,,Ne postoji liga u Srbiji. Kako mislimo da razvijamo košarku bez lige? Nemačka već 20 godina ima najbolju organizaciju. Nije čudo što su napravili toliko igrača, što mlađe selekcije postižu velike rezultate. Isto je i sa Španijom.
To sve Srbija nema. Ako posle ovoga ne sednemo i ne prihvatimo istinu, da treba da se urede odnosi, da se napravi sistem, neće biti rezultata“, rekao je Svetislav Pešić pre skoro godinu dana, odmah posle poraza od Nemačke u finalu Svetskog prvenstva, ističući da tadašnji uspeh ne sme da zamaskira sve loše što se u srpskoj košarci dešava već mnogo godina.
Nakon istorijskih partija protiv Australije, pogotovo SAD i na kraju Nemačke, čime je osvojena nikad sjajnija bronza na Olimpijskim igrama, biće još teže rezonovati i zastupati tezu da jednostavno – mora bolje. U danima u kojima se priča o još čvršćem uspostavljanju Srbije kao košarkaške velesile, tome kako je jedan od najboljih timova ikada drhtao pred “orlovima”, ali i tome da je sam Svetislav Pešić kreirao superkvalitetan kolektiv, potrebno je sagledati realnost i svetla reflektora usmeriti ka onome što je trulo.
,,Kada prođe opijenost euforijom…”
Sada, možda više nego ikada, jer je košarka u Srbiji generalno gledano na zavidnom nivou. Ono što su “orlovi” uradili već je ispričana priča, a kada se uzme u obzir uzlet projekata Partizana i Crvene zvezde, u isto vreme, stvari su jasne. Takva koncentracija moći kombinovana na klupskom i reprezentativnom planu ilustruje značaj, kao i uticaj zemlje u ovom sportu, kako na Starom kontinentu, tako i šire.
Kada se sve to stavi na stranu, kada prođe opijenost euforijom zbog reprezentativnih uspeha, “hajp” oko prelaznog roka “večitih” i priprema za sezonu, negde paralelno sa početkom evroligaškog spektakla, ispod radara će startovati i novo izdanje Košarkaške lige Srbije. Objektivno, daleko od očiju javnosti, sa mnoštvom problema, za koje će najveće biti briga tek kada ukrste koplja u nakaradno postavljenoj završnici prvenstva, brineći za ono svoje i ne pominjući širu sliku, kao da se onaj uvodni deo ranije nije ni igrao, kao da su samo oni važni.
Kao da ne postoji problem klađenja, o kome se mnogo zna, a još više ćuti. Kao da se pravila za ulazak u tu famoznu Superligu nisu menjala dan pred početak takmičenja, ostavljajući tako odjednom tri kluba iz KLS bez nastavka sezone i prilike da se sastanu sa najboljima.
Afera “klađenje” u domaćoj košarci – jedan dopis pokrenuo sve
Kao da ta Superliga nije bila potom degradirana – pojavljivali su se juniori umesto seniora, porazi, umesto pobeda, najbolji igrači sprečavali da završe utakmicu da ne bi slučajno pokvarili prvobitnu (sasvim legitimnu) zamisao da je ipak bolje biti eliminisan, nego nastaviti dalje u takvom šampionatu. Kakav je to onda prestiž, ako ga malo ko želi?
Sve ono što se zatim desilo u finalnoj seriji bio je logičan sled događaja, ustrojen tako da pobeđuje onaj koji bolje kontroliše haos.
KLS: Nešto se ne uklapa u celoj ovoj priči
U isto vreme, evidentno je da ABA liga nema nikakav uticaj na prohodnost srpskih timova u evropska takmičenja, što se godinama koristilo kao valjani argument za ostanak istih tih sastava na Jadranu. Preciznije, Partizan, Crvena zvezda, FMP, Mega, Spartak ili Borac Čačak, slobodni su da “izađu” u Evropu bez obzira na plasman na Jadranu.
Još bolji primer od “večitih” je Spartak, koji će naredne sezone igrati kvalifikacije za FIBA Ligu šampiona, a da prethodne nije uopšte bio u ABA ligi, dok je i poznato da je Vojvodini (Druga ABA liga) nuđena specijalna pozivnica za to takmičenje.
Iako takva logika nalaže da bi moglo da se desi da najbolji napuste regionalno takmičenje i oforme jaku domaću ligu, pitanje je koliko je to moguće. Prvi problem javlja se zbog ograničenog broja stranaca, čega nema na Jadranu.
Prvenstveno Partizanu, kojem je prioritet Evroliga, teško je da pronađe kvalitetne domaće igrače, dok Crvena zvezda nešto bolje pliva u tim vodama. Potencijalne poteškoće mogle bi da budu i to što pojedini sponzori žele isključivo regionalno, a ne nešto uže srpsko tržište. Tu je i pitanje ostalih timova i lokalnih samouprava koje bi finansirale te manje sredine. Koliko bi to bilo održivo i da li bi mogao da se pronađe dugoročno održivi finansijski model.
Srećko Otović: Planiramo budžet od 700.000 evra
Najvažnije, da bi se o bilo kakvoj kvalitetnoj nacionalnoj ligi razmišljalo, ona mora da se uredi iznutra zbog svih ranije navedenih problema. Dakle, standardi, pre statusa.
Da uspeh bude pokretač
Zbog svega toga, vrlo je važno da reprezentativni ili uspesi isključivo dva kluba ne budu neka vrsta eskapizma, bekstva od domaće košarkaške realnosti, već oruđe koje će pokrenuti sistem neophodnih promena.
Zato je od toga da li će promućurni selektor produžiti vernost “orlovima” i pozlatiti blistavu generaciju naredne godine, bitnije to da baš on bude figura koja će da bude nosilac sistemski boljeg rešenja za srpsku košarku. Trenutno, najveći je autoritet koji može da poveže i Savez i “večite”, što je trojstvo neophodno za pravljenje tog iskoraka.
,,Imam u sebi osećaj odgovornosti, ne samo da pobedim ili da osvojim medalju i da napravim dobru atmosferu u reprezentaciji, nego i da ostavim nešto iza sebe. Da uredim ovu našu košarku. Nama je košarka dala sve, recimo meni lično, a i čitavoj mojoj generaciji. To naše znanje i iskustvo koje imamo treba da se pretoči u budućnost srpske košarke”, govorio je za RTS Svetislav Pešić.
Još od profesora Aleksandra Nikolića nije postojala ličnost koja bi posle završene karijere bila spremna na savetodavnu ulogu i takvu vrstu posvećenosti košarci u Srbiji. Uzimajući sve u obzir, taj put je kao nacrtan za Pešića.
Jer, više je kvalitetnih stručnjaka koji bi mogli da ga zamene na klupi “orlova”, a mnogo manje onih spremnih da zaostavštinu iskoriste kako bi prodrmali učmali sistem domaće košarke. Baš zbog toga, ta odgovornost treba da bude njegova. Uvek spremnog za nepopularne i rizične poteze, sposobnog da vidi dva koraka ispred svih.
Ko se još seća slučaja “Teodosić”?
