“Sport postoji da bi makar negde na svetu pravda pobedila”, rečenica koju je rekao Duško Vujošević, a koja je i te kako je primenjiva na Valenciju i podvig u kojem su uspeli u play-offu Evrolige da eliminišu Panathinaikos.
I nije to bila bilo kakva pobeda i eliminacija, jer je Valencia nakon dve utakmice u “Roig Arena” sa deficitom 0-2 otputovala u Atinu. Zeleni deo Atine bio je spreman da zada i završni udarac kojim će tim Pedra Martineza završiti na patosu, a Panathinaikos kao domaćin predstojećeg Final Foura osigurati mesto na istom u pokušaju da sa najskupljom ekipom svih vremena na Starom kontinentu donesu još jedan pehar elitnog takmičenja u vitrine porodice Giannakopoulos.
“Sudbina… sudbina pripada autsajderima”, još jedan citat, ovaj put iz filma American Underdog baziranog na istinitoj priči u kojoj je Kurt Warner kao apsolutni autsajder najtežim mogućim putem postao NFL ikona.
Možda će neko postaviti pitanje kako jedna ekipa koja je regularnom delu sezone završila na drugom mestu i osigurala prednost domaćeg parketa može da se okarakteriše kao autsajder, ali razlog je jasan, a ogleda se u “čudovištima” na drugoj strani parketa.
Ergin Ataman koji je na apsolutno svakom nivou bez obzira na ekipu koju vodi uspevao da osvoji trofej, Kendrick Nunn koji je došao iz NBA i samo nekoliko meseci posle odveo Panathinaikos do trona, Nigel Hayes-Davis kao prošlogodišnji MVP i šampion Evrolige sa Fenerbahceom, Jerian Grant kao jedan od najboljih defanzivaca u Evropi, Mathias Lessort koji se oporavio od teške povrede, ali niko nije zaboravio za šta je sposoban, Cedi Osman koji u nogama ima 500 NBA utakmica, T.J. Shorts kao apsolutna senzacija i lider prošlogodišnjeg Parisa (u ovom timu bez prave uloge), Juancho Hernangomez koji je odrastao uz kulturu pobeđivanja u dresu Španije i tako dalje, i tako dalje.
Deluje kao tim “Čudovišta” iz Space Jama koji je ukrao talenat NBA zvezdama kako bi pobedio družinu “Looney Tunesa”. Znamo kakav epilog je bio na kraju tog filma kada se kao “final touch” ekipe iz crtanih filmova pojavio Michael Jordan.
Ko je u ovoj ekipi Valencije bio Michael Jordan?
Znamo da je pogrešan odgovor na to pitanje samo jedno ime.
“Tim ne čini 12 najboljih pojedinaca, već grupa od 12 igrača koja najbolje funkcioniše zajedno”, još jedna rečenica legendarnog Duška Vujoševića koji je verovatno sa onog sveta posmatrao dešavanja u play-off seriji Evrolige između Valencije i Panathinaikosa, pa se u svom prepoznatljivom stilu nasmejao od srca. On je vrlo dobro znao kako od malo, napraviti mnogo. Ne kvantitetom, već onim što se u današnjem vremenu pomalo gubi, ali je ipak na kraju dana prevaga, a to je kvalitet.
Jean Montero, Brancou Badio, Braxton Key, Omari Moore, Darius Thompson, Kameron Taylor, Sergio De Larrea, Matt Costelo, Neal Sako, Nate Reuvers, Jaime Pradilla, povređeni kapiten ekipe Joseph Puerto, lider iz senke Xabi Lopez-Arostegui i trener Pedro Martinez.
Kako kažu da Michael Jordan ne bi bio to što je bio bez pomoći Scottie Pippena i Dennisa Rodmana, niko od nabrojanih pojedinaca koji nose dres Valencije ne bi bio to što jeste jedan bez drugoga i ne bi uspeli napraviti tek drugi preokret u istoriji Evrolige nakon što su u deficitu 0-2.
Kao najbolji skriveni porodični recepti dugo čuvani u nekim prašnjavim starim spisima, gde jedan detalj pravi razliku između prosečnog jela i onog vrhunskog. U ovoj ekipi, svako je taj skriveni začin bez kojeg stvari ne funkcionišu kako treba.
“Svako ko voli sport zna da utakmicu ne odlučuje samo ono što se dogodi već u podjednakoj meri i ono što se ne dogodi. Sve rasprave u sportu pre ili kasnije se rasplinu u hiljadu “da je” i deset hiljada “da nije”.
Životi nekih ljudi zapadnu u škripac na isti taj način, godina za godinom prolazi, a ista priča se ponavlja neznancima za sve opustelijim šankom.
O izgubljenoj mladalačkoj ljubavi, nepoštenom poslovnom partneru, nepravednom otkazu, nezahvalnoj deci ili nesreći i razvodu. Jednom jedinom razlogu zbog koga je sve otišlo dođavola. Svako negdje duboko u sebi ima nešto da kaže o životu koji je trebalo da vodi umesto ovog.
I gradovi funkcionišu isto tako. Zato, ako želite da razumete njihove najveće priče, morate prvo saslušati one male.” – napisao je švedski pisac Frederik Bakman.
Radnja te priče smeštena je u Medvedgrad, a sport koji prati čitavu radnju je hokej. Ovo nema veze sa hokejom i Valencia sigurno nije mali grad, ni mala priča.
U poređenju sa “aždajom” kao što je Panathinaikos u domenima evropske košarke to sigurno jeste. U ovom gradu košarka nije samo sport, ona je način života, ponos, nada i opravdanje za sve.
Valencia je uradila sve ono što jedan čovek u dubini svoje duše iskreno želi iz pozicije autsajdera, bez obzira na okolnosti i sve poteškoće s kojima se susreće. Navela je i prosečnog gledaoca koji nije izraziti navijač jednog ili drugog kluba, da mu iskreno se nasmeje brk i da mu izazove neki poseban osećaj sreće.
Frederik Bakman je napisao trilogiju o nekom drugom sportu, ali priča u kojoj jedan od najlepših svetskih gradova živi košarku svoj prvi deo ispisao je u regularnom delu sezone kada apsolutno niko nije očekivao ni vidio Valenciju u borbi za play-off, a kamoli da budu drugi na tabeli u ljutoj konkurenciji evroligaških aždaja.
Drugi deo se ogleda u istorijskom preokretu kada su “zelenoj zmiji iz Atine odsekli glavu”, a da trilogija još uvek nije u potpunosti ispisana svestan je na neki način i mozak čitave ove operacije, Pedro Martinez.
“Nismo nepobedivi, ali smo sposobni da pobedimo svakoga. Niko nema magičnu formulu. Znamo koliko nas je ovo koštalo. Znamo kroz kakve smo loše trenutke i poraze prošli. Srećni smo, ali ništa ne uzimamo zdravo za gotovo.
Ostalo je još bitaka ove sezone. Možeš da pobediš, možeš i da izgubiš, ali kada imamo ovakvo zajedništvo, mnogo je teže izgubiti” – rekao je trener Martinez nakon plasman na Final Four.
U očima mnogih Valencia je već pobedila, bez obzira na konačan ishod i dešavanja na Final Fouru u Atini. U očima njih samih, najbolji način za završiti ovu priču je još jednim citatom, čoveka koji je mnogo puta pronašao tajni začin za najbolje ocene na kraju sezone, a i on negde na onom svetu okružen košarkaškim znalcima sve ovo posmatra i ponavlja sebi u bradu:
“Posao još uvek nije završen.”
