U novom obliku, staro i dobro poznato osećanje u trenutku buđenja; da je kasno, da je poslednji voz otišao, da je stvar izgubljena, da se vreme ne može vratiti, a da se svest o tome ne da izbrisati, niti za trenutak ukloniti.
Nezdrava iluzija. Vrsta pakla.
Umorna je srpska košarka. Umorna od onih najvećih koji služe samo svojoj svrsi i ničijoj drugoj. I jedni i drugi potpomognuti državnom intervencijom, baš u ovom periodu (Kupa Radivoja Koraća) svake godine spremni da međusobnim podelama i razmiricama od dvoboja naprave rijaliti. Spremni da, svesni da će svetla reflektora biti uperena samo na njih, urade sve samo kako bi onom drugom to posle mogli da natrljaju na nos. Šire slike, u ovom slučaju nema. Crvena zvezda ili Partizan. Samo je jedno od ta dva važno. Toliko su se uvukli u postojeći sistem evroligaške košarke da su poništili sebe, da bi naizgled postali bolji. Nisu. Mnogo više liče na neke druge, ali sve je to samo posledica nedostatka kvalitetne ideje poslednjih godina i pošto poto jurenja za modernim trendovima, gde je u hiperprodukciji utakmica suština izgubljena.
Gde se zajedno sa novcem paradoksalno gubi stabilno tlo, a sve više postaje obezličena korporacija, poput multinacionalnih kompanija. Evropska košarka je postala Vrli novi svet Aldousa Huxleya, distopija kojoj nedostaje samospoznaja. Crvena zvezda i Partizan više nego ikada ranije liče na Real Madrid. A baš od toga se zaziralo na ovom podneblju. “Kraljevski klub” obično je važio za onog koji “guta” igrače, gde ljudi prestaju da budu imena i prezimena i postaju deo mašinerije.
Konkretnije, i Partizan i Crvena zvezda uložili su veliki novac kako bi se domogli takvog statusa, doveli mahom strane zvezde, bez jasne identitetske podloge i sa izraženim odsustvom osećaja za empatiju prema onom što se dešava u srpskoj košarci. I to je legitimno.
Uzmi bonus! I sada je pitanje – šta se desilo? Pa ništa, ništa se nije desilo. U tome je i najveći problem. Nedavno završeni Kup Radivoja Koraća protekao je previše mirno?? Izbegnut je scenario (Partizan se pobrinuo… Ili ipak Mega) u kojem će na dan finala, a i posle po jutarnjim programima, saopštenjima i kojekakvim oglašavanjima, da se razvlače priče o pogrdnim skandiranjima ovome ili onome, o tome ko je državni projekat, ko se pravi da nije itd.
Nije, međutim, ponovo izbegnuto da se ne priča o tome šta je ono što srpskoj košarci najviše fali u ovom momentu – jaka okosnica u vidu manjih sredina, koje su decenijama unazad predstavljale pravo ognjište i mesto odakle su iznikle brojne dobre stvari.
Sve se samo nacrtalo – od četiri polufinaliste, Crvene zvezde, Partizana, Mege i Spartaka, samo su Subotičani bili tim van Beograda. Sve češće se ekipa Vladimira Jovanovića pojavljuje kao neka vrsta stranog tela, koja s vremena na vreme remeti uspostavljeni poredak i pokušava da centralizovanoj srpskoj košarci vrati njenu najjaču snagu – snagu lokalnih centara.
I kao da je Spartak na tom putu ostavljen u milosti i nemilosti raznoraznih kombinacija i planova onih koji se trenutno najviše bave prilikama u ovom sportu, a najmanje žele da ih razumeju. Počev od vrha Košarkaškog saveza Srbije, do ABA lige, koja i dalje u potpunosti nije prepoznala i nagradila potencijal Subotičana udelom u vlasništvu, što im pripada.
Spartakov model – previše nezavisan i previše svoj za srpsku košarku?
Zbog toga je, između ostalog, i predsednik kluba Slobodan Jaramazović podneo ostavku pre nekoliko meseci. Izgledalo je to kao grom iz vedra neba, a zapravo je bilo akumulirano nezadovoljstvo načinom na koji je Spartak prepoznat u domaćoj i regionalnoj košarci. I dok se tada javnost, razumljivo, bavila odlaskom Željka Obradovića, koliko god to apsurdno zvučalo, u Subotici je više nego ikada trebalo da se brani sve to što je ovaj kolektiv od nižih liga, pa do zvanja vicešampiona Srbije predstavljao. A nije.
I zato Spartak sada, koliko god finansijski i rezultatski stabilan, i dalje oseća da nije prihvaćen onoliko koliko bi trebalo da bude. Onoliko koliko zaslužuje sistem koji je probudio košarkašku klicu gotovo zamrlu na nekoliko decenija. Paradoksalno, baš o tome vrh srpske košarke priča već godinama i baš to predstavlja kao vrhovni cilj kroz prizmu formiranja Profesionalne lige Srbije, dok ne neguje dovoljno ono što već postoji. Onda se postavlja pitanje da li to buđenje drugih manjih centara, poput Valjeva, Kraljeva, Užica itd dolazi u obzir samo pod određenim uslovima?
Da li je Spartakov model previše nezavisan i previše svoj da bi mogao da bude katalizator za stvaranje neke nove struje u srpskoj košarci? Postoji li bojazan od toga i zbog čega?
Da li, zbog svega navedenog, Subotičani imaju pravo da se zapitaju – čemu sve ovo? Koliko je cela priča zaista održiva i realna i da li je narativ o jačanju lokalnih centara opipljiv. Ili je to stvar prošlosti i čisti populizam, deklarativna poruka koja dobro zvuči u javnosti, bez želje za stvarnom promenom sistema?
U novom obliku, staro i dobro poznato osećanje u trenutku buđenja; da je kasno, da je poslednji voz otišao, da je stvar izgubljena, da se vreme ne može vratiti, a da se svest o tome ne da izbrisati, niti za trenutak ukloniti.
Nezdrava iluzija. Vrsta pakla.
Basketball Sphere predstavlja evroligaški podkast: Nebeska Udica
Ako volite Evroligu, onda je ovo pravi podkast za vas! U saradnji sa našim portalom, na You Tube kanalu “Nebeska udica” svake sedmice gledajte dva evroligaška podkasta: najava kola i analiza kola.
U najavi kola je tema svih devet utakmica Evrolige uz prognoze i “sigurice” za klađenje. Kada je reč o analizi kola, možete pogledati iz stručnog ugla šta su to napravili Crvena zvezda i Partizan. Tu još neke standardne rubrike poput teme sedmice, izjava sedmice, fantasy predloga i slično. Takođe, možete učestvovati u takmičenju i osvojiti evroligašku loptu i trenersku tablu.
