio nije ličio ni na bledu senku onog igrača iz Olympiacosa, a “kruna svega” je ono promašeno zakucavanje u situaciji kada oko njega nije bilo niti jednog defanzivca. Ne viđa se često da čoveka od 212cm izblokira obruč. Filip Petrušev je takođe igrao sa mnogo oscilacija, a njegove defanzivne mane su došle do izražaja i na ovom turniru. Problem je što se protiv Finske nije pojavio ni ofanzivno gde se od njega očekuje da isporuči. Uz to, moraće dosta da radi na kontrolisanju emocija u budućnosti jer ono protiv Portugala je bila nedovoljna opomena.
Za kraj, koja reč o selektoru Pešiću.
Verovatno bi najlakše bilo svaliti svu krivicu sada na njega. Pričamo o čoveku koji je ovoj državi doneo dva zlata sa velikih takmičenja i još dve medalje u prethodne dve godine. To se ne sme zaboraviti i to se mora poštovati.
Opet, ako je dobijao najveće pohvale nakon Manile i Pariza, onda treba biti pošten i reći da je sada zaslužio velike kritike. A od kritike niko ne sme biti pošteđen, bez obzira na prethodne zasluge.
Kruna njegovog mandata je trebalo da bude evropsko zlato u Rigi. Svi preduslovi su za to bili ispunjeni. Najbolji košarkaš na planeti je bio tu, imali smo daleko najbolji, najširi i najkompletniji roster od svih reprezentacija na turniru. Povreda Bogdanovića jeste važan faktor, međutim niti jedna reprezentacija na ovom turniru nije prošla „neokrznuta“ na ovaj ili onaj način. Francuska je stigla bez pola tima, a u grupnoj fazi se povredio i najbolji centar (Alex Sarr). Litvanija gotovo identična priča, samo su oni ostali bez Rokasa Jokubaitisa koji je za ovu selekciju bio podjednako važan, ako ne i važniji od Bogdanovića za Srbiju. Nemačka je došla bez tri bitna igrača, a usput ostala i bez Johannesa Voigtmanna. Slovenija bez gotovo čitave startne petorke, itd. itd…
I bez Bogdanovića, ova Srbija nije smela “ni da se oznoji protiv Finske”, a realno ni da strepi od ovakve Francuske u eventualnom četvrtfinalu. Na kraju, mi putujemo kući, a Finci su ti koji čekaju rasplet meča Gruzija-Francuska da vide ime narednog rivala na EuroBasketu.
Pešić je na ovom turniru promašio apsolutno sve. Od izbora putnika za Rigu, preko prilagođavanja i raspodele novih uloga nakon povrede Bogdanovića, do nemogućnosti da se kreira atmosfera i hemija u svlačionici koja je postojala na nekim prethodnim turnirima. To ne znači da je bilo sukoba, ili da se nešto loše dogodilo na relaciji igrači-selektor, ali je činjenica da govor tela nije bio onakav kao pre 12 ili 24 meseca. Nervoza je bila prisutna i očigledno nismo uspeli da se izborimo sa epitetom najvećeg favorita turnira. Kada se u tom segmentu podbaci, apsolutna odgovornost je na selektoru. Bez obzira kako se on zove.
Ne samo da Pešić nije psihički uspeo da pripremi ekipu, nego je podbacio i taktički.
Na press konferenciji posle Finske, selektor je istakao kako je priprema utakmice bila dobra. Uz svo dužno poštovanje selektoru, ali ukoliko Valtonen i Salin dobiju sedam otvorenih pogleda ka košu (a radi se o profilisanim šuterima) sa distance, ukoliko naš najslabiji defanzivac u unutrašnjoj liniji (Petrušev) čuva daleko najboljeg igrača Finske (Markkanen) pa mu ovaj zbog manjka koncentracije „spakuje“ prvo 2+1, pa onda i 3+1 već u prvoj četvrtini, ukoliko meč završimo SA 36 ŠUTNUTIH TROJKI NASPRAM 19 DVOJKI (?!?) jer nas protivnik punjenjem reketa i silnim udvajanjima tera da izbacujemo loptu vani, a mi nemamo nikakvo prilagođavanje ili odgovor na to 40 minuta, ukoliko protivnik insistira da napada Jokića u mismatchu kako bi usput i napravio ogromnu visinsku prednost u reketu (dosta ofanzivnih skokova Finske uhvaćenih baš na ovaj način), itd. itd… Ukoliko na još mnogo ovakvih stvari nemamo pravo rešenje, onda postoje dva odgovora.
Ili priprema utakmice nije bila baš toliko dobra (blago rečeno) ili igrači nisu ispoštovali dogovor iz svlačionice. Šta god da je u pitanju, uvek je najodgovorniji glavni trener.
Tu je svakako bilo još dosta nelogičnih stvari. Aleksa Avramović je odigrao izvanrednu prvu četvrtinu ubacivši dve trojke. U drugom poluvremenu ga gotovo uopšte nismo videli. Vanja Marinković je na teren prvi put kročio u četvrtoj četvrtini. U situaciji kad šut za tri poena protivnika funkcioniše besprekorno, očekivalo bi se da naša dva najbolja defanzivca na perimetru budu mnogo više vremena na parketu. Tim više što je Avramović bio jedan od retkih uz Jovića i Jokića koji je i ofanzivno bio produktivan i raspoložen na startu meča.
Na kraju dana, to je što je.
Kada primiš 92 poena od Finske koja je ubacila svega 61 poen Nemačkoj, odnosno 78 Litvaniji, i ne zaslužuješ mesto u četvrtfinalu EuroBasketa. Jer ako je potrebno „brojati“ preko 95 poena da bi izbacio tim koji nose igrače koji nastupaju u srednjoj školi, na koledžu, drugoj ligi Španije i u klubovima četvrtog razreda evropske košarke (uz ekstra kvalitet koji nose Markkanen i Jantunen), onda nešto tu debelo ne štima. Sa svojim defanzivnim potencijalom, Srbija je morala da „uguši“ ovaj napad Finske na isti način kao što su to uradili renomirani protivnici iz grupe B i u tom slučaju bi i uz sve manjkavosti u napadu postignutih 86 poena bilo više nego dovoljno za prolaz dalje.
Verovatno se postavlja i pitanje šta dalje?
Slede kvalifikacije za Svetsko prvenstvo koje neće biti nimalo jednostavne i u koje će Srbija gotovo sigurno da uđe sa novim selektorom.
Drugi mandat Svetislava Pešića na klupi reprezentacije Srbije neće ostati upamćen i zabeležen kao uspešan.
Za neku drugu reprezentaciju, dve medalje sa četiri velika takmičenja bi se podrazumevalo kao izvanredan rezultat. Ali ne i za Srbiju. Ne za reprezentaciju koja je na tri od ta četiri turnira imala najboljeg košarkaša sveta okruženim NBA igračima i nekim fenomenalnim pojedincima iz Evrolige.
Takva reprezentacija je na EuroBasket došla dva puta kao ultimativni favorit za zlatnu medalju. I po tom shvatanju, sve osim zlatne medalje ne bi bilo ispunjenje očekivanog, a bilo kakva medalja bi bila utešna nagrada. U praksi, ne samo da medalje videli nismo, nego smo doživeli šokove od Italije i Finske. U osmini finala.
Finale Svetskog prvenstva iz Manile ostaje kao najbolji Pešićev rezultat u ovom mandatu i jedini od četiri turnira za koji zaslužuje apsolutne pohvale. Igrali smo bez Jokića i malo ko je očekivao medalju. Opet, ne treba do kraja smetnuti s uma da je u Manili put do četvrtfinala vodio preko Portorika i Dominikanske Republike gde bi verovatno pobedili i da je bilo koji čitalac ovih redova sedeo na klupi, a da smo svejedno uspeli opet da izgubimo od Italije iako smo bili favoriti. Srećom po nas, Litvanija je šokirala Sjedinjene Američke Države i tako ih poslala upravo „Azurima“, pa smo taj poklon iskoristili da eliminišemo te iste Litvance, a onda odigramo jedan od dva najbolja meča u Pešićevom mandatu protiv Kanade. Tada je slavu poneo Avramović i njegova odbrana na Shai Gilgeous-Alexanderu. Kruna nije došla u vidu zlata jer nas je savladala Nemačka.
Drugi najbolji meč, Srbija je odigrala protiv Sjedinjenih Američkih Država u polufinalu Olimpijskih igara. I tu smo do četvrtfinala stigli preko slabašnog Portorika i Južnog Sudana, da bi onda protiv Australije bili u minusu većem od 20 poena u prvom poluvremenu iako smo važili za ogromne favorite. Srećom, tu smo napravili preokret i na kraju se okitili medaljom što je bio realan domet, a i maksimum kada naletite na SAD u toj fazi turnira. Bronza iz Pariza se svakako ne može okarakterisati kao nekim spektakularnim dostignućem jer smo na turnir i došli kao jedan od tri najveća favorita.
Sve u svemu, premalo.
Sa ovom generacijom, sa ovakvim Jokićem i sa ovim imenima, baš premalo.
Ako već moramo da poredimo, Aleksandar Đorđević je sa mnogo manje talenta na raspolaganju doneo tri srebrne medalje sa pet turnira. I nikada nije ispao pre četvrtfinala. Sa generacijom koja još uvek nije imala ovog „prime time“ Jokića.
A što se tiče svih nas koji volimo ovu reprezentaciju, moraćemo na novo zlato da čekamo još neko vreme. Međutim, pitanje je hoće li se uopšte ovakva šansa opet ukazati. Protraćili smo jeftino i naivno dva EuroBasketa gde smo bili veliki favoriti i teško ćemo na turnir ponovo doći u takvoj situaciji.
Kada se sledeći put bude održalo ovo takmičenje, Bogdanović će imati 37, Micić 35, a Avramović, Gudurić, Milutinov i Jokić 34 godine. Da li klinci koji nadolaze u vidu Topića, Đurišića i Vukčevića mogu da iznesu to, uz pomoć Jovića, Petruševa i nekih drugih, veliko je pitanje.
Sve u svemu, Rigu nećemo pamtiti po dobrom.
Blago rečeno.
