“Partizan je izgubio (od) Željka – ovo je najteži poraz u istoriji kluba. Nije se smeo dozvoliti ovakav ishod” – reči su bile Aleksandra Đorđevića neposredno nakon što je postalo jasno da se legendarni trener neće vratiti na klupu beogradskih crno-belih. I bio je precizan podjednako kao i 1992. godine kada je u Istanbulu “ispalio” šut za najveću pobedu u istoriji Partizana.
Od tog aprilskog dana 1992. prošle su 33 godine. U tom periodu Željko Obradović je uspeo devet puta da se popne na krov Evrope sa pet različitih klubova (Partizan, Joventut, Real Madrid, Panathinaikos i Fenerbahce). Pored toga je kao selektor Jugoslavije osvojio i Svetsko prvenstvo, kao i EuroBasket, a okitio se i srebrom na Olimpijskim igrama u Atlanti. I ako bi krenuli da nabrajamo sve trofeje i uspehe koje je Obradović ostvario u karijeri…
Dovoljno je samo reći da pet titula šampiona Evrope u klupskoj košarci osim njega nije ostvario niko nikad. Karijeru Željka Obradovića biće izuzetno teško, verovatno i nemoguće ponoviti na Starom kontinentu. Mnogi navijači Partizana su maštali godinama da se legendarni trener vrati kući i da poslednji pečat u karijeri udari upravo tamo gde je ona i počela. To bi bio filmski završetak. U sezoni 2022/23, “Parni valjak” je bio udaljen svega tri trijumfa od evroligaške titule. Tada se nije desilo, ali probudilo je veru da Partizan zaista sa Željkom Obradovićem na čelu može stići u predvorje evroligaškog raja.
Ne da se takva sezona nije ponovila, nego tri godine kasnije Obradović odlazi iz svog Partizana tako što je podneo ostavku. Prvi put nakon 34 godine karijere napušta jedan klub u toku sezone. Takav epilog i kraj zajedničkog puta između njega i voljenog mu kluba niko nije mogao da zamisli. Čak i onda kada je par sedmica pre finalnog kraja sve slutilo da će tako nešto da se dogodi…
Uzmi bonus! Izgubljeno poverenje u igrače
Glavni razlog odlaska Željka Obradovića iz Partizana je to što nije verovao da može promeniti stvari sa ovim igračima koje je imao na raspolaganju. S obzirom da je upravo on imao završnu reč kod svakog potpisa, nema sumnje da određena krivica leži i na njemu. Jer su ga “izdali” isti oni koje je sam izabrao. Može se polemisati o tome na kojem mestu su svi ti igrači bili na listi želja i da li su bili iznuđena rešenja ili ne, ali amin je davao sam Obradović.
Međutim, postavlja se pitanje kako je uopšte došlo do toga i takve vrste nepoverenja? Na startu sezone Partizan je ostvario tri pobede iz uvodnih pet kola Evrolige. Ali od trenutka povrede Carlika Jonesa, svi problemi su počeli da izlaze na površinu. Prvo oni na terenu, a onda i oni van njega. Prethodne sezone, Partizan je startovao sa 2-8 i tada je trener Obradović bio izričit da neće odustati i da je on “poslednja osoba koja misli” da je sezona gotova nakon 10 kola i da povratka nema. U naredna tri kola crno-beli su imali izuzetno težak raspored. Gostovali su Crvenoj zvezdi, a potom su dočekali Olympiacos i Panathinaikos. Ostvarili su tri trijumfa i veoma brzo su preokrenuli stvari, te u jednom trenutku bili i u play-off zoni.
Sada na 4-9, u situaciji kada Partizan u narednih pet kola igra četiri puta na svom terenu i to protiv Bayerna, Crvene zvezde, Virtusa i Maccabi Tel Aviva, uz gostovanje Zalgirisu, Obradović nije verovao da može preokrenuti stvari. Do koje mere je bio narušen odnos sa igračima i koliko je sve to loše bilo, najbolje opisuje njegov izraz lica u Atini u trenucima kada Panathinaikos pravi 25-0 seriju, dok igrači u crno-belom dresu sve to posmatraju bez ikakve preterane emocije. U tom trenutku, Obradović je znao da broji poslednje minute na klupi Partizana i da će mu gostovanje u dvorani koja mu je donela toliko radosti, doneti jedan od najtužnijih momenata u karijeri.
Zeljko Obradovic in disbelief.
— Basketball Sphere (@BSphere_) November 25, 2025
A complete collapse by Partizan at OAKA against Panathinaikos in the second half. pic.twitter.com/EDc6ICltAk
Jedna od najvećih misterija u celoj priči je razlog zašto je “puklo” na relaciji Obradović-igrači, ali i kako je do toga došlo. U periodu provedenom u Partizanu, mnogi su u više navrata isticali da ovo nije isti onaj Obradović od pre deset ili dvadeset godina. Da više nije toliko strog, da je mnogo mirniji i da ima mnogo “prijateljskiji” odnos sa igračima i da je dosta popustljiviji. Uostalom, i sam Nick Calathes je nedavno izjavio da bi pre 15 godina Obradović neke igrače gađao tablom na treningu ili bi ih uhvatio za uho da je video ono što sad gleda.
Ne zna se na šta je Calathes konkretno mislio, ali na kraju dana nije previše ni bitno. Očigledno je da Obradovićeve zamisli igrači nisu sprovodili na parketu. Ako kažemo da su zahtevi bili komplikovani, onda bi to bila laž. Sam Obradović je prošle sezone podelio anegdotu da ga je Sarunas Jasikevicius pitao zašto ne igra komplikovane, nego proste napade. Igra Partizana zaista jeste bila maksimalno pojednostavljena u napadu, tako da taj argument ne može da prođe.
Znači ako problem nije ponašanje Obradovića prema njima, kao ni komplikovani setovi u napadu i odbrani, šta je još moglo poći po zlu? Ili još bolje pitanje, šta je moglo poći po zlu u proteklih mesec dana jer tokom oktobra igrači Partizana nisu “pokazivali” u odbrani sve ono što smo videli u duelima protiv Asvela, Fenerbahcea i Panathinaikosa. Čak i u porazima od Barcelone i Olympiacosa, Partizan je većim delom meča izgledao disciplinovano i sa jasnom idejom. Pristup nije mogao niko da im zameri. Ali od četvrte četvrtine protiv Monaca, pa u naredna tri meča, pojedini igrači crno-belih su izgledali sramotno na terenu.
Niko nikome u košarci neće zameriti kada promaši otvoren šut ili kada iz najbolje namere pogreši na parketu. Ali kada dozvolite protivničkom igraču da vas “probije” u igri 1 na 1 kao da ste čunj, a vi se i ne potrudite da napravite faul… Kada u odbrani od picka ispadate na način na koji ne ispadaju ni igrači u juniorskoj košarci… Kada nemate želju da se bacite za ničiju loptu ili da se “potučete” za skok… I kada gubite lopte u napadu na način koji se ne viđa ni u kadetima, onda to već nije stvar taktike. Kada tako nešto vidite kod jednog ili dva igrača, lek možda i može da se pronađe. Ali kada pola tima izgleda tako, onda je na snazi “tihi” ili “otvoreni” bojkot. I toga je i Obradović bio više nego svestan.
Odgovor na pitanje šta je poniklo igrače Partizana na takvo “ponašanje” na terenu verovatno nikad i ni od koga nećemo saznati. Sama činjenica da navijači Partizana iz meča u meč pune Arenu i daju im podršku, kao i da mnogi od njih prevale stotine i stotine kilometara da bi ih gledali i bodrili, ne daje igračima za pravo da pokažu ono što su pokazali u Villeurbanneu, Beogradu ili Atini. To je nepoštovanje ljudi koji odvajaju pozamašnu svotu novca i nisu zaslužili da gledaju svoje “ljubimce” kako puštaju protivničke igrači da ih obilaze i polažu loptu u koš.
Bez obzira zbog čega to rade i s kim imaju probleme. Da li direkno sa trenerom, da li sa stručnim štabom, da li jedni između drugih… Šta god je uzrok da jedan igrač u Partizanu ili Crvenoj zvezdi ili bilo kojem drugom klubu sa takvim armijama navijača odanih do koske dozvoli sebi da ima nonšalantan pristup koji dovodi do poraza, taj igrač ne zaslužuje da nosi dres tog kluba.
Obradović to nije uspeo da im objasni. Štaviše, postao je persona non grata u svlačionici Partizana zbog toga. Mnogo puta je ponavljao iznova i iznova sve to. Čudio se kako je moguće da igrači ne vide koliko navijačima znači dobar rezultat i pobede… Ali ono što tek nisu videli, to je koliko Željko Obradović znači navijačima Partizana. Kada su shvatili, bilo je prekasno. Jer da su shvatili malo ranije, do svega ovoga ne bi ni došlo. I sada mogu samo da se nadaju da neće trpeti posledice ili sankcije zbog toga. Bilo o onim finansijskim, karijernim ili nekim trećim. Jer neće biti prijatno imati u CV-u da ste bili deo tima od kojeg je Željko Obradović digao ruke.
Odgovornost uprave kluba na čelu sa predsednikom Ostojom Mijailovićem
Kada Željko Obradović nakon 34 godine trenerske karijere i svega ostvarenog u istoj da otkaz prvi put u životu, nemoguće je ne postaviti pitanje odgovornosti i prvog čoveka kluba Ostoje Mijailovića. Ovo bi bilo rezonsko pitanje i da se radi o nekom Anadolu Efesu, Olympiacosu ili Real Madridu. Obradović je takva veličina u svetu evropske košarke, da je nemoguće ne pitati predsednika kluba kako je dozvolio da do toga tođe.
A kada se u obzir uzme da je ostavku podneo u svom Partizanu, onda to dobija mnogo više na težini, te odgovornosti ljudi koji vode klub i koji su dozvolili da do toga dođe.
Neko će reći da nije u ingerenciji predsednika bilo kojeg kluba da se lično bavi dešavanjima u svlačionici i slično. To jeste tačno, ali to ne znači da apsolutno ne treba da ga zanima šta se u toj istoj svlačionici dešava. Svako ko ima iskustva rada u ozbiljnim firmama i kompanijama zna da prvi čovek bilo kojeg ozbiljnog sistema je involiran u sve bitno i mora da zna sve. I mora da reaguje kad za tim postoji potreba. To ne znači da treba 24/7 da bude uključen u rad svakog sektora. Zbog toga postoje direktori, šefovi timova, ljudi od poverenja… Ali kada u njihovom sektoru “zaškripi” na ovaj ili onaj način, prvi čovek te organizacije mora biti svestan toga. I gotovo uvek jeste.
U slučaju Partizana, to vredi ne duplo, nego petostruko. Iz mnogo razloga… Prvo, sam predsednik kluba Mijailović je u više navrata isticao svoje zasluge u uspesima crno-belih. Slušajući njegove javne nastupe svih prethodnih godina, utisak je bio takav da on sebe vidi podjednako zaslužnim kao Obradović za sve dobro što se dešavalo oko Partizana. Čak i da to jeste tako i čak i da je zaslužniji više nego i sam Obradović (što je samo po sebi neverovatno i napisati, a kamoli izgovoriti), mnogo mudrije bi bilo ponekad to prećutati. Jer ako sebi pripisujete zasluge onda kada tim pobeđuje, pravi dobar rezultat i osvaja trofeje, onda će neko postaviti pitanje “kako to da sada to ne važi kada ekipa gubi i izgleda loše“?
Druga važna stvar svima jasna je da uloga Obradovića u Partizanu nije bila samo trenerska. Da jeste, ovaj period bi se pregurao mnogo lakše i uz mnogo manje stresa. Obradović je neko ko je bio doslovno heroj velikog broja navijača. Neko ko se vratio u trenutku kada je beogradski klub bio na ivici ponora. Mnogi zaboravljaju da je Partizan sezonu 2020/21 okončao na sedmom mestu ABA lige i da nije izborio ni Evrokup na terenu. Zbog korone nije bilo posete, finansije su doživele udarac, a sam Mijailović je u nekoliko navrata istakao da bi verovatno otišao da Obradović nije odlučio da se vrati.
U prevodu, nakon tri i po godine upravljanja klubom, Mijailović je razmišljao da ode jer nije znao kako dalje… Povratkom Željka Obradovića, sve se preokrenulo za 180 stepeni. Stvorila se neviđena euforija. Navijači ne da nisu pitali koliko koštaju ulaznice, nego su plaćali nenormalne cifre da gledaju “Partizan Željka Obradovića”. I svima koji navijaju za taj klub, jasno je “ko je prodavao” karte i zbog koga se odvajao silni novac. Jer klub možda jeste veliki, ali mora da ima neku ličnost i nekoga oko koga će se svi okupiti. Nije dovoljan samo novac. Upravo to razlikuje “one prave” od “veštačkih klubova”. Mora da postoji emocija, a takvu emociju je moguće proizvesti samo onda kada navijači poistovete nekoga sa klubom.
Takvu uloga je nekada imao Duško Vujošević, a takvu ulogu je sada imao Željko Obradović. Takvu veličinu ima i Aleksandar Đorđević. Tako navijači Partizana doživljavaju Novicu Veličkovića, Sašu Pavlovića i brojne druge legende koji su na ovaj ili onaj način u očima navijača sinonim za taj isti klub. Dostojni predstavnici njega i njegove istorije. Neki stariji će pomenuti i Dragana Kićanovića u prvom redu. Činjenica je da niko nije veći od kluba, ali upravo oni jesu klub. Oni koji su ga gradili i zbog kojih KK Partizan jeste to što jeste. Ne zbog stranaca koji tu dođu na jednu ili dve sezone, ne zbog funkcionera, i ne zbog takmičenja u kojem nastupa, niti zbog budžeta koji ima.
Partizan je uvek bio i uvek će biti više od toga. I to shvataju navijači i zato i na 4-9 posle dve slabe sezone u Evroligi Obradović doživi hiljade i hiljade ljudi na aerodromu koji ne mogu da “svare” da jedna takva veličina ode iz kluba, a da ostanu svi oni koji Partizan niti doživljavaju kao Željko Obradović, niti mogu da ga reprezentuju na približno sličan način kao što je to on radio. I potpuno je nejasno kako to nije bilo jasno prvom čoveku kluba. Jer da jeste, on bi učinio sve što može da ga zadrži.
Istina je da je Mijailović javno molio Obradovića da promeni svoje mišljenje, da povuče ostavku i da se predomisli.
Ali istina je isto tako da svako ko iole malo bolje poznaje trenera Obradovića, zna koliko su mu važni principi i koliko preko njih ne prelazi. To nije ni “javna tajna”, to zna svako. U Atini, Istanbulu, pa i u Bangladešu ako postoje ljubitelji košarke tamo. Jer tamo gde se ozbiljno prati evropska košarka, svi znaju kako je “prekrižio” Vassilisa Spanoulisa i još neke igrače kada su ga “izdali” sa ljudske strane. Možemo da diskutujemo o tome da li je taj način ophođenja ispravan ili ne, ali to ovde nije tema. Poenta je da kada Obradović nešto odluči, da tu povratka nema šta god da je odluka. Niti predomišljanja. I to je znao i Mijailović, kao i svaki navijač crno-belog kluba koji je mogao da skloni emociju po strani i veru da će se legendarni stručnjak predomisliti.
Uostalom, sam Mijailović je ekspresno napisao poruku zahvalnosti treneru Obradoviću zbog preuzete odgovornosti i odluke da se povuče stavivši čast iznad svega. Da li zbog toga što je i sam znao da do preokreta neće doći ili zbog nečeg drugog, potpuno je nebitno. Sve što se događalo u narednim danima je samo primer jako lošeg menadžerisanja kriznih situacija.
Obradovića nije trebalo moliti da se predomisli. Trebalo mu je pomoći da povrati svlačionicu na vreme. I odreagovati kada je prostora za reakciju bilo. Konkretno, posle utakmice u Villeurbanneu. Da je “puklo” na relaciji Obradović-igrači do te mere da povratka gotovo da i nema, moralo je biti svima jasno kada se oglasio Miško Ražnatović. O njemu su podeljena mišljenja u javnosti. Neko ga voli, neko ga ceni, a neko i sve suprotno od toga. Ono što se ne može osporiti, to je da govorimo o daleko najuticajnijem košarkaškom menadžeru u Evropi. Teško je pronaći svlačionicu u Evroligi u kojoj Ražnatović nema bar jednog igrača ili trenera. U prevodu, Miško Ražnatović itekako zna kakvi odnosi vladaju na relaciji igrači-trener “iz prvog reda”.
Ražnatović takođe nije nepromišljen čovek. Kada se u tom trenutku posle Villeurbannea odlučio da pošalje takvu poruku, očigledno je bio uverenja da promene u Partizanu dolaze i da Obradoviću nema spasa. Ko je imalo sposoban da vidi dalje od nosa, mogao je u tom trenutku da sabere dva i dva i predoseti šta se sprema. Autor ovih redova jeste to učinio u svom autorskom podkastu pred utakmicu Partizan-Fenerbahce. Nažalost po “Parni valjak”, mnogi nisu. Posle Atine je već bilo kasno.
Tako da pričati o tome da ljudi unutar kluba nisu znali u kakvim problemima je Obradović sa svojim igračima, dok sve Calathes u medijima ističe da bi u neko prošlo vreme legendarni trener vukao za uho te iste igrače su prosto priče koje ne može da prihvati neko ko ceni svoj intelekt. Svi u klubu su znali da je “puklo”. Jer ako nisu, onda bi trebalo da podnesu ostavku jer nemaju kompetenciju za taj posao. A ako su znali, onda su trebali reagovati. Sa ove distance, deluje da su “pustili da vreme odradi svoje”. Jer Obradović je bio na rubu živčanog sloma posle Villeurbannea, a nakon toga igrači ili odreaguju “žestoko” ili prosto pokažu onu drugu stranu “reakcije”.
I pokazali su je. Protiv Fenerbahcea u Beogradu. A onda i potvrdili u Atini. Odustali su od igranja za Željka Obradovića, a on je odustao od želje da ih trenira dalje.
Kako dalje?
Biće Partizana i posle trenerskog mandata Željka Obradovića. Klub ne može da stane. Nije stao ni kada je otišao Vujošević, ni kada su odlazili mnogi drugi. Neće ni ovoga puta.
Već u četvrtak u Beogradu gostuje Bayern. Utakmica koje se u Partizanu pribojavaju više nego gosti iz Minhena. Reakcija navijača je neminovna. Svi koji smo na bilo koji način involvirani u košarku se nadamo da do nikakvih incidenata neće doći. To nikome nije u interesu i samo može naštetiti klubu. Ali da će biti utakmica visokog rizika, to je nemoguće poreći. Navijači su besni kao nikada pre i teško je zamisliti kako se uopšte mogu umiriti u ovom trenutku.
Verovatno je jedini lek da trener Obradović izađe javno i sam pozove na sveopšte jedinstvo u interesu Partizana. Ali da bi to uradio, onda bi možda morao i da prihvati svu krivicu i sebe postavi kao jedinog odgovornog za situaciju do koje se došlo. A da li je zaista tako?
Kada smo kod obraćanja Željka Obradovića, nejasno je zašto ga do sada nije bilo. U situaciji kada 90% navijača Partizana pruža takvu podršku kakvu pruža, a pri tome uglavnom usmerava negativnu energiju ka rukovodstvu kluba i igračima, očekuje se da dobiju bar neku poruku od čoveka kome se toliko dive i koga toliko poštuju. Bez obzira da li bi u tom obraćanju u potpunosti potvrdio sve izrečeno od strane Ostoje Mijailovića ili ponudio neku drugu priču. Utisak je da ovaj status nikome ne prija.
Jer od predsednika Partizana smo čuli jednu verziju priče. Neki mediji su išli toliko daleko da su pisali kako je Obradović zamolio Mijailovića da podnese ostavku. Treći su pominjali spisak igrača koje želi da prekriži kako bi ostao, četvrti nešto četvrto… I takvih verzija smo pročitali i čuli mali milion ovih dana. Šta je istina u svemu tome? To niko ne može da tvrdi. Ali da bi se spekulacijama stalo na kraj, jedina varijanta je javni istup i obraćanje Obradovića.
Ukoliko do obraćanja ne dođe, samo vreme će pokazati kakvi dani i sedmice predstoje u Partizanu. Serija pobeda u Evroligi bi svakako poboljšala atmosferu u nekoj meri. I lakše bi se prihvatila neminovna budućnost bez Obradovića. Da bi do takve serije došlo, za početak je potrebno izabrati novog trenera. A u ovoj atmosferi i nakon Željka, ko je toliko “hrabar” da se prihvati posla?
“Čaršijom” već neko vreme kruži da je Andrea Trinchieri velika želja uprave. Isti onaj Trinchieri koji je otišao iz Partizana zbog neslaganja sa tom istom upravom i kome je predsednik Mijailović okretao glavu po sopstvenom priznanju. Sada bi taj isti italijanski stručnjak trebalo da skrene Partizanov “Titanic” sa kursa koji nezadrživo ide ka ledenoj santi Atlantskog okeana.
Da li će uopšte doći do angažovanja Trinchierija ili ne, saznaćemo vrlo brzo. Utakmicu protiv Bayerna će voditi Mirko Ocokoljić nakon što je gotovo kompletan stručni štab otišao zajedno sa Obradovićem. Mnogi navijači Partizana su priželjkivali da Trinchieri u nekom trenutku nasledi Obradovića. Ali niko od njih nije hteo da to bude na ovaj i ovakav način. Samim time, nema sumnje da će i u tom pogledu veliki broj navijača biti podeeljen ukoliko započne njegov drugi mandat u Beogradu uskoro.
Bilo kako bilo, Partizan ovo nije smeo da dozvoli. Nije smeo da dozvoli prvo da Obradović samoinicijativno ode i to u trenutku kada ima podršku najvećeg broja navijača. A tek nije smeo da dozvoli da ode u toku sezone i na ovaj način. Samo zbog tog čina odgovornost snose svi oni koji su doveli do njega. I predsednik kluba. I upravni odbor. I igrači. A i sam Obradović.
Međutim, otišao je samo on.
Svi ostali su i dalje tu.
5 komentara
Fantastican text! Mislim da Zeljko nece izaci u javnost niti da smiri niti da kaze njegovu stranu price, bas zbog Patizana i kluba, sto je na zalost velika nepravda prema navijacima koji su mu pruzili podrsku od pocetka do kraja..
Uf, odlicna analiza i tekst.
Ostoja ocito igra za zvezdu i osobu koja ne zeli da vi ni Noleta, a ocito ni Zeljka u Srbiji. Nista nije slucajno. Jos kad sam procitala kako je Ostoja promenio Statut kluba letos..
Srce me boli za Željkom. Nije zasluzio ovo da mu se desi na kraju karijere od svog kluba. Kao kad te dete za srce ujede.
Konačno analiza vredna poštovanja.
Dodao bih samo bezuslovnu odgovornost igrača.
Ljudi koji su dooooobro plaćeni a ne bave se odgovorno svojim poslom, zaslužuju metlu.
Jer, sezona je što rekla Rada Nikolić, “za čast”. Dobar broj ovih igrača je nema. Koji, saznaćemo. Ali kasno.
Ipak, bravo Miroslave!
Svi ostali su i dalje tu. I tu je glavni problem.
Izvaredan i realan tekst,po ljudskoj logici odgovorno tvrdim da je krivica u svim segmentima kluba.Od predsednika pa do Obradovica.Svi su ali apsolutno zakazali a sta je razlog tome za sada je misterija